Дан, датум…

понедељак, 15 фебруара, 2016 у 10:44AM

Данас целокупно српство слави дан државности своје Отаџбине. Када је пре стотинудванаест година започео Први српски устанак обнављано је царство које се у колективном сећању балканских народа простирало од мора до Дунава. Био је то највећи бунт у историји Османског цартсва и први револуционарни покрет од многих који ће створити модерне балканске државе и њихове нације. Тада је наш народ био модеран. Иако ближи неолиту него својој средњовековној слави, пошао је путем којим су подстакнути Француском револуцијом кретали други европски народи.

И док су ка Београдским пашалуку давне 1804. гледали становници неколико данас независних држава, које се простиру од Уне до Вардара, данас је Србија пример нечег другог. Пре неколико дана Народна скупштина је шапатом, без пажње вредне опозиције потписала један у низи споразума са НАТО-ом према коме ће, како је луцидно приметила политичарка из једне ванпарламентарне странке, ова алијанса „ући у Србију“. Припадници НАТО ће у будуће имати функције и овлашћења страних дипломата и овдашњих полицајаца, а само ће задржати своју униформу – да не буде никакве забуне.

Опозиција упозорава владу да коначно реагује на талас екстремног национализма и неоусташке реторике из Загреба. Када сте слаби и суочени са моћним заштитницима оних који прогоне, асимилују и грде ваш народ, онда одговор није у слању ошишаног Чегевариног двојника на неку годишњицу да хрватској јавности „скреше у брк“ (а после ћемо се већ извинити). Није решење ни да председник Николић присуствује пријему Хрватске у ЕУ у часу када су Срби из Хрватске ускраћени за своја права… а све то само да би се некако рехабилитовао за своје четничке дане. Није решење ни његова сељоберски домишљата доскочица коју понекад примењује када се сретне са колегама из Загреба. Они се љуте што их људби три пута, ми се питамо зашто их уопште љуби? Седамнаест година је озверавао све што је хрватско и терао нас својим бесмисленим понашањем да црвенимо, а сада се пононижава љигавим удвориштвом. Он не разуме да свету није јасно оно што он и његов свет потпуно прихватају, а то је да је у његовој свести могуће злоупотребити светост крсне славе и гостопримства и доћи код непријатеља, срдачно га изљубити а онда му се цело веће подсмевати и кварити свечарско расположење.

Пред Народну скупштину Србије дошао је предлог декларације о геноциду НДХ над српским народом. Овај текст предложила је једна мало позната невладина организација. Такви смо ми Срби. Најважније је шта ће рећи наш комшилик – лични у Београду, државни у региону. Донели би декларацију без озбиљног напретка кад је реч о познавању броја жртава геноцида или међунродног признања језивог злочина који је у НДХ систематски вршен током Другог светског рата. Уместо да сакупе довољно новца за међународни пројекат састављања што целовитијег пописа српских жртава… Зашто нису покушали да анимирају неког конгресмена или мп-а да покрене иницијативу за сличну декларацију у САД или Британији?
СНС-ови оснивачи нису били искрени са својим србовањем од 1991. до 2008., зашто би данас били честити у вези са пренаглашеним европејством. Важна је њихова власт и ништа више. Знају представници садашње власти да су им САД и ЕУ помогли да дођу на власт. Колико год се жалили на медијске критике, чињеница је да медије који креирају свест просечног српског бирача садашња влада држи у рукама чвршће него било која власт после 1990. године. Таква контрола немогућа је без подршке САД и ЕУ. Истина, оне увек остављају отворена врата за промену своје политике. Одатле недавна резолуција Европског парламента којој само недостаје подршка влада САД и Немачке па да Србија поново дође у положај полуизолације, а садашња власт постане растрзана између парадржавних, параприватних и парава-нво медија. Горе него Коштуничина… Поред тога што су побројали стварне и наводне нападе власти на медијске слободе, посланици ЕП су споменули и „неуспех“ око примања „Репубљик Косова“ у УНЕСКО. Успех који су наше власти назвале највећом победом Србије (ваљда од 1999 године?) тако је за наше „савезнике“, „пријатеље“, са којима видимо заједничку будућност у Европској унији, постао истински европски застој, чак корак уназад.

У таквим приликама чекамо Дан државности Србије. Пре неки дан звали су ме из једних новина које добијају свакако највише новца из буџета и имају најбољи углед код амбасадора држава ЕУ. Питају „зашто грађани више воле 29. новембар – празник бивше СФРЈ – него Средтење, Дан државност Србије…“ Њих вероватно забавља помисао да има и таквих. Питам ја њих, да ли озбиљно мисле да српском народу нешто значи што је неки кроато-словеначки комуниста одлучио 29. новембра да створи четири туђинске националне државе на земљама на којима је вековима већински живео српски народ? Да се некоме допада личност која је спорвела егзекуцију 70.000 људи у Србији после ослобођења? Да из неких разлога предност дају маршалу туђинске партије него вожду-ослободиоцу? Могуће је то, рекох, али само ако имамо у виду стратешко позиционирање последње недеље новембра као времена припрема за новогодишње празнике… Они који су заборавили Карађорђа, а сећају се Јосипа Брза, најчешће су волели 29. новембар због лукуловскоих посета родбини на селу и припрема меса за предстојеће празнике. И Николић би свакако више волео да данас седи поред мобилног прасенцета, него да на посном пријему кити све стране нашег широког политичког спектра безвредним, инфлаторним републиканским одликовањима… Једино је добро што може до миле воље сваког да љуби по три пута…

За подгорички Дан, 15.02.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар