Државност у илегали

понедељак, 15 новембра, 2010 у 12:00AM

Ваљда ће нам неко појаснити тај чудан феномен. Дакле нашао се један средњовековни владалац који је деловима данашње Црне Горе управљао без истовременог признавања власти савремених му српских краљева и царева. И мада се то догодило пре свега зато што су српске земље у то време већ биле у османском ропству, ваљало је пренос његових земних остатака мало свечаније и достојанственије обележити. Посебно када од челника режима чујемо немуште тврдње о данашњем врхунцу независности Црне Горе, али и разједињености њеног народа.

Зашто је до преноса земних остатака Ивана Црнојевића и до њихове прописне сахране дошло на овакав начин? Како се догодило да држава, која је пре скоро три деценије преузела извесне обавезе, исте данас, у време наводне демократије, отворености и поштовања традиција, није спремна да изврши. Да ли је могуће да је поновна сахрана, „инхумација“, једног средњовековног велможе за кога поједини историчари верују да се пред смрт замонашио, у једој цивилизованој држави прошла без верског обреда? Откад се то правна држава у вези са оваквим питањем обраћа истовремено једној православној цркви и једном удружењу коју не признаје нити једна православна црква. Неко би наравно могао да спомене црногорску самобитност и традиције, чак оне тезе о томе како свака независна држава, без обзира на канонско право, може сместа имати и аутокефалну цркву. Ипак, да ли постоји сумња да је Иван Црнојевић био део цркве Светог Саве? Где се налази суштина проблема црногорског режима? Да ли се они заиста боре против моћних авети неколико империјалних сила које желе да удаве њихову малену државу, пониште њен идентитет и прошлост. Је ли могуће да неко озбиљан верује да је већина грађана Црне Горе – припадници бар четири њена народа – настала на покушајима окупације и затирања Црне Горе?

Мислим да је поновна сахрана земних остатака Ивана Црнојевића показала праву природу црногорских власти. Такав режим уме да опстане само и искључиво на поделама. Данас када српски народ у Црној Гори не губи више снагу и жртвује сопствена национална и државна права како би очувао заједничку државу са Србијом, потреба за увредама на његов рачун, на рачун наше цркве или за негирањем наше историје, можда постоји само у домену крајњег политичког прагматизма који постаје демагогија. Да ли је црногорски режим играјући на карту крајњег национализма и примењујући хрватски модел одвајања и негације свега што је српско, суштински прешао границу после које је политички развој без сталне зле крви и напетости суштински немогућ? Да ли је „логика прогреса“, за ове политичаре суштински „логика ескалације“? Испада да црногорска нација нема историје нити политичке идеје која није конфронтирана са Српством? Баш као што у црногорском политичком спектру не постоји приметна партија деснице, тако не постоји нити један историјски догађај који не буди ту потребу негације српске прошлости. И то није довољно. Чим „преузму“ неки догађај, личност, историјску установу, династију или читаву средњовековну област, сместа започне дугорочни процес њеног постепеног заборављања. Сетиће је се држава (режим) када му буде потребно, али ће свакако опсег слављења и значај успомене бити неповратно умањени. Шта очекивати од оних који су током протеклих двадесет година толико пута променили националну политику, политички програм и идеолошка уверења, да није бесмислено тумачење да је Црна Гора можда и више пута мењала власт, штета је само што притом нису смењени и људи на власти. Но, било би непоштено када би само црногорском режиму приписали неискреност и зловољу који доносе штету свима, па и онима које наводно заступају. У Србији су тирански режими и комунизам оставили још аутентичније трагове. Коначно, у Црној Гори тек трећина становништва тврде да су Срби, овде кажу да наш народ чини четири петине укупног становништва.

За Милошевићев режим многи тврде да је био националистички. Зачудо такав режим је чинио све да потисне српске државне и националне традиције. Грб, застава, химна, национална држава, демократске и друге традиције… били су систематски потискивани. Социјалистичка Србија се стидела своје круне, била је једина држава Европе чија је власт предложила измишљени грб, наводно из 9. века (!), који је, тврдили су, припадао првој српској династији – Властимировићима. Ако би понекад и пристали на неке уступке демократским тежњама и народним традицијама, брже боље су их повлачили – рецимо забвранили су обележавање Светог Саве, нашег народног просветитеља, у школама због Студентског протеста 1996/7. Чак и данас, када је Србија поново независна и када њен народ слободно бира своју владу, догађају се чудне ствари.

Недавно је извесни званичник одбио да присуствује полагању цвећа испред једног од спемника Првог српског устанка зато што је требало да говори представник Крунског савета престолонаследника Александра 2. Другом приликом један представник демократских власти захтевао је да владика не буде присутан у цркви док државни функционер полаже венац на једну гробницу! Дакле није реч о национализму. Ради се о недостатку толеранције, превише снажним тоталитарним традицијама и ендемској србофобији која је наслеђе из бивше Југославије. Ипак, колико год снажни, протагонисти ових идеја не могу да заступају неку трајну и успешну политику, пошто су надахнути мржњом.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Државност у илегали" Оставите коментар
Aleksandar T.
30. новембра 1999. at 01:00

Slažem se.Naše i vlasti u Crnoj Gori su zaboravili ko su.Oni više ni ne znaju kuda idu.Jedino što znaju je mržnja prema sopstvnom narodu-srpskom i bolesna želja za vlast.

Оставите коментар