Другачије?

понедељак, 6 маја, 2013 у 8:40AM

Српска јавност полако забoравља Северно Косово. Већина није ни приметила када је влада пре три године прихватила да Европској унији буде препуштена судбина суверенитета Србије над Косовом и Метохијом. Нико се није обазирао на изборе које су Срби на Северу Косова бојкотовали, али је Влада Србије неформално подржала излазак Срба на Југу. Тачијева власт и група локалних Срба сарадника албанског националног покрета успели су да победе тако што је српска влада прво пропустила да изведе више макар мало више од трећине српских бирача, а онда њена листа од те једне трећине није добила довољно гласова. Затим смо дали албанским шовинистима да између српских села подигну границу своје  парадржаве. Пре неколико седмица српска влада предала је албанској држави судску и полицијску власт на Северу Косова.

Тим поводом дао сам изјаву за један радио. Новинарка ме је питала: да ли је то крај Милошевићевог ратног наслеђа? Друге, иначе квалитетне, недељне новине блиске Демократској странци, израчунале су да би – да се управо странке које данас воде Србију,  нису инатиле – зараде у Србији биле готово 100% више, као и да би сваки запослени грађанин био богатији за око 100,000 евра.

Ипак, да ли је све тако? Да ли је Слободан Милошевић пропустио прилике које би Србију и Србе учиниле слободнијим, богатијим и срећнијим него што су данас?

Слободан Милошевић је био ауторитаран политичар. Није имао програм ни идеју. Пожаре је гасио бензином. У својој борби за власт био је спреман на свако зло, али је, када би му се исплатили, повлачио и неке исправне потезе.  Желео је власт по сваку цену, па је на послетку остао и њена жртва. Кад год чујем да би Југославија да није било Слободана Милошевића још увек постојала, посебно кад то изјави словеначки ратни министар, ја се насмејем. То је једина одбрана  од дубоког и безумног, лицемерног безобразлука оних који је износе. Милошевић, који је желео опстанак недемократске (каква је и била све време после Другог светског рата) Југосавије, скривио је њену пропаст? Биће да су је онда бранили Фрањо Туђман, Стјепан Месић и Милан Кучан?! Ево, Ђукановићев режим није ништа бољи од Милошевићевог, па се ипак српски крајеви РЦГ не отцепљују, већ се напротив боре за слободну, демократску Црну Гору, нормалну земљу – која зна ко јој је сестра…  Теза о ратовима које је било могуће избећи, такође је бесмислена. Ако је Туђман изјавио да рата не би било да га Хрватска „није хтијела“… Ако је Изетбеговић изјавио да би жртвовао мир за суверену Босну (а СР БиХ то није била)… О чему онда тачно говоримо? Недавно је јадни Чедомир Јовановић негде изнео мишљење како би смо дали све за захтеве које је деведесетих постављао Ругова?! Ругова је, подсетимо, тражио међународни протекторат над Косовом као прелазни период до независности и спровођења „народне воље“ албанске националне мањине изражене на незаконитом референдуму из 1992. године. Није хтео да буде у Србији или СРЈ, опозицију је поистовећивао са Милошевићевим режимом. Јер, и једни и други су имали велику ману: били су Срби.

Милошевић је био талац и социјалистичког југословенства. У земљи није спроводио потребне реформе. Српство је за њега било средство, уместо да му је  очување народне слободе био циљ… Истина је да је народна права бранио у страху од нације, а не због љубави према њој. Изборе је бесомучно фалсификовао, и пошто за разлику од садашњег црногорског режима није имао довољно међународне подршке, те крађе су деловале одвратно и провокативно баш као што ДПС-овска данашња тиранија делује чудовишно. Није модернизовао државу, није створио добру војску, препустио се диносаурусима из ЈНА и бићима из криминалног подземља. Ипак, није он почињао ратове. Водио их је као и други. Његове војске су чиниле злочине, али и да нису, исто би било. Они који данас у САД и СР Немачкој говоре о злочинима, могу да питају своје владе: зашто их нису спречиле? Себе могу да запитају да ли најмање 8,500 српских цивилних жртава заслужује казну која је четири пута нижа од оне досуђене у Београду за једно једино убиство. А толико је свима њима досудио „предобри“ и „препоштени“ Хашки „суд“…

Кад говоримо о стандарду… Економисти су сагласни да су три фактора довела до пада наше привреде током протеклих четврт века. Први и најважнији био је распад Југославије – заједничке планске економије и контролисаног тржишта.  СФРЈ би се распала свакако, осим да САД и СР Немачка нису дозволиле да СКЈ и ЈНА (дакле Милошевић) успоставе диктатуру над целом државом, што свакако не би било неко ваљано и дугорочно решење. Други разлог је распад Источног блока, земаља СЕВ – идеалног тржишта за неконкурентну Србију. Коначно, ту су и санкције и ратови.  Раст стандарда седамдесетих и крајем осамдесетих био је вештачки. Милошевић је само настојао да оправда његов неумитни пад. Србија и данас има виши стандард од Бугарске или Македоније, које не само да нису ратовале него су од 1990-их имале користи.

Проблем је што Бугарска данас има ниже просечне зараде, далеко је мање задужена, а  извози двоструко више од Србије. Ове чињенице, међутим, не брину све те нарикаче за Брозом и Антом Марковићем. Плате су важне – никако зараде. Трошкарење и разбацивање је битно… Све друго су „околности“ и то несрећне.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар