Ћутња цивилног друштва

уторак, 16 септембра, 2014 у 9:42AM

Убиство српског жандара Стевана Синђелића у Куршумлији  и марш муслиманских паравојника облашћу Новог Пазара, отворили су једно велико и важно питање: зашто не реагује српски цивилни сектор? Наиме, ако овде постоје невладине органзаације које реагују када мали руски клуб из Доњецка дође у Нови Сад, ако је важно зашто неки Роми нису добили бесплатан стан поред 100.000 бескућника који плаћају порез… Онда је биће битна и чињеница да организована терористичка група краде и убија по српској Куршумлији.

Чињеница је да су САД и земље ЕУ потрошиле стотине милиона долара да би код нас створиле цивилни сектор по мери сопствених империјалних интереса. Али, зашто је наш родољубиви невладин сектор, са неколико часних изузетака, посвећен екстремној десници и одавно креиран у складу са комунистичким и Милошевићевим погледом на свет: „ко није у режиму може бити шпијун или четник-теририста“?

Али, нису ли се наши премијери руковали са оптуженим злочинцима са потерница српске државе? Са ким се то уочи избора 2012. у Новом Пазару загрлио Томислав Николић? Није ли у време лажираних албанских избора  на Северу Косова, Александар Вучић затражио да нашој полицији буде дозвољено да се обрачуна са сопственим народом?

Зашто би онда у невладином сектору било много другачије?

Чланак објављен у Новостима 11.09.2014.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар