НАЧЕЛА НАПРЕТКА

Од самог почетка процеса реформи у нашој земљи, често смо у прилици да чујемо размишљања о томе како је оживљавање традиције и позивање на историјска искуства погрешно, немодерно и штетно. Од парламентаризма, преко политике и привреде, па до државних симбола, свако постојеће искуство, сваки па и најформалнији континуитет често су виђени као неспособност нашег друштва да напредује и као дисквалификација оних који га заступају.

Зато чујемо тврдње према којима је потребно да српско друштво у потпуности напусти своје државне и политичке традиције како би напредовало. Чудно, али заговорници ових теза, често особе које су имале велики политички утицај у време социјалистичких режима из седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година, као по правилу у прилог својим тезама не наводе искуства других европских држава.

Рецимо, коментаришући српски парламентаризам или однос према националним мањинама из времена пре једног столећа, њихови критичари непрекидно праве методолошку грешку поредећи их са савременим стандардима. Уместо да упореде стање у оновоременој Србији са њеним савременим европским узорима, а тек затим изврше поређење односа Србије са европским државама некад и сад.

Са истог становишта долази и критика државног грба. Потпуно неразумевање значења ликовног приказа круне у традиционалним грбовима толико је упадљиво и често, да се чини да није реч о неразумевању, већ напротив, о намерној грешци. Наиме, у време демократизације источноевропских држава успостављање традиционалних грбова било је део демократизације и њеног утемељења макар у најнејаснијим и у потпуности неуверљивим државним традицијама. Интелектуалци, који критикују круну, која је коначно враћена на грб изнад представе двоглавог белог орла, заборављају да Мађарска, чије су народне династије изумрле у 16. веку и која је током протеклих деведесет година била или монархија без краља или република, вратила круну на грб. Разлог таквом поступку је једноставан: круна симболизује државу и традицију. Истоветан случај је, рецимо, са Пољском,  где је монархија укинута крајем 18. века, или Русијом, која је уставом дефинисана као федеративна и мултиетнична република.

Србија наравно може да изабере посебан пут. Чинила је то толико пута у претходним деценијама. Ипак, уколико желе да се Србија у политичком или идеолошком смислу модернизује на начин другачији од осталих источневропскох држава, заговорници тог новог и посебног модела требало би да предложе нова решења, али и да објасне мотив који их подстиче да за Србију траже пут који је чини другачијом и чак изолованом у односу на друге европске државе.

Пут напретка је у историји изузетно сложен и у много чему другачији од случаја до случаја. Ипак, постоје одређене карактеристике напретка које можемо сматрати његовим принципима. Напредак друштва увек је заснован на новој политичкој или идеолошкој интерпретацији прошлости. Дакле, уколико би смо једно друштво замисли као живо биће оно би се кретало леђима окренуто ка циљу коме тежи руководећи се према сазнањима стеченим на основу искустава стечених током пређеног пута. Сама реч „револуција“ значи у ствари „повратак на старо“.

Још у средњем веку кметови су се бунили позивајуће се на „стару правду“. Племство се позивало на време свог устпостављања. Француски револуционари били су надахнути магловитим успоменама на Римску републику. Сједињене Дражве стваране су на основама сазнања о устројству Римске републике и грчких војних савеза. Чак је и комунизам, и поред луцидно осмишљене теорије дијалектичког материјализма, спомињао „првобитну заједницу“ као једину претечу праведног бескласног друштва које није постојало током читаве писане историје. И у наше време, у јеку кризе око доношења новог устава Европске уније, у европској јавности трају расправе о томе да ли поред античке цивилизације и хришћанство представља основе европског идентитета.

Однос српске јавности према прошлости, која углавном варира између неутемељеног слављења и неразумног негирања, не чини ми се као однос према модернизацији и европској будућности наше земље. Рекао бих да је реч о нестабилности и незрелости наших политичких и интелектуалних елита. Деценије дисконтинуитета, недовршеност наше државе, етнички национализам који је поражен прво југословенским искуством, а затим етаблираним државним национализмима новнасталих држава од Словеније до Црне Горе, као и чињеница да је велики број утицајних особа у нашем друштву стасао и образован у време плишане диктатуре која је имала издашну подршку оба блока хладноратовског Света, учинили су да се међу нашим мислећим светом рашири дезорјентација и ирационалност. У жалу за Југославијом као државом у којој је српски народ ипак живео уједињен, или за поретком који је давао привид модерности и изузетности у односу на Балкансјко окружење, ови људи неспремни су да се суоче са стварношћу, политичким неминовностима и великим задатком који наша држава покушава да испуни током протеклих седам година.