Декларација

понедељак, 14 новембра, 2011 у 12:00AM

Питање насилне интеграције севера Косова и Метохије у албанску државу данас је, дубоко верујем, питање свих питања у Србији. Наиме, ја сам, још од како сам пре петнаест година ступио у српску политику, уверен да је у нашем интересу да део Косова насељен Албанцима добије државну независност. То јесте јединствен случај, међутим ми Срби немамо могућности да у наредних стотину година вратимо ту земљу. И кад би се ствари у свету радикално измениле ми не можемо да створимо демократску и слободну државу заједно са Албанцима са Косова и Метохије. Према томе независност је решење. Ипак, ако неко мисли да Србија треба да пристане на независност без компромиса и да дозволи да 50.000 њених грађана на северу покрајине насилно буду натерани у државу којој неприпадају, исти верује да Срби нису слободна нација, а да Србија самим тим није независна европска држава. Одузети нам Србима насељене крајеве КиМ, одбацити макар и привид компромиса, значи да ће у будућности на исти начин бити…Питање насилне интеграције севера Косова и Метохије у албанску државу данас је, дубоко верујем, питање свих питања у Србији. Наиме, ја сам, још од како сам пре петнаест година ступио у српску политику, уверен да је у нашем интересу да део Косова насељен Албанцима добије државну независност. То јесте јединствен случај, међутим ми Срби немамо могућности да у наредних стотину година вратимо ту земљу. И кад би се ствари у свету радикално измениле ми не можемо да створимо демократску и слободну државу заједно са Албанцима са Косова и Метохије. Према томе независност је решење. Ипак, ако неко мисли да Србија треба да пристане на независност без компромиса и да дозволи да 50.000 њених грађана на северу покрајине насилно буду натерани у државу којој неприпадају, исти верује да Срби нису слободна нација, а да Србија самим тим није независна европска држава. Одузети нам Србима насељене крајеве КиМ, одбацити макар и привид компромиса, значи да ће у будућности на исти начин бити…Кад год се власт Србије током протеклих година суочила са већом препреком у својој недомишљеној косовској политици посезала је за празним документима. Хајде прво да одбраним став да је наша политика према Косову била лоша, кратког даха и недомишљена. Србија је једина међу југословенским државама која је дочекала 1990. годину без државотворног национализма. За разлику од осталих народа бивше државе српски народ тада није желео да створи нову и независну националну државу. То не значи да су Срби били бољи од других народа нити да њихов национализам није потојао. Једноставно, за наше политичке елите и народ није постојала боља, већа и кориснија српска држава од СФР Југославије. Милошевићевом режиму било је могуће замерити да је желео недемократску или у већој мери централизовану Југославију, бесмилено је тврдити да ју је намерно разбио и да је распад желео. Наш национализам је био социјални – усмерен према другим народима и великим силама, али и према сопственим властима и елитама. У њему је увек било елемената унутрашњег сукоба. Зато наше власти већ више од двадесет година искључиво бране постојеће стање. Можда је ограничавање аутономије САП Косова из 1989. било последњи формални напор да нешто буде промењено. У стварности мало је тога ради промене и чињено. Српске власти су реално умртвиле аутономију а онда су преговарале настојећи да што дуже одрже такво лоше стање. Одатле и та потреба за доношењем разних празњикаво-безвредних докумената. Читава историја косовске кризе није била много више од дугих и мучних пропалих преговора. Сетимо се преговора у време Панића и Ћосића, посердовања организације Св. Еуђидио, „непосредних“ преговора, тајних преговора, девет Хилових планова, рата као средства погађања, плана Ахтисари-Черномирдин, стандарда пре статуса, статуса без стандарда, проговора о статусу, коначно, ових техничких преговора… Уместо да Косово и Метохију разумеју као једно од кључних државних питања – коначно одлуче да ли их је могуће и да ли уопште желе да их интегришу у демократску Србију или свим силама спрече да ова покрајина постане гробни камен наше државе – власти су их злоупотребљавале. Користиле су их ради избора, манипулисале великим новцем који се око Косова и Метохије врти, удварале су се непросвећеном делу народа, додворавале се Великим силама. Кад год је њихова празна политика требало да доживи пораз у некој од етапа Косовске кризе српске власти су предлагале некакве документе, најчешће резолуције и декларације. Наша власт је годину дана славила исход рата из 1999. године. Чак и када је Милошевићев режим збачен, тај пораз је остао темељ политике за коју се многи надају да ће кад-тад бити победничка. Пре три године искамчили смо одлуку Генералне скупштине УН да питање законитости проглашења косовске независности буде прослеђено Међународном суду у Хагу. Негативно мишљење суда није поколебало нашу владу – тамо и даље мисле да су најбољи и најуспешнији. Данас, пошто је целокупна политика владе (економска, европских интеграција, национална, косовска…) банкротитрала, након што је јасно да су преговори заустављени и да су Брисел и Вашингтон отворено стали на страну албанске државе на Косову, влада је отворила дебату о још једној декларацији. Сада се чини да је сва криза око једног документа – сличног оном који је летос донесен у Народној скупштини. Ако га ових дана не изгласају, ником ништа, највероватније ће и даље чекати 9. децембар и празно унапређење у фавели Европске уније. Ако некако прикупе и поткупе посланичку већину да гласа за декларацију, славиће то достигнуће као велику победу. Тако је и Милошевић славио 1989. и 1999. године, а и они су се одали неумренеом весељу 2008. године. Наши политичари мисле да ће кризу, ако већ немогу да је реше, некако одложити. Неки од њих верују да постепено признавање реалности постојања албанске државе представља психолошко питање. Само треба времена, мисле они, народ ће то прихватити и све ће бити добро. Разни национал-бољшевици и радикали уверени су да је само суверенитет важан. Како год било лоше стање, тврде они, треба причекати макар и неколико столећа и ствари ће доћи на своје, Косово ће поново бити „српско“. Питање насилне интеграције севера Косова и Метохије у албанску државу данас је, дубоко верујем, питање свих питања у Србији. Наиме, ја сам, још од како сам пре петнаест година ступио у српску политику, уверен да је у нашем интересу да део Косова насељен Албанцима добије државну независност. То јесте јединствен случај, међутим ми Срби немамо могућности да у наредних стотину година вратимо ту земљу. И кад би се ствари у свету радикално измениле ми не можемо да створимо демократску и слободну државу заједно са Албанцима са Косова и Метохије. Према томе независност је решење. Ипак, ако неко мисли да Србија треба да пристане на независност без компромиса и да дозволи да 50.000 њених грађана на северу покрајине насилно буду натерани у државу којој неприпадају, исти верује да Срби нису слободна нација, а да Србија самим тим није независна европска држава. Одузети нам Србима насељене крајеве КиМ, одбацити макар и привид компромиса, значи да ће у будућности на исти начин бити угашена Република Српска, да ће бити настављено обесправљивање нашег народа у Црној Гори и Хрватској. Ко онда може да гарантује да АП Војводина, област Новог Пазара, област Прешева и коначно све пустија Источна Србија неће у будућности бити отети од Србије? Из ових разлога Северно Косово, иако малена област са малобројним становништвом, има велики значај. Распад Југославије означио је тријумф тековина Брозове диктатуре. Већина Срба би се у оно време сагласила са демократским распуштањем федерације, само да је српском народу било дато исто што и другим народима. То се није догодило. Утапање севера Косова и Метохије у албанску косовску државу биће, чак и у већој мери него незаконито и насилно проглашење косовске независности, тријумф србофобије великих сила. Биће то почетак новог процеса. Као некада Југославију, сада ће покушати да укину и Србију. То треба свима да буде јасно, нико не треба да има илузије, овог пута сви треба да будемо спремни и да храбро и мудро то не дозволимо.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Декларација" Оставите коментар
Dragan
30. новембра 1999. at 01:00

"То треба свима да буде јасно, нико не треба да има илузије, овог пута сви треба да будемо спремни и да храбро и мудро то не дозволимо." Kako da uticemo na sopstvenu politicku elitu?

Milan
30. новембра 1999. at 01:00

Prilikom posete Angele Merkel Srbiji,jedna od izjava koje joj se pripisuju u razgovoru sa Tadicem je i ta "zasto su Srbiji nekih 50.000 ljudi vazniji od evro-integracija?".Ako je to tacno,onda je zapadna srbofobija zaista uzela maha,ali niko od nas nema pravo da na to pristane.U tome je razlika izmedju potpisnika tzv.Preokreta i onih koji zalazuci se za podelu Kosmeta u prvi plan stavljaju interese naseg naroda,srpsko kulturno nasledje i konacno interes drzave Srbije kao moderne nacionalne drzave.Svima je valjda jasno da ni 100 Ahtisarijevih planova nece spreciti egzodus Srba,"kosovizaciju" srpske kulturne bastine i nastavak alabanskog sovinizma kroz institucionalne forme i "dijalog" sa Beogradom.Zato je neophodno insisitrati na potpunom razgranicenju sa Albancima,pa makar okruzili zidovima Gracanicu,Strpce,Veliki Hocu i ostale enklave!

Оставите коментар