Анализа: две године Владе Мирка Цветковића

уторак, 19 октобра, 2010 у 12:00AM

Прошло је више од две године откад је састављена Влада Мирка Цветковића.

За то време она је успела да:

  • погорша конкурентност Србије,
  • умањи економске слободе,
  • обнови партитократију у правосуђу,
  • повећа број запослених у јавном и смањи у приватном сектору,
  • субвенционише потрошачке кредите становништва и тако поспешује трговински и буџетски дефицит,
  • субвенционише погодне грађевинаре (који не желе да по тржишним ценама продају станове и пословни простор),
  • не уплаћује законске обавезе локалним самоуправама,
  • повећа порезе,
  • повећа индекс корупције,
  • одржава и подржава нездраве монополе у многим областима на тај начин отежавајући пословање малих и средњих предузећа, итд.

У исто време Влада није успела да изнесе ни једну истинску реформу. Области просвете, здравља, спорта, правосуђа, економије, локалне самоуправе су у горем стању него што су биле пре две године.

Електропривреда Србије није реструктурисана, није подељена на производњу, пренос, дистрибуцију и одржавање. Цене струје су неодрживо ниске и не обезбеђују нормално функционисање предузећа (два до три пута су ниже у односу на регион) у циљу очувања «социјалног мира» (иако се тако субвенционишу највећи и најбогатији потрошачи). На овај начин од ЕПС-а су направили највећег губитника неспособног за нове инвестиције које би могле значајно да допринесу економском расту Србије. Страначки функционери на челу ЕПС-а настављају пљачку државне имовине. Ова политика је у суштини иста као она Слободана Милошевића.

Железница Србије није подељена на инфраструктуру, теретни и путнички превоз, а Влада и даље „баца“ субвенције не знајући где завршавају. Цена гаса се задржава на економски неоправданом нивоу опет у циљу одбране „социјалног мира“.

Аеродром Београд је најтужнији објекат ове врсте у Европи, ЈАТ најнеспособнији авиопревозник, а стање у осталим државним предузећима није много боље.

Комунални сектор Влада није ни покушала да реформише тако да су јавна локална предузећа и даље веома неефикасни монополи који обезбеђују лагодан живот локалним функционерима и финансирање њихових странака. Овде нема помена о увођењу конкуренције у обезбеђење услуга које нису природни монополи, нити обезбеђењу бољег положаја предузећа за водоснабдевање и пречишћавање отпадних вода која би из свог пословања и директним задуживањем, требало да буду способна да финансирају капиталне пројекте у области заштите животне средине.

Реформе у спорту чији би резултат, између осталог била и могућност приватизације клубова, што представља један од обавезних корака у борби против хулиганства, не жели нико да предузме иако свакодневно бивамо „бомбардоавни“ намерама Владе да се избори са хулиганима.

За политику економског раста кроз вођење рестриктивне фискалне и експанзивне монетарне политике, као ни за унапређење инвестиционе климе и владавине права не постоји политичка воља. Много је било лакше држати високу референтну каматну стопу (највишу у Европи и једну од највиших и свету) како би инфлација остала у пројектованим оквирима, шпекуланти зарадили новац (да ли тако што су били спремни да ризикују или кроз дилове са водећим људима Народне Банке, или…), а Влада могла да троши више него што је реално, и тако се одржава на власти. Само кроз раст штедње уз стране директне инвестиције (које ће сигурно бити ниже него што су биле током 2001-2007) економија Србије може да расте.

Да од било какве здраве економске политике нема ништа, види се кроз најаве да ће се новац од продаје Телекома користити за оснивање и пословање Развојно-инвестиционе државне банке, што је иначе битан корак ка увећању корупције. Не сумњам да ће остатак новца у значајној мери отићи у јавну потрошњу у сусрет изборима 2012. године. Већ видим министра Динкића (такозваног кејнзијанца) како дели новац широм Србије у замену за гласове и учешће у следећој влади. Идеологија ове Владе је обични популизам, а њено «ангажовање» у економији без обезбеђења владавине права је штетно по друштво.

Треба да схватимо да подршка Влади од стране САД-а и њених западних савезника не зависи од здраве економске политике или поштовања људских права (примјер за то нам је Саудијска Арабија као један од најближих америчких савезника у којој влада аутократија тоталитарног типа (верска полиција, тајна полиција) са најгорим случајевима кршења људских права на Блиском истоку (чак горим него у Ирану), а можда и на свету. Ова Влада ће имати подршку западних савезника док год ради што јој се каже. Наш је проблем што је та Влада корумпирана и што води катастрофално лошу економску политику која појачава унутрашње друштвене сукобе.

Лоше је, међутим, што још увек не постоји релевантна политичка снага која ће грађанима отворено рећи да нема новца и да морају да раде више, а да су реформе, иначе болне по многе лобије, неопходне како бисмо постали богатије друштво. Само кроз дубоке, чврсте реформе и унапређење владавине права и пословног окружења имали бисмо значајнији економски раст, а самим тим стабилизацију друштвених прилика и реверзију процеса смањења становништва. Уосталом да се не ради о научној фантастици показале су нам многе земље у развоју.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Анализа: две године Владе Мирка Цветковића" Оставите коментар
Miljan Premovic
30. новембра 1999. at 01:00

Sjajna analiza!

Оставите коментар