ИСТОРИЈАТ СРПСКЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ У 19. И 20. ВЕКУ

        

Напредни клуб је основан 1906. године. Чинили су га интелектуалци окупљени око листа Видело, гласила Српске напредне странке, која је после деветогодишње паузе управо била обновила свој рад.

Српска напредна странка била је прва званично организована странка у Краљевини Србији. Напредњаци су организовани из редова младоконзервативаца, српских политичара који су настављали традиције конзервативних српских политичара уставобранитељског доба. Пошто се средином седамдесетих година 19. века на власти сменило неколико конзерватовних влада, Кнез Милан Обреновић је 1880. године поверио мандат за састав владе Милану Пироћанцу, једном од вођа будуће Српске напредне странке.

И поред својих конзерватовних корена, напредњаци су се залагали за убрзану модернизацију земље. „Разблажен либерализмом“ њихов конзервативизам углавном је био усмерен на постепену демократизацију земље. Тврдећи да српско друштво због слабе просвећености и сиромаштва није спремно за убрзану демократизацију предлагали су увођење дводомог парламента. За време влада Милана Пироћанца (1880-1883) и Милутина Гарашанина (1883-1887) Србија прошла кроз раздобље убрзаних рефоми. Изграђена је железница од Београда до јужне границе државе код  Врања и источне код Пирота, установљена је Народна банка, реформисано школство и организована стајача војска.

За разлику од Народне радиклане странке, вођство Српске напредне странке није организовало масовну страначку организацију. Окупљени око владе и страначког гласила, напредњаци нису тежили за популарношћу. У јавности је за странку везивано неколико великих корупционашких скандала, међу којима и  тзв. Железничка афера. Ипак, када је после одлуке Краља Милана да подржи споразум између радикала и либерала Српска напредна странка остала у опозицији, наступио је прогон њених виђенијих људи који није спорводила нова влада већ светина. Током десет година убијено је неколико стотина напредњачких првака. Странка је чак, током једногодишњег раздобља прекинула са радом. Тек средином деведесетих година 19. века Српска напредна странка је поново дошла на власт. 1895. године на чело владе ступио је Стојан Новаковић. После Новаковићеве смене 1896. године, Српска напредна странка је распуштена. У време личног режима политички субили активни само напредњаци блиски двору, али је ипак Уставом из 1901. године коначно успостављен дводоми систем у српском парламенту.

Тек 1906. године, Српска напредна странка је обновила свој рад. Основан је и Напредни клуб који је окупљао страначке интелектуалце и поново покренут страначки гласник Видело.  Стојан Новаковић је поново дошао на чело владе у јеку Анексионе кризе 1909. године странка је у то време имала свега двојицу посланика у Народној скупштини. Током трајања Првог светског рата, посланици Српске напредне странке подржали су коалициону владу Николе Пашића.

После Првог светског рата Српска напредна странка је заједно са Самосталном радикалном, странкама Хрватско-српске коалиције и Народном странком створила Демократску странку.

„Закон, слобода, напредак“ слоган странке из осмадесетих година 19. века.
„Ред, Рад, законитост“ слоган странке из деведесетих година 19. века.

Језгро организације Српске напредне странке из осамдесетих година 19. века чинили су : Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Ђока Павловић, Димитрије Радовић, Чедомиљ Мијатовић, Љубомир Каљевић, Димитрије Маринковић, Марко Стојановић, Ђорђе Стојановић, Ђорђе Пантелић, Милан Милићевић, Милан Кујунџић, Мита Ракић и Моја Гавриловић.  Један од страначких првака био је и Чедомиљ Мијатовић.  

Почетком 1906. Српска напредна странка обновљена је око Стојана Новаковића али су њено језгро чинили представници новог политичког поколења: Павле Маринковић, Љубомир Ковачевић и Живојин Перић.

Милан Пироћанац (Јагодина 1837-Београд 1897) Студиарао права у Београду и паризу (1854-1860). Ради у Министарству иностраних дела, а касније постаје члан касационог суда. У конзерватовном кабинету Аћима Чумића води српску дипломатију. На челу напредњачке владе налази се од 1880. до 1883. године. У сукобу са својим наследником Милутином Гарашaнином настоји да ступи у коалициони савез са Народном радикалном странком. Главни одбор Српске напредне странке одбио је његов предлог због чега је изашао из политике. Касније ради као адвокат. Између осталог заступао је и Краљицу Наталију у спору са њеним супругом Краљем Миланом. Аутор је неколико књига значајних за политику и дипломатску историју Србије.    

 

 

Милутин Гарашанин (Београд 1843-Париз 1898) Син Илије Гарашанина. Завршио је артиљерисјку школу у Мецу (Француска). Учесник је ратова Кнежевине Србије са Османским царством из 1876. и 1877. године. Гарашанин је у рату рањен, унапређен у мајора, па му је поверена и дужност начелника штаба Јаворске војске. Народни посланик Гарашанин је постао 1874. године. У Влади Милана Пироћанца обављао је дужност Министра унутрашњих дела. Од 1884. до 1887. у три наврата је постао председник владе. После силаска са власти 1887. године уређује страначки часопис Видело , а 1889. покреће часопис Поглед. У време Новаковићеве владе обављао је дужност председника Народне скупштине. Управо је Гарашанин 1896. расформирао Српску напредну странку. Милутин Гарашанин је у међувремену у неколико наврата био дипломатски представник Краљевине Србије у Бечу и Паризу. 1893. године Милутин гарашанин је био изабран и за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Стојан Новаковић (Шабац 1842 – Ниш 1915)  био је филолог, историчар, политичар и дипломата. Између 1873. и 1883. чак четири пута је био именован за Министра поросвете у разним конзерватовним и напредњачким владама. Законом о основним школама из 1882. увео обавезно школско образовање за све дечаке и девојчице који дођу у одређен узраст. Пошто је годину дана био на челу Министарства унутрашњих дела Новаковић 1885. године одлази у дипломатију где ће са мањим прекидима остати све до 1904. године. Био је српски посланик у Цариграду (1886-1892 и 1897-1900), у Паризу (1900) и у Петрограду (1900-1904).   На челу влада налази се у два наврата 1895-1896 и 1909 године. Као плодан научник који је написао випше стотина књига и научних студија постао је прво члан Српског ученог друштва, а затим и Српске краљевске академије, Руске академије наука, Краковске академије и Југославенске академије знаности и унјетности (из које је иступио после погрома на Србима у Загребу почетком 20. века). Био је председник Српске књижевне задруге од њеног оснивања 1892. године.

Војислав Д. Маринковић (Београд 1876 - 1935) Син српског политичара Димитрија Маринковића. У Паризу је студирао права, економију и политичке науке. Школовање је завршио одбранивши докторат из правних наука. По повратку у Краљевину Србију ради у Министарству финансија, а касније постаје и директор Опште привредне банке. Године 1906. као кандидат Српске напредне странке, постаје народни посланик. У Народну скупштину је непрекидно биран током двадесет и девет година. У новембру 1914. године постао је Министар народне привреде у коалиционом кабинету Николе Пашића. После смрти Стојана Новаковића (1915) постаје шеф напредне странке. Касније обавља дужност Министра трговине. Има удела у доношењу Крфске (1917) и женевске декларације (1918).
Маринковић предводи напредњаке приликом уједињења у Демократску заједницу и затим демократску странку. У Пашићевој коалиционој влади (1921-1922) обавља дужност Министра унутрашњих дела, а дипломатију води у владама Љубе Давидовића (1924), Велимира Вукичевића (1927-1928) и Антона Корошеца (1928-1929). После завођења краљевске диктатуре приступа групи „дворских демократа“ у трима владама генерала Петра Живковића био је Министар иностраних послова. На челу владе нашао се после доношења „Окторисаног“ („Дарованог“) устава у чијој је изради имао значајног удела. Водио је током три месеца истовремено југословенску владу и дипломатију.       

Чедомиљ Мијатовић (Београд, 1842 – Лондон 1932) државник, дипломата, историчар и књижевник. Завршио је Лицеј у Београду 1862. године. Студирао политичке и економске науке у Минхену, Лајпцигу и Цириху. После краткотрајне универзитетске каријере постао начелник у Министарству финансија. У политику је ступио као Министар финансија 1873. године. На челу овог министарства налазио се у два наврата, од 1873. до 1875. и од 1881. до 1883. године. Мијатовић је био и Министар иностраних дела од 1880. до 1881. и од 1888. до 1889. године. Био је посланик Србије у Цариграду и Лондону. Учествовао је у неколико важних дипломатских мисија у Бечу, Лондону и Букурешту. Један је од твораца Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске из 1881. године. Написао је више стотина књига и расправа на српском и енглексом језику. Био је сарадник приликом израде једног од издања Енциклопедије Британика. У Лондону је објавио своје мемоаре  The Memoirs of a Balkan Diplomatist (Мемоари једног балканског дипломате).

 

Приказ књиге "Гроф Чедомиљ Мијатовић - Викторијанац међу Србима" Слободана Г. Марковића
Маринко Вучинић

 
У нашој иначе веома богатој историографској продукцији присутан је један тешко разумљив парадокс. Он се огледа у недостату монографских књига и студија о најзначајнијим личностима нашег друштвеног и политичког живота. Зато је појава изузетно значајне и вредне књиге Слободана Марковића о Чедомиљу Мијатовићу од посебног значаја јер нам открива живот и деловање ове несвакидашње личности наше историје. Ова књига отвара и питање колико ми заиста познајемо нашу политичку и друштвену историју, на коју се иначе веома често позивамо. Деловање Чедомиља Мијатовића је готово непознато иако се ради о човеку који је оличавао и представљао читаву епоху српске историје краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Наш однос према великим и значајним историјским личностима често је обележен олаким заборавом и недостатком елементарног поштовања. “Био је српски државник, аустријски гроф и енглески држављанин. Некада су га све три земље славиле и указивале највише почсасти, а сад су га се све три одрицале и бациле у старо гвожђе. У нашем посланству, где је некада живео као код своје куће, док је био наш представник на енглеском Двору, сад је доживео да га исмејавају и понижавају и једва као од беде пруже какву милостињу“ сведочио је у својим сећањима Милан Стојадиновић. Чедомиљ Мијатовић је и у доби од 75 година ишао да агитује по северноамеричком континенту за Србију и у својим списима пропагирао нову југословенску државу. Противници старе обреновићевске и напредњачке Србије нису се задовољили како каже Слободан Марковић само тиме што је Мијатовић једва преживљавао у Лондону, већ су у више прилика настојали да га и лично што више омаловаже. Да ли је ово још једно у низу сведочанстава о нашем неодговорном односу према поллитичкој традицији и историјским личностима које су се својим делом издигле изнад наше средине.

Политичка искључивост и партијашење нису мимоишле на судбину Чедомиља Мијатовића, иако је он покушавао да у политичкм деловању буде изван партијских сукобљавања. Његова улога у историји деветнаестог века била је многострука и велика и тешко ју је било избрисати, ради се свестраној личности која се огледала у многобројним областима људског деловања и стваралаштва. Али једно је сигурно, он није био заслепљени и идеолошки острашчени партијски делатник. Може се рећи да је он на неки начин био изнад партијског метежа тадашње Србије, јер је заступао становиште да је у политици важно поштовање и спровођење одређених наћела и идеала, а то ни данас није позиција која је много на цени у нашем савременом политичком животу.

Чедомиљ Мијатовић је био шест пута министар финансија и један пут заступник министра финансија, три пута министар иностраних дела и једанпут заступним министра народне привреде Краљевине Србије, дипломата великог искуства, посланик Краљевине Србије у Лондону(три пута) Хагу, Букурешту и Цариграду, сенатор Краљевине Србије, један од вођа Непредне странке. Поред ове државне и политичке делатности он је био изузетно агажован и делатан и на културном плану. Био је један од најомиљенијих књижевника свога доба, уважени историчар, главни посредник између српске и енглеске културе, први и дугогодишњи новински дописник из Лондона, најсистакнутији преводилац са енглеског на српски и финансијски стручњак, истакнути писац и преводилац верске прозе и познати спиритиста. Био је професор на Великој Школи, Председник Српске Краљевске Академије и почасни члан Краљевског историјског друштва. Написати животопис Чедомиља Мијатовића значило је обухватити све ове поменуте делатности али и историјску епоху у којој је он живео и деловао јер је он збиља био човек у коме се то време настанка и развоја модерне српске државе и политике најбоље испољавало и одражавало. Овај подухват могао је да обави аутор који није само добро образовани и обучени историчар, већ зрео писац који поседује изузетно широко образовање и знање из многих области(економске историје, књижевности, историје идеја, историје политике и политичких односа у Србији, српско енглеске и међународне односе) . Слободан Марковић је овом књигом показао да је способан и спреман да се на прави стваралачки начин ухвати у коштац са овом изазовном многострукошћу. Чедомиљ Мијатовић је добио свог достојног биографа и тумача који га је после толико деценија пречуткивања и заборава увео на велика врата у нашу јавност. Слободан Марковић даје приказ политичког рада Чедомиља Мијатовића али посебно инсистира на његовом великом и одлучујућем доприносу стварању модерних установа у Србији, оних установа које чине темељ сваког демократског и модерног друштва. Структура ове књиге тако је постављена да јасно даје преглед целокупне богате и разнородне делатности Чедомиља Мијатовића, тако да се ради о мазаично конципираној књизи у којој је свако поглавље посвечено одређеној области деловања. Али у књизи се провлачи непрестано и једна заједничка нит и уверење аутора да је Чедомиљ Мијатовић комплексна личност која поштује изнад свега моралне узоре и хуманистичке принципе и идеале. “Заиста, изузимајући књигољубивост коју сам наследио од оца, сваке друге одлике моје личности и карактера-вера у Бога и Божије провиђење, сажаљење за све оне који пате, жеља да свакоме помогнем, љубав за све што је лепо, дивљење за витештво, љубав за музику, певање и песништво, неустрашивост у говорењу истине и неколико мојих слабости-све ово наследио сам од моје мајке“ каже у својим успоменама Чедомиљ Мијатовић.

У поглављу књиге у којем је описано детињство али и рана каријера Чедомиља Мијатовића може се видети да је он био типични представник свог времена, романтичарски везан за српску традицију, култ Немањића и косовско предање али у исто време и отворен за подстицаје који су долазили из Европе. Његов модернизам није био апстрактна идеолошка конструкција ван реалног историјског времена и простора, како се то данас може видети у наступима савремених модернизатора који поништавање наше политичке и историјске традиције сматраја за први услов модернизације Србије. Чедомиљ Мијатович је управо супротан пример, окренут традицији али спреман да се бори за модернизацију и просвећивање Србије следећи најважније модернизаторске идеја тога времена. Новинарску каријеру је започео уводницома у Видов дану у време турског бомбардоовања Београда у јесен 1862 године. У уводнику На Барикадама београдским он пише“Има ли слађе речи за Србина од рећи слобода и отађбина. Има ли за Србина, ком су гусле приповедале јуначне послове а јуначки гробови казивали му стару славу, има ли за њега слађе смрти од оне смрти којом умире Обилић и други јунаци, до јуначке смрти на мегдану за милу отађбину“. Занимљиво је из наше данашње перспективе истачи детаљ да су Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић добили задатак, док су још стајале барикаде да преведу текстове дебата из Британског парламента поводом бомбардовања Београда. Убрзо српска држава шаље Чедомиља Мијатовића у Краљевину Баварску да студира државне науке. Његове студије одвијале су се у Минхену, Лајпцигу, Цириху а изучавао је правне и финансијске науке а провео је извесно време на изучавању рада тамошњих банака. Вративши се у отађбину Мијатовић постаје професор на Великој Школи за политичку економику и науку о финасијама. Те четири године означио је сам Мијатовић као најсречније у његовом животу. Он се економском науком бавио до краја живота. Објавио је уџбеник Извод из политичке економике 1867 године а дело Наука о државном газдинству или наука о финансијама по Лоренцу Стајну 1869 године. После скраченог издања ове књиге са непуних двадесет пет година живота био је изабран за члана Српског ученог друштва . Ова чињеница довољно говори сама за себе. Интересанто је напоменути да су његовим предавањима из економије и финансија присуствовали сви они који че касније чинити политичку и државну елиту Србије. Ушао је у велики одбор за израду устава 1868 године и залагао се за увођење дводомног система и општег права гласа као и за ограничење кнежеве власти али је у исто време зазирао од утицаја и уплива масе на Скупштину у изразито сеоској средини. Овакви ставови истиче Слободан Марковић могу се оценити као конзервативни либерализам, тј. она врста либерализма која узима у обзир и традицију не гледајући при томе на слободу као апсолутно начело, већ је сагледава у оквиру историјског наслеђа и постојећих економско-политичких услова. Конзервативни либерализам и у данашњиј Србији се јавља као снажна и утицајна политичка оријентација.

Већ у својој првој дипломатској активности имао је другачије погледе на руско –српске односе у поређењу са владајућим русофилским расположењем у српској јавности. У питању градње железнице у Србији имао је још као професор Велике Школе веома јасан став да је њено увођење у Србију један од неопходних и пресудних услова за развој привреде и друштва. Мијатовићевом заслугом је у време Мариновићеве владе уведен је метарски систем и усвојен закон о ковању српске сребрне монете и заведен динарски течај. Посебно је важно истачи Мијатовићево залагање за Закон о шест дана земље, њиме је уведен минимум сљачке имовине који није могао да буде продат, тиме је био обезбеђен опстанак малог поседа и дата сигурност сељаку, али се поставља питање да ли је то било добро за развој капитализма у Србији јер је он подстакао и продужио трајање егалитарног друштва у Србији што је онемогућавало шири и интензивнији продор либерализма. Али овај закон је оснажио и учврстио демократске идеје међу сељацима.

У политичким сукобима у Србији који су се непрестано одвијали у трвењима између Милана Обреновића и тадашњих водећих српских странака Чедомиљ Мијатовић се определио за Милана Обреновића и ово како каже Слободан Марковић није био лак избор али је био коначан: Он је тиме своју политичку судбину везао за личност владара у наредних петнаест година и обележио себе као оданог присталицу династије Обреновић а посебно Милана Обреновића. Слободан Марковић је посебну пажњу посветио приказу економских и политичких схватањима Чедомиља Мијатовића. “Само онда право благостање може бити, где има ред и слобода, где је народ изображен и развијеним осечајем правде и правичности“, из ових рећи Чедомиља Мијатовића Слободан Марковић извлачи основан и аргументован закључак да га овакав особени Мијатовићев поглед на свет сврстава међу заговорнике протестантске етике рада. За Мијатовића је привредни значај личне слободе у томе што она „доводи интерес радников у најтешњу свезу с резултатима рада, тј слободан раденик ради с највећом вољом“. Он је у исто време одлучан бранилац права сопствености које „има за производњу добара веома великог значаја по томе што се њиме својељубље човеково за живљу делатност побуђује“. За развој политичке свести и уопште за културни резултат, Мијатовић сматра као веома добро“да у народу има што више самосталних привредника а човек се нарочито овде осећа самосталан кад је основа на којој се подигао и на којој се као привредник покреће његова сопственостр“. Чедомиљу Мијатовићу припада заслуга да је први озбиљни и темељни критичар комунистичких схватања у српској средини. За њега су комунисти“оне социјалисте који начело противно праву сопствености у највећу крајност доводе. Комунисти ишту да сваки члан у друштву има апсолутно онолико добара колико и ма који други, хоће да је све свачије, а ништа нечије, па ма се у постизавању овакве цели-апсолутне једнакости у подели намирница људским потребама-жртвовала и фамилија и право слободе личности“. Ове оцене комунистичке доктрине Мијатовић је записао 1867 године, то је чињеница од великог значаја за нашу историју политичких идеја и јасно указује на Мијатовићево доследно заговарање либералних идеја у функционисању привреде и друштва. Слободан Марковић с правом истиче да су економски ставови Чедомиља Мијатовића блиски и либералима с краја двадесетог века али исто тако је свестан и великих препрека на које су наилазили овакви ставови Чедомиља Мијатовића у тадашњој неповољној друштвеној структури Србије. Кнежевина Србија је 1859 године је имала 91, 9 одсто сеоског становништва, 1874 године 89, 9 одсто а 1900 године 85, 9 одсто. Али су економско –политички ставови Чедомиља Мијатовића тим више били вреднији и далекосежнији јер далеко превазилазе тадашњи политички обзор и друштвена схватања у Србији. “Добро народно образовање, јавна штампа, која никада не заборавља да је са слободом узела на себе високу једну дужност и огромну одговорност. Што пунија мрежа путова и уопште саобраћајних средстава. Што више и што бољих прилика да сваки од свога рада користи има – унапређење радиности у опште. Рецепт овај споро се прави и споро-премда сигурно-дејствују. Школа, слобода, радиност јемства су за дуг живот и далеку будућност“. У овим ставовима Чедомиља Мијатовића аутор ове књиге Слободан Марковић препознаје основна програмска полазишта Напредне странке. Модернизација путева, увођење железнице, слобода јавне рећи и личне слободе, унапређење просвете, ово су били циљеви којима су напредњаци посветили своју политичку каријеру каже Слободан Марковић. Чедомиљ Мијатовић није посматрао Србију као изоловано острво погодно за политичке експерименте како су мислили социјалистички агитатори, веч је он био свестан економске утакмице у којој се скупо плаћа кашњење у спровођењу реформи. Ово је политичка поука која важи и у данашњим транзиционим политичким приликама и односима. Слободан Марковић оцењује економска становишта Чедомиља Мијатовића као класично либерална јер је стављао у први план заштиту приватне својине, развој капитализма, увођење модерних инстиуција и противљење протекционизму. У политичком смислу он се може сврстати у конзервативне или десне либерале. За њега су слобода и развој били средишње друштвено и политичко питање. Он није искључивао могућност да државни интереси у одређеним политичким околностима буде испред слободе али је зато економске реформе по западноевропском узору стављао изнад демократских права. Он је такође заступао и мишљење да одлучујући утицај на друштвене процесе мора имати интелектуална елита удружена са владарем ради модернизације Србије. Међутим, младоконзервативци су у захтевима за слободом ишли до крајњих граница предлажући да Закон у штампи има само један члан-Штампа је слободна. Када су као напредњаци дошли на власт младо конзервативци су се сучили са реалним друштвеним околностима па су ублажили ставове о увођењу безобалних и апсолутних слобода и пригрлили мишљење конзервативног либерализма. Чедомиљ Мијатовић је био свестан ограничења са којима се суочавала идеја модернизација у Србији и зато његова делатност није била ограничена смо на политичко поље, он је био свестан да је неопходан свеопшти културни и цивилизацијски напредак Србије.

Занимљиво је пратити и ангажовање Чедомиља Мијатовића у стварању и развоју филантропског покрета у Србији. У том погледу је значајна његова сарадња са Франсисом Мекензијем који је касније доста утицао на његова животна опредељења и интересовања. Заштита назарена од прогона било је заједничко поље њиховог деловања и залагања а митрополит Михаило сматрао је чак . да је Чедомиљ Мијатовић назарен. Важна је и њихова заједничка настојања у оснивању Хришћанског Весника . Чедомиљ Мијатовић је посебно заслужан за распростирање не само филантропских идеја већ и за ширење хришћанског милосрђа и религиозне обнове, што је касније имало велики утицај у развоју богомољачког покрета. “Народ је наш жедан еванђелске речи и поуке. У нашој цркви, као што и сам видиш завладала је мерзост и запуштеније. И наши архипастири па и свештеници угледајући се на своје старешине напустили су свој задатак и одали се служењу својих личних и политичких интереса, каже у својим мемоарским записима Чедомиљ Мијатовић. Слободан Г. Марковић је посебну пажњу посветио анализи стања свештенства у то време и закључује да је оно било веома тешко јер је трајао стални сукоб између епископата и свештенства. Он истиче да је Чедомиљ Мијатовић био крајње незадовољан стањем религиозности у Србији о чему је и писао 1908 године. “Верско осећање Срба није ни дубоко ни топло. Цркве су уопште узев празне осим на велике црквене празнике. . . Срби наших дана сматрају Цркву као политичку установу која је на неки начин повезана са постојањем нације“. Ове речи Чедомиља Мијатовића имају посебну важност и значај у време савремених расправа о опасности клерикализације друштвеног живота у савременој Србији. Слободан Г. Марковић сматра да су ставови владара и министра просвете преовладали у сукобу цркве и државе и на тај начин су смањене могућности за духовно деловање, а свештенство је уведено у политичке борбе што је и данас једна од доминантнијих одлика односа државе и цркве.

Покретање часописа Видело почетком јануара 1880 године у коме објављују млади конзервативци имало је далекосежни политички утицај и означило је излазак на политичку сцену Србије новог политичког покољења. Лист је у свом политичком програму имао залагање за закон, слободу, напредак и успостављање уставности. Уставност је претпостављала остваривање неколико услова: слобода говора и писања, слобода састанка и удружења, потпуна заштита имивинске и личне безбедности, уставна одговорност министарстава, приступ стручњака у Народну Скупштину, потпуна судска независност, општинска самоупрва као школа за правни уставни живот . Ови принципи виделоваца били су основна и трајна политичка и демократаска начела која су обележила политичку оријентацију Чедомиља Мијатовића Овим начелима остао је одан до краја свог политичког деловања. Он није био припадник оне врсте јавних и политичких радника спремних да увек своје утемељење траже у партијској припадности, већ је своје деловање заснивао на поштовању моралних начела која трају изван страначког окриља. У говору трговачкој омладини ову позицију је Чедомиљ Мијатовић изразио на следећи начин. “У моме животу препуном мучних удеса било је и такових, који су ме бацили у тешку бригу за напредак нашег народа, нарочито гледајући како се време, снага и ум већине и најспремнијих српских синова троши на необуздану и бескорисну партијску борбу“. Не треба подсећати на изузетну актуелност ових рећи и за наше савремене политичке и друштвене прилике.

Влада које су образовали напредњаци израдила је слободоумне законе, о удружењу и зборовима, о судској независности и о штампи. За напредњаке је како то истиче Слободан Г. Марковић највећи проблем је био сељачки карактер Народне Скупштине и зато су се они и нашли пред избором слободе или демократије. За њих је европеизирана Србија само слободна Србија. Они нису могли да прихвате да глас једног сељака формално вреди као глас интелектуалца школованог у иностранству. Зато су напредњаци и намеравали да уведу Сенат као могућност против-теже принципу вечине у Скупштини. Треба рећи да су напредњаци прва странка у Србији у којој су Јевреји као грађани могли да буду бирани на највише посланичке функције.

Посебно поглавље у политичком и дипломатском деловању Чедомиља Мијатовића везано је за склапање Тајне Конвенције . Он је морао да лавира између самовоље кнеза Милана и одговорности као министра према председнику владе и према страначким вођама напредњачке странке, каже Слободан Г. Марковић. Али он није никада покушао да избегне или умањи своју одговорност у потписивању Тајне Конвенције што сведочи јасно о његовом схватању политике као сфере људске моралности и преузимања одговорности за донете одлуке и учињена дела. Слободан Г. Марковић наводи оцену Слободана Јовановића да је Чедомиљ Мијатовић био западњак и странац у српској политици, и ова оцена и данас има своје утемељ4ење и оправдање . Бонтуова афера је у великој мери разградила политички углед и утицај напредњачке странке али нема доказа да је сам Мијатовић примио икакав новац истиче писац ове књиге. Али то и произлази из укупног односа Чедомиља Мијатовића према свету политике и страначком животу али и према хришчанским моралним принципима који су чинили основно полазиште његовог друштвеног и политичког деловања.

Посебна пажња у овој књизи посвечена је Чедомиљу Мијатовићу као дипломати и његовим дипломатским мисијама у Лондону, Букурешту и Цариграду. Оцена је Слободана Г. Марковића да је управо Чедомиљ Мијатовић дао непроцењив и незаобилазан допринос у успостављању и унапређењу српско-енглеских односа. Он је успео захваљујући свом личном угледу и дипломатском умећу да после Мајског преврата и убиства краљевског пара Обреновић побољша прекинуте односе између Србије и Енглеске. Чедомиљ Мијатовић је сматран за изузетно значајног и угледног дипломату у европским размерама. Он је поседовао и раскошну дипломатску вештину и способност, што је и показало његово учешће у преговорима у Букурешту када је склопљен најкраћи мир икада написан- Мир између Србије и Бугарске се обнавља. Тако је успео да дипломатским преговорима и средствима после несрећно и трагично вођених српско-бугарских ратова спасе Србију од још већих искушења и разарања. Посебно је занимљива његова дипломатска мисија у Цариграду када је он показао сву снагу и делотворност свог дипломатског умећа.

У сукобима унутар напредњачке странке Чедомиљ Мијатовић је настојао да остане веран изворним политичким идејама још из времена Видела и није могао да прихвати да се партијски интереси стављау изнад општих друштвених и државних интереса. “За мене је нешто сасвим ново да се у органу напредне странке лични обзири и лични интереси стављају на прво место, а велики обзири на програм партије и још већи интереси општег добра запостављау, говорио је Чедомиљ Мијатовић. Ове његове речи имају велики значај и за наше савремене страначке односе и прилике. Зато није ни чудно да је Чедомиљ Мијатовић напустио поприште страначких и политичких борби и посветио се ширем друштвеном и научном деловању.

Веома је важно видети и какав је био однос Чедомиља Мијатовића и краља Милана Обреновића. То није био једнозначан и поданички однос и о томе најбоље сведочи у својим меомарским записима сам Чедомиљ Мијатовић. “Он је био мој краљ, и ја сам природно желео да будем одан подник, и мислим да сам успео у тој жељи. Али краљ Милан је за мене био више од мог краља. У њему сам видео оно што други људи нису-оличење француског средњевековног витеза, и ја сам му се дивио и волео га упркос његовим слабим тачкама. Не знам зашто је он заволео мене. Једном приликом, после банкета у двору рекао је. Нико у Србији није био и није тако дрзак према мени као Мијатовић, али некако не могу да се наљутим на њега, па чак и волим његову дрскост. Заиста, ја нисам никада у свом животу био дрзак, али никада нисам оклевао да критикујем мисли, речи и дела мога краља, и да му искрено кажем оно што сам сматрао за јасну истину“. Слободан Г. Марковић говори у овој књизи о краљу Милану као способном манипулатору којем су трвења и лична нетрпељивост међу странкама само ишли на руку, а он је у свакој од странака имао оне који су га поџавали и били активирани када је то било потребно и то зависно од чињенице да је владар Србије вештом манипулацијом лако наводио једну странку и струју против друге. Чедомиљ Мијатовић није припадо том политичком свету, али је поседовао ретку и драгоцену особину да прихвати одговорност за одлуке и политичке радње које је он доносио и спроводио. Није зато ни чудно што за њега није било места а ни простора у тадашњем страначком животу Србије. Овај увид о коме говори Слободан Г. Марковић има велики значај и за оцену испољавања и манифестовања страначког и политичког живота у савременој Србији. А посебно је интересантно поглавље ове књиге у коме је анализиран тзв. велики народни одисај и прогоне којима су били изложени напредњаци у време доласка на власт радикала . Тај искључиви страначки и белицистички приступ одржао се и данас, само што људи више животом не плаћају своју страначку припадност. Али посебна врста народног одисаја присутна је и данас у нашем политичком и страначком животу.

Слободан Г. Марковић пише и о односу Чедомиља Мијатовића према Косовском предању и његовој кључној улози у формирању српске народне свести. “ И заиста се на Косову отворио непресахњив извор за понос народни. Више него језик, него црква, мој понос везује све Србе у један народ. Пример родољубља и јунаштва косовског, запајао је све нараштаје народне осећањем дужности према отађбини. Слава косовских јунака трептала је као сјајјна звезда у оној тамној ноћи од скоро пет стотина година, кроз коју је народ српски морао да прође. Вила са Косова чувала је да се кандило народних надања на самостални живот не угаси“, каже у својој косовској беседи Чедомиљ Мијатовић 1889 године. Његова активност уклапала се у целокупни српски либерализам деветнаестог века и значио је по речима самог Чедомиља Мијатовића спој захтева за слободом и национализмом. Слобода је у првом месту значила националну слободу па тек онда личну, да би тек на крају водила у светски мир и светску складну заједницу. Овако изражено становиште Чедомиља Мијатовића о односу слободе и националног осећања и припадништва има велику вредност и у нашим савременим политичким приликама. Слободан Г. Марковић с правом каже да је српски либерализам наликовао италијанском и немачком а Мијатовићева посебност је била у томе што је целом овом учењу додао и религијску димензију.

Када се сагледа укупна делатност Чедомиља Мијатовића може се закључити да се ради о несвакидашњој и изузетној ренесансној личности чије деловање обухвата разнородне области: књижевност, историја, наука, финсансије, новинарство, спиритуализам, дипломатија, књижевност и историја. Чедомиљ Мијатовић је почео књижевношћу да се бави још у раној младости. Врхунац његовог успеха настао је објављивањем дела Ђурађ Бранковић, а затим су уследили његови историјски романи Краљичина Анђелија, Икоинија везирове мајке, Рајко од Расине. Ови романи су писани као литерарна глорификација српског средњег века, он је тако био нека врста српског Валтера Скота и није чудно да су његови романи били у то време изузетно читани и популарни. Први рад Чедомиља Мијатовића из области историје био је дело Стеван Високи, затим су уследили радови: Ускоци, Белешке о времену Стевана Немање, Финансије српског краљевства, Студије за историју српске трговине XИИИ и XИВ века, Цар Урош и Краљ Вукашин, Шта је желео и радио српски народ у XВИ веку, О кнезу Лазару, Српски рукописи о Скендербегу, Кнез Милош и пуковник Хоџес.

Чедомиљ Мијатовић се бавио публицистичким и новинарским послом. Као дописник се јављао 1890 године и сарађује са Трговинским Гласником, а пише и у Политици и Хришчанском Веснику. Био је заједно са својом супругом Елоди Мијатовић сарадник Истерн енд Вестерн Ривју . Веома је занимљиво видети како Чедомиљ Мијатовић схвата слободу штампе и улогу новинарства. “Један од главних задатака слободне штампе-управо њен најглавнији задатак-јесте:да помогне народу да се тачно обавести о свакоме питању, које је на дневном реду, да се разбију предрасуде и лажне замисли, и да се права истина изнесе на видик. Врло често штампа ради у сасвим супротном духу. Нама журналистима и дописницима, остаје да бележимо и прикупљамо из дана у дан поједине одјеке и закулисне радње, да прибирамо овде и онде зрак по зрак, те да колико можемо осветлимо ситуацију да као народ не тумарамо баш по сасвим густом мраку“. Његова научно-публицистичка делатност је веома богата. Објавио је 1892 године дело Константин –последњи грчки цар-или турско освајање Цариграда 1453 године, Преци породице Орански 1892 године, Једна краљевска трагедија или прича о о убиству српског краља и краљице Драге 1906, Србија и Срби 1908, Успомене једног балканског дипломате 1909. Чедомиљ Мијатовић је био први Србин сарадник Енциклопедије Британике а његов најзначајнији допринос је чланак о Србији објављен у 24 тому 1911 године.

Чедомиљ Мијатовић је био свакако раскошно и свестрано талентована и обдарена личност, зато је и веома тешко писати приказ монографије која се бави његовим животом и делом. Редукције су зато неизбежне али је веома важно да се истакну његова најбитнија схватања и опредељења. Он се зато не може тумачити и разумевати из политичке сфере јер је његово деловање увек надрастало овај у суштини ефемерни облик људске и друштвене делатности. Чедомиљ Мијатовић је био утемељен у много дубље и сложеније духовне слојеве и цивилизацијске вредности. Али његов живот није могуће посматрати изван историјског контекста јер је он сам био један од изузетно значајних актера и ствралаца српске политичке и културне историје. Важно је такође нагласити да политика и историја нису били његово главно ии претежно опредељење и усуд што се често у Србији дешавало и то не само у деветнаестом веку, већ и током двадесетог века.

Слободан Г. Марковић је у својој изванредно писаној књизи означио Чедомиља Мијатовића као викторијанца међу Србима али се може основано рећи да је он био и Србин међу викторијанцима, јер никада није престао да се залаже за модернизацију и европеизацију Србије али при том остајући привржен српској традицији и култури . У завршним редовим и разматрањима ове књиге Слободан Г. Марковић је дао неку врсту духовног портрета и политичку карактеризацију Чедомиља Мијатовића. “Мијатовићев духовни свет кључ је за разумевање његовог дела. Зато није чудно да Мијатовића, у српској средини, углавном нису разумели. Био је англофил који не заступа позитивизам, дипломата који има морална начела, Србин који води рачуна о ширим интересима човечанства. У свим овим улогама имао је другачији став него што је српска средина навикла Тврдо је веровао да је његов политички нараштај, и да су његови страначки другови напредњаци, у стању да темељно преобразе Србију. Као финансијски стручњак и министар финансија, трудио се да се Србија што брже развије. Као верник настојао је да његова отађбина пође путем верског препорода. Као дипломата ишао је за тим да земљу управи што безболнијим спољнополитичким правцем. Успело му је да оствари несвакидашњи спој. Поринут у прошлост, са снажним верским осечањем, он је у практичној политици био реформатор великог домета. Стално у близини моћних, у друштву краљева, принчева, грофова, он сам је остао скроман. Не само да се није полакомио за земаљским богатствима, већ је и оно мало што је имао делио. У време кдада се наши политички менталитети кваре заиста је особита појава да један вишеструки министар финансија остаје сиромашан и препуштен на милост и немилост доброј вољи појединаца“.

Књигом Гроф Чедомиљ Мијатовић - Викторијанац међу Србима Слободан Г. Марковић је успео да, користећи се темељним историографским истраживањима и стилски изузетно осмишљним анализама историјског времена у којем је живео и делао јунак његове приповести, уведе поново у нашу јавност овог значајног свестраног ствараоца и историјску личност која је као и многе друге била препуштена неоправданом и незаслуженом забораву и пречуткивању. На овај начин је Слободан Г. Марковић исправио још једну од многобројних историјских неправди и отворио простор за даље проучавање чудесног стварлачког опуса Чедомиља Мијатовића.