уторак, 8 јула, 2014 у 10:52PM

Пут ка демократији и слободи често је заобилазан и наизглед неразуман. У многим државама, а Србија је била једна од њих, режим је прво срушен у главном граду, па тек онда, годинама касније, и у целој земљи. Можда је Црна Гора такав случај… Пре нешто више од годину дана на лажираним председничким изборима режиму није успело да (чак и фиктивно) победи у Подгорици. На недавним општинским  изборима апсолутна већина изашлих бирача у главном граду Црне Горе гласала је за опозиционе партије. Наравно, у условима јединства режима и стране подршке, коју без обзира на низ државних неуспеха и тренутно одбијање од НАТО-а он и даље ужива, мали су изгледи да ускоро настане демократска Подгорица, као темељни камен будуће демократске Црне Горе.

Да би демократија у некој држави била успостављена потребно је да њено друштво испуни бројне предуслове. Неопходно је да народ демократске државе буде интегрисан, да има некакву заједничку историју, у модерно време и демократске традиције или бар свест о њима, обавезан је и одређени ниво народног образовања, а са њим и некаква економска самосталност бирача… На основу ових предуслова тешко да би нека, рецимо балканска држава (а са њима и велика већина држава савременог света) могла да буде заиста демократска… Зато на свету постоји више од стотину држава које демократију са мање или више успеха симулирају. Црна Гора, без обзира на оцене неких међународних установа, нажалост није имала чак ни варљиву срећу Србије или Бугарске, па да је њена демократија у некаквом дечијем добу (без великих нада у сазревање). Демократија у Црној Гори је још увек једна форма, шминка режима који влада на поделама међу овдашњим народима и маска САД и ЕУ који многе негативности својих друштава једноставно извозе мањим и несрећнијим народима.

Без демократије у модерно време нема напредног друштва, слободног грађанина, народа са будућношћу, ни привреде у успону… Демократија у Србији спала је протеклих година на ниске гране. Највећи проблем Србије 1990. године (тешкоће у Црној Гори биле су тада још сложеније и теже решиве), била је неинтегрисаност народа. Мали број грађана Србије видео је тада у недостатку политичких слобода, па чак и националној обесправљености, неки већи проблем. Југословенски комунизам успео је да корумипра читаве народе, а највећи успех имао је са обезглављеним и неинтегрисаним Србима. Већина грађана желела је да буде настављен социјалистички економски експеримент, па и по цену да општа ситуација остане лоша. Мањина грађана тежила је демократским вредностима и гајила некакву успомену на давне године националне слободе и демократске државе. Читав процес ослобађања Србије – од 1990. до 2001. био је борба за јединствени програм опозиције и тежња да држава буде успостављена мимо режима који је постао шири и моћнији од постојећег државног привида. Ту су били САД и ЕУ који су настојали да сваку промену уподобе својим интересима. У кључним приликама помогли су бахати и саможиви Милошевићев режим како би криза дуже трајала и имали више могућности да из ње извуку корист (сетимо се само природе санкција СР Југославији из 1992 или куповине Телекома годину и по дана пре почетка рата…). Инжињеринг опозиције био је још очигледнији и безочнији: Милошевићев режим је тако спровео демократизацију, да је СПС годинама био „држава“, а опозиција тек  група маргиналаца и болесника. Касније су САД и ЕУ почели да финансијски моделирају српску опозицију, па су ДС од либералне, модерне и национално просветитељске странке претворили у повећи, напуцани њујоршки ресторан, док су од демократског и националистичког бунта студентске омладине створили фенси фирму која им чува стражу док старе диктаторе по Трећем свету замењују новим и успешнијим. Када је демократија успостављена, ДС је тријумфовала зато што за разлику од Коштунице није имала програм. Између доброг националног програма који није постојао, лошег ког се држао Коштуница и одсуства сваког програма победила је трећа опција. Није то било само резултат успешности вођства ДС и Тадићеве уверљивости – помогли су лажним потписом на Споразум о стабилизацији и придруживању и Фијатовом инвестицијом и „пријатељи“ из ЕУ. Када пак Тадић није био довољно брз у призавању независне „Репубљик Косова“, Брисел и Вашингтон су нашли нову, послушнију, јефтинију и простом народу ближу власт.

Ако српске власти после 2001. нису имале целовит и општеприхваћен политички или економски програм, имале су јасан циљ да ограниче једва достигнуте, скромне демократске слободе. Закони о политичким организацијама, медијима, те одуство анти-ауторитарних закона… довели су до тога да данас међу Србима чак и Европска унија стоји боље него демократија ! Вучића подржава, према истим истраживањима, четри пута више грађана него што их одобрава „Пети октобар“ – чији је садашњи српски премијер најважнији резултат !

У Црној Гори ствари могу ићи слично као у Србији… Може бити и боље – наше искуство, посебно ако Срби и Црногорци после промена постану равноправни, може користити да избегнете велике тешкоће које су нас снашле… А могуће је да Ђукановићев режим настави да постоји још годинама и деценијма и коначно дође до нивоа да нема више шта да изда или упропасти.

—

Председник Напредног клуба, др Чедомир Антић за подгорички лист Дан 07.07.2014.

Posted by Напредни клуб
Categories: Преносимо