уторак, 24 марта, 2015 у 9:19AM

Стојимо вечерас овде, у Краљевском двору, како би генерал Михаиловић могао да изврши смотру! Он нама нема шта више да каже; ми њему још нисмо ни почели да говоримо!

Рано је!

Тек је непуних седамдесет година како су га осудили неки часни људи, убили неки још часнији љу-ди, и заборавили они које је бранио и због којих му се ни данас гроб не зна! А сви су они, и сви смо ми, љу-ди часни!

Они који су му судили, они који су га убили, они који су задивили свет размерама своје незахвал-ности и еластичношћу своје савести, они су – хвала Богу -добро! Неки су умрли када им је дошло време, оки-ћени признањима и покривени незаслуженим опроштајем. Неки су још живи, и много се брину да се не уђе у траг гробу њихове жртве! Неки мисле да још није дошло време, да је још много оних који памте, који знају и који читају у души и у срцу, да ће кривци бити извргнути терору својих жртава, да ће неко поставити питање на које се неће моћи одговорити презривом ћутњом или дрском лажи! А не би то желели, јер они су људи часни!

Доктор Гијотин, по коме је названа хумана справа за отсецање глава, дична гиљотина, јасно је изло-жио, у оним мрачним временима, да држава све своје рачуне са осуђеним на смрт намирује тренутком извр-шења казне! До тада је осуђеник дужник државе; после тога јој не дугује ништа. Зато његово тело, имовина, све што се на њему или уз њега нађе, припада његовим наследницима: држава му није наследник! У земља-ма у којима револуција замењује разум и савест, плаћање дуга погубљеног своме џелату почиње тек са тре-нутком смрти! То је људско право џелата, јер смрт џелата лишава могућности да се свети, да ликује, да исто тело више пута кажњава смрћу. Јер, смрт и није нека казна ономе коме је живот то био! Частан човек се са тим не мири, а они су људи часни!

Зато држава, да би покренула свој неумитни правни систем, и преиспитала саму себе,  захтева да јој се подастру несумњиви докази да је погубљени заиста мртав! Да није неким чудом преживео, и ако јесте – зашто јесте, јер држава не мора знати кога је, када, зашто и где уморила, укопала и поништила, али би покој-ник то морао поуздано да зна, јер се ту где се нашао и онако задесио сопственом кривицом, својевољно, пр-косно, инатећи се са вољом маса од постања до есхатона, од икада до свакада, оптерећујући частан свет сво-јим постојањем, својим делом и неделом, својим животом и својим умирањем. А државу која је судила и осудила генерала Михаиловића чинили су и чине је људи часни!

Људи од имена и угледа не могу дозволити да им жртве нестану, да им се затури гроб, поготову ка-да су мртваци то постали и пре погубљења! А мртви су постали још оног тренутка када су од људских бића и слике Творца постали фразе и флоскуле амбициозних преуредитеља васељене. Уосталом, када се сетимо коме се судило (а ево избора  између 24 жива леша пред моћном правдом : генерал Драгољуб Михаиловић, др Стеван Мољевић, др Младен Жујовић, др Живко Топаловић, Ђуро Виловић, др Слободан Јовановић, др Божидар Пурић, др Момчило Нинчић, др Милан Гавриловић, др Константин Фотић, др Лазар Марковић, др Коста Кумануди…), није тешко препознати с које стране судијског стола је обитавала истина. И није тешко разумети зашто се правничко знање и умеће адвоката одбране Николе Ђоновића, Драгића Јоксимовића, Ми-лана Омчикуса, Савка Дуканца, Богољуба Јовановића, Фридриха Попса и других нису могли мерити или на-рушити неумољиву правду народно-партијског револуционарног и преког суда. Уосталом, има ли потребе трагати за правом и правдом тамо где часни људи суде. А Милош Минић, тужилац,  и судије пуковник Ми-хаило Ђорђевић и потпуковници Милија Лаковић и Михајло Јанковић као еманације слепе богиње, били су, знамо, људи часни!

Генерал Михаиловић је био човек од речи, држао је до ње и држао се ње! Није погазио дату заклет-ву, није се одрекао свог Краља, своје државе, свог народа, ни својих војника. Показало се да заклетва није била узајамна, и то се није могло опростити ономе који се ње држао! Јер је тиме вероломство свих других постало огољеије и бестидније! А ти други бејаху људи часни!

Генерал Михаиловић је био човек храбар. Храбар да се не преда, храбар да не буде болећив према себи, храбар да своју дужност не подреди пролазном интересу, страху или зависности од туђе хвале, храбар да буде сам и напуштен. Храбар да буде издан и продан, преварен и изневерен, човек и ловина међу зверови-ма.

Генерал Михаиловић је био професионални војник, официр, образован и способан. До чина пуков-ника дошао је постепено, напредујући кроз чинове, дужности и искушења, наизменично хваљен и оспора-ван. Од питомца у 1. Балканском рату, када је имао 19. година, до формирања прве јединице на Равној Гори 11. маја 1941, када је већ био пуковник, протекло је пуних 29 година. Генерал је постао у рату, пошто је ни из чега створио војску: прво бригадни, потом дивизијски, и коначно армијски. Његови ратни противници имали су много брже и спектакуларније војне каријере: Јосип Броз је од каплара одмах напредовао до мар-шала, Јосиф Стаљин од семинаристе до генералисимуса, Адолф Хитлер од каплара до “Вође”, као и Бенито Мусолини од каплара до Првог маршала Италијанског царства…  Ништа  се тако спектакуларно није догоди-ло Драгољубу Михаиловићу. Љубитељи штрукли су му замерили да воли гибаницу, а да ракију претпостав-ља Чивасу ! Љубитељима демократије засметало је што је сматрао да има право на сопствено мишљење, а још више што се за њега борио. На овој изложби, али и на сачуваним фотографијама, нећете видети златне цигаршпицеве, брилијантско прстење, нема блиставог ордења, скупоценог парадног оружја, извезених уни-форми, накита и ђинђува. Нема омиљеног коња, пса и секретарице. Само наочари у металном раму, прими-тивна лула, стара походна униформа, оловка, бележница… Једном речују ништа, и то ово ништа чини вели-ким! Био је Спартанац без суровости, Србин без слуђености, војник без мржње, отац без деце… Неко кога су издали и заборавили савезници, а продали и затрли његови сународници. Распети Месија у земљи коју је на изборима добио Јуда!

Али, ми се нисмо вечерас овде окупили да би ревидовали комунистичку верзију Нирнбершког суда, нити да би се бавили ауторима, извршиоцима и џелатима. Ми се бавимо генералом Михаиловићем, који нас гледа из свог незнаног гроба! И не бавимо се његовим животом, о коме готово да све знамо, него настојимо да видимо себе кроз његове наочари, јер о себи знамо најмање, а нашим огледалима оправдано већ дуго не верујемо!

Али, ми верујемо часним људима, а генерал Михаиловић јесте био човек частан !

Јесмо ли ми који вечерас овде стојимо часни људи ?

Posted by Напредни клуб
Categories: Преносимо