Демитологизација устанка

понедељак, 20 фебруара, 2012 у 12:00AM

Први српски устанак је био највећи народни устанак у седам столећа дуготрајној историји Османског царства – једне од највећих империја у историји људског рода. Од Леополда Ранкеа до Лефтена Ставријаноса страни историчари сагласни су кад је реч о значају те прве револуције на Балкану и почетка националне еманципације и ослобођења овдашњих народа. Српска револуција наравно нема велики светски значај, али је чињеница да су њене најважније битке – Иванковачка, Мишарска, Каменичка, Делиградска и Варваринска по броју учесника превазишле важне битке Грчког рата за независност и стале у раван са највећим биткама Америчке револуције – биткама код Саратоге и Лонг Ајленда.Први српски устанак је био највећи народни устанак у седам столећа дуготрајној историји Османског царства – једне од највећих империја у историји људског рода. Од Леополда Ранкеа до Лефтена Ставријаноса страни историчари сагласни су кад је реч о значају те прве револуције на Балкану и почетка националне еманципације и ослобођења овдашњих народа. Српска револуција наравно нема велики светски значај, али је чињеница да су њене најважније битке – Иванковачка, Мишарска, Каменичка, Делиградска и Варваринска по броју учесника превазишле важне битке Грчког рата за независност и стале у раван са највећим биткама Америчке револуције – биткама код Саратоге и Лонг Ајленда.У Европи постоји земља у којој шеф државе и премијер не смеју да дођу на традиционално место прослављања Дана државности ! Није реч о некаквом Госпосветском пољу или манастиру на Пчињи, важним местима која су остала изван граница слављеничких држава. Ми Србију не спајамо са народом туђег имена и друге историје. Нећемо да у манастиру цркве, коју на својој земљи забрањујемо, славимо годишњицу државе коју наши политички преци не би могли да створе без помоћи војске (партизанске, али ипак војске) управо тог народа чију цркву негирамо. Не, не… Овде је реч о неспремности првих политичара да оду у средиште своје државе, тамо где живи део народа, редак додуше, који и поред силних за то намењених милијарди не види своју срећну будућност у посебном статусу, аутономији или отцепљењу. Наша се влада уплашила од неколико стотина посетилаца прославе дана државности, који би их несумњиво грдили, викали на њих и кудили их… Људи беспослених – делом зато што нису запослени, а делом зато што немају преча посла него да по зими дрежде на месту које је Карађорђе изабрао по стратешким а не церемонијалним параметрима, док хиљаде активиста наших владајућих и опозиционих странака (пошто у Србији су некако сви власти) немају када да дигну главу од општег грабежа и развлачења државне имовине, а милиони њихових сигурних гласача више размишљају о томе ко ће наследити Али Ризу него Бориса Тадића. Док тако пролази Дан државности, у нашој јавности су се попут скакаваца појавили безразложно познати, институционално дубоко утемељени и пројектно добро ухлебљењи, интелектуалци и интелектуалке који оштре сопствено незнање на Првом српском устанку. Док су пензионисани генерали извесних великих сила омогућавали етничко чишћење путем акције адолесцентског назива „Опреми и обичи“, ови наши мозгови у пензији спроводе акцију „Лупи и бежи“. Те особе, које по правилу имају снажније везе са властима (били су директори, пријатељи, финансијери, председници) него са наукама којима су посвећени, иступе јавно тврдећи рецимо како је Свети Сава „превазиђени“ светитељ, или како је Карађорђе митологизована личност, или како Први српски устанак није имао већи историјски значај, коначно, да су устаници вршили етничко чишћење, чак геноцид, те да годишњица доношења Сретењског устава и није толико важна пошто Србија током 19. века готово да и није имала устав! Тако кажу – цитирају их у свим новинама, спомену их у електронским медијима – истина понекад се појаве и у некој телевизијској емисији где их интелектуално згазе и морално ојаде. Али то није важно – за модернизацију, европску идеју и антифашизам. Уосталом шта су истина, правда и морал за (пост)модерну? За необавештене, неколико чињеница: Први српски устанак је био највећи народни устанак у седам столећа дуготрајној историји Османског царства – једне од највећих империја у историји људског рода. Од Леополда Ранкеа до Лефтена Ставријаноса страни историчари сагласни су кад је реч о значају те прве револуције на Балкану и почетка националне еманципације и ослобођења овдашњих народа. Српска револуција наравно нема велики светски значај, али је чињеница да су њене најважније битке – Иванковачка, Мишарска, Каменичка, Делиградска и Варваринска по броју учесника превазишле важне битке Грчког рата за независност и стале у раван са највећим биткама Америчке револуције – биткама код Саратоге и Лонг Ајленда. Тек тврдња да је устанак био геноцидан нема везе са истином. Тачно је да је устанак био суров, истина је да зараћене стране једна према другој нису имале милости. У безаконом Османском царству тога времена и устанак је био бесудан. Ипак, није Београд тог времена био турски, већ су га Турци убијајући и протерујући таквим учинили. Српске војске нису напустиле крајеве у којима су Срби били у већини, али су зато војске босанских бегова ратовале по Србији. Митологизација Првог српског устанка не постоји, макар кад је реч о српској науци. Утемељена на делима Леополда Ранкеа, Вука Караџића и Стојана Новаковића, историја устанка писана је током 20. века минуциозно и поштено. До наших дана и ових критичара (чији циљ више није помагање национализмима других народа, већ систематска радикализација српског друштва и затирање Србије), није било таквих кампања против Првог српског устанка. Нису га негирали и ружили ни нацистички окупатори и квислинзи који су под сумњу стављали српску и југословенску политику ранијег столећа. Нису га клеветали ни комунисти који су делимичну амнестију дали само вожду Карађорђу, а 1804. ставили на грб СР Србије.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Демитологизација устанка" Оставите коментар
Tromb
30. новембра -0001. at 00:00

Lepo. Ali autor je mogao slobodno i da kaze ko su ti koji pokusavaju da ruze i deskredituju Ustanak. To je Branka Prpa, nevencana supruga pokojnog Curuvije i posle petog oktobra 2000 izabrana za direktora arhiva Srbije. Na wikipediji se i vidi njena nacionalnost i stav njene porodice oko njenog tadasnjeg preseljenja u Beograd kao srpsku sredinu. Petim oktobrom u vlast u Srbii je usao i jedan deo antidrzavnih elementa kojih u zemlji ima, koji su bili u raznim NVO, a i sada su tamo, ali su delimicno i u strukturama vlasti, u koju su se uvukli petim oktobrom. Nisu oni bas u prvim redovima, ali ih ima medju direktorima institucija i to najvise kulturnih, kao da su ciljano njih birali, a moze se reci da im je izbor i bio pravi, ako bi se u obzir uzelo njihovo antidrzavno delovanje. Na temu Prvog srpskog ustanka je pisano dosta i kako autor rece pocev od Stojana Novakovica dosta objektivno. Svaki oruzani sukob nosi civilne i vojne zrtve, zlocine, krsenje ljudskih prava, a ko je o tome jos i pomisljao pocetkom 19. veka kada su turski gospodari nabijali svoe podanike na kolje bez suda. O cemu tu uopste jos da se govori. Setimo se samo 1814 i djakona Avakuma.

Оставите коментар