Добросуседски односи

Закон о предузећима Републике Хрватске је све до краја деведесетих година садржао одредбу којом је привредним субјектима из Републике Србије било изричито забрањено да стичу акције и уделе у хрватским компанијама. Није дакле реч о томе да je Хрватска економија недоступна страним улагачима, или о пракси која би указивала на будуће економске проблеме једне земље, нерасположене према тековинама либералног капитализма у јеку св. економске кризе. Ради се, несумњиво, о вишедецениској, националној и државној политици Републике Хрватске у односу на једну њој суседну земљу. Иако такве одредбе у хрватском законодавству данас више нема, а недавно је од стране Европске комисије предложено и да Хрватска постане чланица Европске уније средином 2013. (док ће Србија ће, по свој прилици, сличну препоруку морати да сачека још готово читаву деценију) стање је, у основи, готово непромењено.Закон о предузећима Републике Хрватске је све до краја деведесетих година садржао одредбу којом је привредним субјектима из Републике Србије било изричито забрањено да стичу акције и уделе у хрватским компанијама. Није дакле реч о томе да je Хрватска економија недоступна страним улагачима, или о пракси која би указивала на будуће економске проблеме једне земље, нерасположене према тековинама либералног капитализма у јеку св. економске кризе. Ради се, несумњиво, о вишедецениској, националној и државној политици Републике Хрватске у односу на једну њој суседну земљу. Иако такве одредбе у хрватском законодавству данас више нема, а недавно је од стране Европске комисије предложено и да Хрватска постане чланица Европске уније средином 2013. (док ће Србија ће, по свој прилици, сличну препоруку морати да сачека још готово читаву деценију) стање је, у основи, готово непромењено.Управо је објављено да је Република Хрватска завршила приступне преговоре за чланство у Европској унији. Тржишна конкуренција, правосуђе и људска права, последња поглавља у процесу придруживања која су преговарана задњих година, и формално су затворена. Пре два дана објављена је и вест да је још једно српско привредно друштво онемогућено да послује у Републици Хрватској. Због спорног потраживања, хрватски суд је донео привремену меру којом је до правноснажности поступка једном од два српска предузећа која су уопште успела да нешто инвестирају у Хрватску, забрањено да располаже са извршеним улагањима, која спорну суму премашују више пута. И док питање српских инвестиција у Хрватској и даље служи као једна од најзапаљивијих предизборних тема-полигона за освајање лаких патриотских поена, подаци Привредне коморе Србије доносе да су српски инвеститори у Хрватску до сада уложили скоро дванаест пута мање капитала него што су хрватска друштва могла да уложе у Србији (536 према 45 милиона евра, укључујући и поменуту, по свему судећи, сада и пропалу инвестицију српске НЦА групе). Закон о предузећима Републике Хрватске је све до краја деведесетих година садржао одредбу којом је привредним субјектима из Републике Србије било изричито забрањено да стичу акције и уделе у хрватским компанијама. Није дакле реч о томе да je Хрватска економија недоступна страним улагачима, или о пракси која би указивала на будуће економске проблеме једне земље, нерасположене према тековинама либералног капитализма у јеку св. економске кризе. Ради се, несумњиво, о вишедецениској, националној и државној политици Републике Хрватске у односу на једну њој суседну земљу. Иако такве одредбе у хрватском законодавству данас више нема, а недавно је од стране Европске комисије предложено и да Хрватска постане чланица Европске уније средином 2013. (док ће Србија ће, по свој прилици, сличну препоруку морати да сачека још готово читаву деценију) стање је, у основи, готово непромењено. Српском капиталу у Републици Хрватској врата остају начелно затворена, док су се хрватска улагања у Србију показала као прилично профитабилна, захваљујући повољном пријему и отворености Републике Србије. Тако је пре неколико месеци један српски министар, тада познат по прослављању готово свих страних инвестиција, а сада као посланик-борац за регионализацију (пошто је скоро целу деценију провео на челу неких од најважнијих централих органа) једној хрватској компанији славодобитно одобрио чувене субвенције од 10.000 евра по новоотвореном радном месту – „равно из државног прорачуна“ – како је то са нескривеним подсмехом истог дана прокоментарисала хрватска национална телевизија. За то време, Срби из Хрватске још увек представљају највећу избегличку заједницу у Европи, док је, по расположивим подацима, од 50.000 одузетих станарских права, за 15 година прогнанима и избеглима враћен или обештећен само симболичан број. Деценију и по после рата, упркос чврстим обећањима, Хрватска још увек не испуњава ни Ердутстки споразум којим су српком народу зајамчена колективна права и мањинска самоуправа, а однос према ратним злочинима једва да се променио од заврштека рата. Тако је Amnesty international зимус упозорио Европску комисију да у Хрватској постоје озбиљни проблеми са пристасношћу и неефисканошћу правосуђа у поступцима за ратне злочине, те да се злочини над Србима скоро и не процесуирају (од 1991.до данас мање од 3% поступака за ратне злочине се води против припадника хрватских оружаних снага, ниједан злочин почињен за време или после „Олује“ није кажњен, а 83% поступака започетих од 2005. године се води против Срба…) Неколико недеља касније, пошто је објављен и европским инстанцама упућен овај обесхрабрујући извештај, са напоменом да би било добро решити ова питања пре него што Хрватска постане чланица ЕУ, избио је и „случај Пурда“. Министарка правде Србије је тада одлучила да ипак охрабри хрватске власти речима да је свеједно где ће се судити оптуженом, јер је посреди обавеза на путу евроинтеграција обе државе. Видели смо и какав је резултат. Оптуженом не само да се није судило, већ му је убрзо стављено у изглед и да се окуми са хрватском премијерком. Није ружичастије ни стање утврђено Извештајем Савета Европе о поштовању мањинских права у Републици Хрватској. И он је објављен децембра прошле године. У њему се, поред осталог, наводи да у Хрватској и даље влада дискриминација над припадницима српског народа при запошљавању, не само у јавном, већ и у приватном сектору, нарочито у некадашњим ратним подручјима, где је велики број Срба незапослен и често принуђен на исељавање, а повратак избеглих и прогнаних изузетно тежак. Ништа зато, српске компаније ионако не могу да приступе хрватском тржишту капитала, па нема бојазни да ће повратници или млади људи са дипломама српских школа мало лакше доћи до запослења, можда у некој од српских компанија… Хрватска се, по свему судећи, са затварњем поменутих поглавља у процесу придруживања ЕУ, данас нашла и сасвим близу затварању српског питања, и то у складу са прогнозама и жељама председника Туђмана, који је својевремено изјавио да је пожељно да српсак популација у Хрватској буде сведена на око 3 процента. Нарочито пошто је сада извесно да ће Хрвтаска убрзо постати пуноправна чланица ЕУ, а затим се спокојно посвети и решавању питања границе на Дунаву, уз максималне захтеве. Међутим, овакво поимање добросуседске сарадње, било да погађа припаднике српског народа или минималне српске инвестиције у Републици Хрватској, до сада није навело наше демократске власти да у међусобним односима, пред неком од европских институција или пред УН, отворе било које од поменутих питања. Нема разлога да мислимо да ће и овога пута бити другачије. Српским ивеститорима, баш као и припадницима српског народа којима су ускраћена људска права у РХ, остаје слаба утеха да се ове горке неправде понекад спомињу у извештајима и истраживањима појединих међународних или домаћих организација, на које се власти Србије принципијелно не обазиру.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар