Десет година независне Србије
петак, 27 маја, 2016 у 10:09AM
Дестогдишњица независности Србије прошла је неприметно.
Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Њу нису разбиле ни махинације Ђукановићевог режима. Пропаст заједничке државе Србије и Црне Горе била је неминовна још од уставног дефинисања две чланице заједничке државе до кога је дошло у раздобљу од 1989 до 1992. године. Српске политичке елите и са њима бирачи кључно су допринели да све буде унапред осуђено на неуспех.
Маја 2006. нестала је државолика творевина, нешто између конфедерације и савеза независних држава. Државна заједница представљала је само прелазни период. САД и ЕУ су желели да дугорочно вежу остатак Србије за Црну Гору и отцепљено Косово на начин сличан ономе којим је тоталитарни комунистички режим пацификовао Србију (туторством над њом које је поверио аутономним покајинама). Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности иначе од Србије угавном самосталне Црне Горе и силом отцепљеног протектората по имену Косово-Унмик. Чињенца је притом да је режим Мила Ђукановића почео да захтева независност тек после пада Милошевићеве власти у Београду. Разједињена и транзицијом уморена Србија суочила се тада са уценама једног ауторитарног властодршца кога су све више подржавале великих сила. Занимљиво, та политика је имала подршку чак и Руске Федерације која је Црну Гору доживљавала као некакву Швајцарску новог сукоба са Западом који је после наранџастих револуција у Грузији и Украјини (2004) био неизбежан. Ипак, ни тада заједничка држава не би била разбијена да се уопште радило о правој држави.
Историја заједничке државе са Црном Гором од 1992. до 2006. показује све кобне унутрашње слабости српске државности. Србија и Црна Гора биле су пре 1918. две независне државе у којима је велику већину чинио српски народ. Први светски рат је спречио и за немирну и ратну 1918. одложио, не њихово уједињење, већ улазак Црне Горе у састав Србије. Тамо где је била стварно или ментално још од времена када је понела своје име. Године 1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донесен је устав са снажним конфедералним елементима, српски народ у Црној Гори није заштићен – до тог времена је сведен са 90 на 9% укупног становништва. Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму. Тако смо се ради било какве „заједничке државе“ одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике… Када је у Црној Гори дошло до унутрашњих подела Србија је свој народ у Црној Гори довеела у статус колективне опозиције, а црногорској опозиицији дала половину власти над независном савезном државом. Када је демократска опозиција дошла на власт питање односа са Црном Гором изгубило се у сукобу ДС и ДСС. Завађени Ђинђић и Коштуница прихватили су углавном све Ђукановићеве захтеве а онда су са различитим еланом ту у европској историји невиђену државну заједницу три године бранили од Ђукановића. Коначно је Ђукановић успео да себи прилагоди референдумске услове и спроведе један прилично нерегуларан референдум…
Ипак, шта би се догодило да којим случајем није успела Ђукановићева кампања у прилог независности?
Тешко да би после тога пао тај последњи ауториарни режим на Балкану. За обарање власти која има такве полуге моћи, подржку и континуитет потребно је много више од једвитог повратка на претходно стање хегемоније у државној заједници. ДЗ СЦГ, баш као и СР Југославија, није имала механизме којима би била реформисана и учињена у већој мери демократском и централизванијом. Српски политичари водили су у односу на заједничку државу и Црну Гору политику месечара. Није био дугорочне стратегије, консензулано зацртаних циљева. ДС није марио за то, осим можда личног сентимента појединих функционера, ДСС је рачунао да ће време учинити своје, екстремисти са левице и деснице лутали су у југословенским, руским и европским маглама… Неуспех кампање против независности, пратила је констернација после пораза и касније потпуно одбацивање српског народа из Црне Горе.
Српски народ у црној Гори најобеспављенија је национална заједница у некој европској држави. Наша политичка елита више пати за заједничком државом него за правима Срба. Ипак, колико год сматрали своје грешке националним поразом, до данас нико није ни покушао да поведе покрет за обнову заједничке државе, посебно не државне заједнице или Југославије.
—
Чланак објављен у београдској Политици – 26. маја 2016.
Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе