Дом као мера народа

Да ли људи имају цену? Када је тирански краљ у средњовековној Енглеској поставио врло опасно питање „колико вредим“, домишљати свињар одговорио му је у стиху како његова крунисана глава вреди макар 29 сребрњака, пошто је „неба Дика“ (Христ) својевремено „продан за 30 сребрника“. Нажалост у Србији су политичари нешто скупљи. Опет, у поређењу са великом одговорношћу и често незаслуженом чашћу, они су већином прозаични у своме преступу: преступници због карактера, а не околности. Претходних седмица причало се о два дома – становима двојице познатих српских политичара. Реч је о Слободану Милошевићу и Чедомиру Јовановићу.Да ли људи имају цену? Када је тирански краљ у средњовековној Енглеској поставио врло опасно питање „колико вредим“, домишљати свињар одговорио му је у стиху како његова крунисана глава вреди макар 29 сребрњака, пошто је „неба Дика“ (Христ) својевремено „продан за 30 сребрника“. Нажалост у Србији су политичари нешто скупљи. Опет, у поређењу са великом одговорношћу и често незаслуженом чашћу, они су већином прозаични у своме преступу: преступници због карактера, а не околности. Претходних седмица причало се о два дома – становима двојице познатих српских политичара. Реч је о Слободану Милошевићу и Чедомиру Јовановићу.Да ли људи имају цену? Када је тирански краљ у средњовековној Енглеској поставио врло опасно питање „колико вредим“, домишљати свињар одговорио му је у стиху како његова крунисана глава вреди макар 29 сребрњака, пошто је „неба Дика“ (Христ) својевремено „продан за 30 сребрника“. Нажалост у Србији су политичари нешто скупљи. Опет, у поређењу са великом одговорношћу и често незаслуженом чашћу, они су већином прозаични у своме преступу: преступници због карактера, а не околности. Претходних седмица причало се о два дома – становима двојице познатих српских политичара. Реч је о Слободану Милошевићу и Чедомиру Јовановићу. Био сам дечак када се Милошевић успињао лествицама партијске самовладе. Чинило се у време када је комунистичка олигархија, која је стекла споменицу у години када се нови вођа родио, у њему препознавала новог Броза, да Србија стоји пред узбудљивим раздобљем либерализације и модернизације. По први пут, после много година, јавност се заинтересовала за једног политичара, а за приче о његовом добром каратеру и скормности побринули су се, вероватно, надлежни органи. Једна од ових повести била је она, у нашем грађанству популарна, о малом стану. И сви су знали не само где председник станује, већ и колики је тај стан, и како је републичким органима тешко да га чувају. Нешто касније, када се његова власт учврстила, вођа се преселио на Дедиње. Опозиционој штампи је остало да критикује ово пресељење и виче како „дедињски дахија“ живи у 6 ари стамбеног простора. Јавности је мање више позната историја ове куће. Опозиција је грдила председника како се уселио у кућу која је за време рата одузета чувеном издавачу Геци Кону. Касније је кућа откупљена. Наравно, кад је постао председник СР Југославије Милошевић се преселио у вилу „Мир“. Кућа у Толстојевој остала је симбол његове власти, извесни опозиционари намеравали су неуспешно да преименују улицу, названу по славном руском писцу, и назову је по команданту Југословенске војске у Отаџбини, генералу Михаиловићу. Искорумпирана и уцењена опозиција је, по доласку на власт 2000. године, на Милошевића напала прво због бесправне градње извршене на или у кругу куће. Тек касније су дошле оптужбе за велике злоупотребе и злочине… а ускоро је бивши председник испоручен Хашком трибуналу, без чијег захтева вероватно никада и не био био суђен, чак ни за бесправну градњу. Кућа у Толстојевој, пред којом се није смело протестовати и због које су цивили под оружјем били спремни да прекрше устав, остала је празна, наизглед оронула, ограђена импровизованом оградом, као припремљена за опсаду… И онда, ових дана, дознајемо да је на овој адреси пријављен извесни Сретен Јоцић, познатији као Јоца Амстердам. Из медија сазнајемо да је реч је о особи коју је пре седам година Бугарска изручила Низоземској због наводног покушаја убиства, а сумњичена је, пишу новине, и за три убиства и „крваве егзекуције“. Наравно, Милошевићеви наследници не морају ни да познају оне којима изнајмљују стан или кућу. Ипак, ваљда могу да препоруче доброг адвоката. Јоцића пред нашим судом заступа некадашњи Милошевићев адвокат. У древној Римској републици главна квалификација за бављење политиком била је да грађанин на тероторији државе поседује „праг и гроб“. Одавно је напуштено ово правило старе скромности. Времена су се променила, односи међу људима такође… Ипак, да је у друштвима као што су наша неопходно некакво јемство личне солидности, сведочи и други, новији пример. Тако је Чедомир Јовановић, председник Либарално-демократске партије, протагониста дуготрајне дебате по нашим новинама. Јовановићева партија је мало добила на популарности па су противници отворили питање његовог становања. Јовановић се недавно преселио… гле чуда, на Дедиње. Тамо плаћа висок закуп, који превазилази његова и уопште породична званична примања. Када су му дојадиле медијске харанге Јовановић је најавио стотину тужби против новина које су га највише нападале. Такође, објавио је да поседује некакав посао у Швајцарској. Наравно, не треба спомињати да је исти Јовановић пре тек око годину дана тврдио да поседује уштеђевину од (свега) четрдесетак хиљада евра. Не сећам се да је спомињао посао у иностранству… можда под уштеђевином подразумева само новац на (једном) рачуну. У то време је тврдио и како се по граду, ради уштеде новца и времена, вози на моторциклу. Није објаснио да ли у том случају више не постоји опасност по његов живот, пошто до тада нисмо били чули за „блиндирани моторцикл“ и за успешну пратњу ВИП моторциклисте. Мада, пошто је Јовановић данас под Цветковићевом владом угроженији него некад под Коштуничнином (да не спомињемо Марјановићеву), сада се спомиње и некакво прескупо блиндирано возило. И док Јовановић покушава да докаже да је изводљиво живети скромно и раскошно у исто време, баш као што је, чини се, могуће једновремено бити поштен, важан и занимљив, поставља се питање зашто живот наших политичара мора истовремено да садржи и покушај увреде здравог разума. Дакле, зашто је неопходно говорити како су изабрани представници нашег народа скромни до границе сиромаштва, са истим уштеђевинама и без стана, а истовремено живе лукуловски и уживају плодове баснословних богатстава. Укратко, Јовановић плаћа скупи стан на Дедињу, а тврди да и сада живи у две собе са женом и троје деце! Можда су такви политичари последица народне примитивности и сиротиње, ипак народ неће поћи путем успона и опоравка без другачијих вођа.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Дом као мера народа" Оставите коментар
Оставите коментар