Двадесетогодишњица почетка рата у Босни
понедељак, 9 априла, 2012 у 12:00AM
У петак, 6. априла 2012. године, навршило се двадесет година од почетка рата у Босни и Херцеговини. Годишњица рата који је однео нешто мање од стотину хиљада живота обележена је под сенком великих злоупотреба ратног наслеђа чији је циљ наставак сукоба и промена ратног исхода.У петак, 6. априла 2012. године, навршило се двадесет година од почетка рата у Босни и Херцеговини. Годишњица рата који је однео нешто мање од стотину хиљада живота обележена је под сенком великих злоупотреба ратног наслеђа чији је циљ наставак сукоба и промена ратног исхода.У петак, 6. априла 2012. године, навршило се двадесет година од почетка рата у Босни и Херцеговини. Годишњица рата који је однео нешто мање од стотину хиљада живота обележена је под сенком великих злоупотреба ратног наслеђа чији је циљ наставак сукоба и промена ратног исхода. Рат у Босни и Херцегoвини започео је одмах пошто су посланици Муслимани и Хрвати прогласили њену државну независност. Пут ка проглашењу независности био је дуготрајан, нелегалан и неуставан. Још од октобра 1991. Скупштина СР БиХ доносила је одлуке у прилог независности, поништавајући уставне инструмете који су обезбеђивали равноправност народâ ове републике. Пошто су му уставом загарантована права била прекршена српски народ је од јануара 1992. почео да ствара сопствену републику одупирући се тако, макар у крајевима где је живео у већини, нелегалној сецесији. Упредо су текли грозничави преговори. Средином марта 1992. године посредовањем ЕЕЗ потписан је споразум о кантонизацији државе. Председник председништва БиХ, Алија Изетбеговић је тај план прво прихватио а потом, по наговору амбасадора САД у Југославији, одбацио. Независност БиХ је проглашена противно вољи српског народа, без обзира на искуство геноцида у коме су од 1941. до 1945. хрватске и муслиманске усташе у тим крајевима убиле стотине хиљада Срба и без гаранција за равноправност народâ. ЕУ и САД су признале независност. Борбе у Босни и Херцеговини почеле су већ почетком 1992. године. Све три стране су се наоружавале, Хрватске трупе су још у марту упале у Србима насељену Посавину и на Купрес. Српске паравојне формације деловале су у разним крајевима БиХ. Муслиманске трупе покушавале су такође да стекну што боље позиције за предстојећи сукоб. После почетка рата ЈНА се повукла. Пошто су Срби чинили већину припадника ЈНА у земљи, баш као што су већински живели на две трећине њене територије, већина оружја припала је управо њима. Мада, треба рећи да је однос снага био углавном уравнотежен. Изузетак су представљали број тенкова – где су предност имали Срби и број војника, где су били двоструко слабији. Највећа српска предност био је бројан официрски кор. У Босни и Херцеговини је током наредне три и по године трајао крвав и одвратан грађански рат. Три народа су међусобно ратовала, а на западу земље међусобно су се борили и сами Муслимани. У рату су посредно учествовале Србија, Хрватска, САД, ЕУ и исламске државе. Током рата догодили су се тешки злочини: над Муслиманима у Сребреници, Фочи, Вишеграду, Сарајеву, Приједору, Лашванској долини… Над Србима у Сарајеву, Братунцу, Мркоњић граду, Посавини… Хрватима у централној Босни, Посавини… Од почетка рата питање злочина постало је ратна муниција. Још лета 1992. Срби су били криви за „200.000 убијених цивила и 50.000 силовања“. Иако су према званичним установама из Сарајева жртве пребројане и са изузетком Сребренице углавном национално уједначене, Србе многи – од Холбрука до Анжелине Жоли – терете за 300.000 убијених и милионе расељених лица. Истина је да су и сами Срби, који су чиниили око трећине становнишптва БиХ, поднели око 25% ратних жртава. Чак и ако уземемо да су српске цивилне жртве десет пута ниже од муслиманских, таква размера не постоји у односу Трибунала у Хагу. Тамо Срби чине 58% оптужених, а муслимани 6%. Пред судовима у Босни и Херцеговини Срби су осуђени на 1,050 година робије, а Муслимани на 150, али не за злочине извршене над српским народом! Српски циљеви у рату дефинисани су на Народној скупштини настајуће Републике Српске 12. маја 1992. године. Циљ није било стварање „Велике Србије“ нити, по први пут, очување Југославије. Српски народ се борио за своју државу што веће самосталности. Од шест циљева потпуно су остварена четири. Срби су, после година ратовања и агресије НАТО из 1995. године, добили своју државу у саставу конфедеративне БиХ (1), остварили су територијалну целовитост Републике Српске и везе са Србијом (2,3), одржали су се на реци Уни али углавном не и на Неретви (4) очували су, макар и мали део, Сарајева у својим границама (5). Нису добили излаз на Јадранско море (6). Републици Српској је после рата, систематским настојањима одређених кругова САД, ЕУ и бројних исламских држава, противно Дејтонском споразуму, отет део самосталности и украдено 511км2 територије. За разлику од Републике Српске, у коју се до данас вратио део прогнаних, у Федерацију БиХ протерани су се вратили у занемарљивом броју. Ипак, упркос свему, Република Српска је опстала до данас, суочила се злочинима својих грађана боље од осталих, изашла је као успешнија и јача од Федерације БиХ, а часнија и поноснија од своје матице Србије.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Odličan tekst, kao uostalom i svi Vaši prethodni
Zaista dobar tekst zasnovan na činjenicama. Trebalo bi da se više angažujete u medijima, pa i u politici pošto se od Preokreta i B92 ne može živeti. Ja bi glasao za vas.
Konačno dobar tekst na ovu temu, nedostaje samo pminjanje i ocena ulaska SDS-a u koaliciju sa SDA i HDZ, što je po mišljenju mnogih prvi čin rata o kom pišete…
sve čestitke za odličan tekst.