Достојанство

уторак, 27 јануара, 2015 у 8:52AM

Може ли неко ко обавља власт, неко ко доноси најтеже одлуке, остати чист? Да ли је могуће владати и бити достојанствен?

У Србији је дуго времна управо отворено и одлучно реформска политичка опција тврдила да је морал неспојив са политиком те је људе који га ту траже слала у цркву. Касније је један од корифеја екстремног реформизма тврдио да су му руке „прљаве“, али је другде наводно „чист“. Када би га питали да објасни ту изјаву дату, дату у часу када га странка упркос свим стварним или умишљеним заслугама на скупштини више није хтела, одговарао је преко рамена: „Не разумете, то је Сартр…“

У Београду траје бура у чаши воде. Толико нам је добро под препопуларном владом Александра Вучића да телевизијске емисије нестају као од некакве медијске куге. Популарне радијске и телевизијске емисије гасе без обзира на цену приватне и државне станице. После Сарапиног проблема и Утиска недеље, сада је одједном престала са емитовањем и изузетно популарна, изврсно припремљена и превише естрадна емисија  Вече са Иваном Ивановићем. Једна влада која има несумњиву подршку велике већине бриача… Која је толико моћна и утицајна да се са њом солидарише и већина станка опозиције и у парламету још само трпи критику од мале, озлоглашене, подељене и маргинализоване Демократске странке. Ипак, страх од другачијег мишљења. Хумора као неконтролисаног извора опозиције. Државних и других установа као независних центара моћи… Толико је велики да се врх владајуће СНС према свакој резерви, изреченој у односу на вођу Вучића и чланове његове династије, односи као према најтежој јереси. Министар унутрашњих послова, Небојша Стефановић, прво прогута кнедлу па онда грди оне који су се усудили да наљуте Александра Великог Вучића. РТС му је био крив зато што је дозволио да нација чује како десетине хиљада навијача на стадиону скандира једну поруку Вучићу. Поруку која – тако ми Геј параде – једном модерном и слобдоумном политичару и не би требала да буде баш увредљива. Сада му смета  “заштитник грађана“ Саша Јанковић. Готово заборављени случај пребијања Вучићевог брата Андреја сада добија обрт пошто је постављено питање зашто војна безбедност, зашто специјална јединица под називом „Кобре“, чува цивиле и посебно зашто се и како налазе поред премијера и нарочито чланова његове породице. Министар одбране избегава новинаре али зна да одреже како је нека изјава представника независне демократске установе уведене на препоруку Европске уније – у коју се напредњаци (окупани радикали) заклињу чешће него у Б0га, Отаџбину или мајку  – управо глупа. Важан је Вучић, а тиме и његов брат, син, кум, отац…

Зато је у Републици Црној Гори другачије… Мада не и много боље. Ту нема шта да се забрани. Телевизијске емисије су, бар кад је реч о онима на које држава може да оствари неки утицај, одавно код Вас сличне овима које сада гледамо на Студију Б, Пинку, телевизији по имену Скај (старословнски нази за „небо“)… Као учење страног језика… Напредњачки политичари у добронамерном питању водитеља добију и педсет процената одговора.

Имали мање достојанственог политичког наступа од најаве премијера Ђукановића да ће се поново кандидовати на чело ДПС-а? Зар има некога кога занима та шарада, те кулисе личне власти? То је као када би неко најављовао како се спрема да поручи ручак у кафани или да касно увече оде на спавање. Кандидациони процес Мила Ђукаоновића узбудљив је као и кандидатура Ким Џонг Уна, а повлачење предвидиво и озбиљно као и Маово или Гадафијево… Има ту, заиста, и смешних момената… „Председик“ Вујановић се жали да није имао проглашење победе као Колинда Грабар Китаровић… Не знам да ли је приметио, али КГК је кандидаткиња опозиције. Шта би било да је у Црној Гори кандидат опозиције победио за тако мало гласова? Да ли би му победа била призната? Са већом разликом су улоге победника и поражених брутално биле измењене. Да ли би Вујановић дошао да честита или би у озборни штаб победника дошла специјална полиција? Да ли би неуспех намештања избора пратило насиље, цепање демократске маске једне континуиране диктатуре?  Али можда је проблем у Србима… Колинда је наследила Туђманове „успехе“… Срби су од четвртине становништва постали скривена мањина – 1/25… Како би Црна Гора цветала да нема Срба? Монолитна, једна и недељива… Са једном црквом коју можда не би признала Москва или Царград али би је признали Скопље и Ватикан… Са једним и несмењивим Милом против кога се буни неколико процената чудака и политичких завидника… Можда би и Пљевља била град са петнаест пута мањим загађењем? Можда би постала дукљански Давос уместо што је црногорско Панчево?

Чланак објавио подгрички Дан 26.01.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар