Добро Вам је?

недеља, 15 маја, 2016 у 8:02PM

У Србији једна позната радијска емисија годинама почиње са истим монологом: „Ако Вам је добро – онда ништа…“ Исто се односи и на садашњу кризу у Црној Гори.

Ако је Мило Ђукановић демократски вођа без мане и страха. Уколико је Црна Гора под његовом више од четврт века дуготрајном управом заиста „лидер региона“, „шампион реформи“, „бастион слободних установа“, „земља либералног тржишта“, најважнија карика санитарног кордона око омражене и у глобалном погледу опасне Србије, земља где се живи добро и живеће се још боље… Онда је недавни догађај у парламенту заиста бизарни инцидент.

Део грађана Црне Горе свакако мисли да је тако. Њима није чудно што је једна група на власти током протеклих двадесет и шест година четири пута радикално променила свој програм,  идеологиј и спољнополитичку оријентацију. За уобичајене сматрају бахатости власти, кршење демократских норми, осионост, системску корупцију, кампање мржње… Део гласача опозиције без много сумње мисли да до промена може доћи само тако што би опозиција ушла у режим. То је, ваљда део културног обрасца, храброст кад је реч о спољном непријатељу и некакав зазор према султаноидном вођи кога могу да смене Бог или стране силе, никако народ на изборима или, ако већ нема услова за слободне изборе, онда великим, мирним бунтом.

Када су прошле године одређене европске установе и бирократе стидљиво показале да више не подржавају Ђукановића, као што је то раније био случај, такав став није био начелан нити дугорочан. Био је то пут за дисциплиновање. Није то била „демократска“ метла која је помогла или самостално довела до збацивања десетак европсих тирана током претходне три деценије. То је био један корбач који је требало да „брзу“ запрегу црногорске државе, чију је несолидну конструкцију Брисел помогао, усмери у нешто, мало другачијем правцу.

У суседним државама прилике су сасвим другачије. У Босни и Херцеговини већ дуго времена траје истинска међународна кампања против политичара који су изабрани на изборима, а неки од њих су раније долазили на власт и са ње силазили у складу са вољом народа. Како је могуће да је већа бука, већи гнев, више помоћи из иностранства и коначно већу народну подршку имала кампања опозиције у Републици Српској, него опозиционо настојање у Црној Гори? Па у Републици Српској нити једни избори нису под сумњом. Тамо опозиција држи власт у пола државе, влада на нивоу заједничких установа БиХ. Иако сиромашна, корумпирана и непотиситичка Република Српска делује као излог демократије у односу на Ђукановићев политички забран (у шта се претворила стара европска црногорска државност). Притом, за разлику од Црне Горе, Српска (па и БиХ), „Репубљик Косова“ и Македонија имају на различите начине угрожен статус и мање-више нејасну државност. Нико не пише на насловним страницама албанских новина у Приштини о могућем хапшењу Аљбина Куртија или забрани „Самоопредељења“. То је легитимна опција око које се уједињује опозиција. Бацање сузавца у парламенту заиста је екстремна опција и, пошто „Самоопредељење“ није странка угрожених косовских мањинских заједница, такав поступак је чудан и заиста наводи на помисао да је реч о насилницима који се боје суда за ратне злочине, или суманутим шовинистима који ратују са српским јафа-кексом, уместо како кажу са Тачијевом диктатуром. Још је мање упоредив случај Македоније. Та држава је пред распадом, угрожава је без прекида бар један од четири суседа. Иако у односу на Србе у Црној Гори имају далеко више права и пуну равноправност (иначе са мањим уделом у укупном становништву) тамошњи Албанци су у неколико прилика довели Македонију на ивицу рата. У самој земљи подела између владајућег ВМРО и опозиционих Социјалдемократа довела је у више прилика до вишенедељних  изузетно напетих демонстрација.  Све то у земљи која има већи привредни раст од Црне Горе, брже се од ње реформише и мењала је власт на изборима…

Инцидент у парламенту Црне Горе је наравно непријатан и треба га осудити… Међутим, он открива природу стварног стања у Црној Гори. Део грађана, који има представнике у парламенту, преко њих је скандирањем човеку – који је себе представио као већег и значајнијег од своје државе – упутио једну поруку. Та порука је оштра, увредљива и горка. Био је то крик онога ко указује на боли Црне Горе. Они што ћуте (а не припадају групи  неколико хиљада повлашћених) можда такође осећају бол али је он тако велики и свеобухватан да не могу више ни да вичу. Истина је да лекари на бојним пољима и несрећама за теже случајеве сматрају оне који безвољно или бесвесно леже од оних који се превијају и траже помоћ. У земљи у којој су под сумњом попис, избори, парламентаризам, привреда… Где је корупција системска и трају кампање мржње и асимилације иза којих стоји влада… Бунт, посебно онај који је законом дозвољен, чак и ако је неуљудан и прост, има смисао. Могао би да пробуди бираче оних странака који би да мењају онога ко греши тако што му се придруже; оне лекаре који би најтежу болест да лече витаминима.

На другој страни реакција Мила Ђукановића је такође важан путоказ. Љутња, нервоза и огочење показују да је и сâм свестан да је његова власт, и без опозиције, историјски одавно преживела и да, симболично речено, троши дуђи мандат.     

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар