недеља, 17 августа, 2014 у 11:41AM

 Рекао бих да сам једини који се не пита која је тајна његовог политичког успеха или популарности. Моја недоумица везана је за разумевање и прихватање контроверзних реформских поступака његове владе од стране јавности. У Србији је, наиме, извшено неколико хиљада приватизација: неке су биле непотребне, неке криминалне, неке – и то многобројне – биле су извршене са закашњењем и једва, било је и несумњиво успешних.  Ипак, до сада се није дешавало да неко приватизацију која је наводно спорна и од чијих појединости треба у јавности да се брани, претвори у своју маркетнишку предност и са њом наступа у јавности.

Да ли је ЈАТ требало приватизвати није питање које се постављало у нашој јавности. Противници приватизације, иако бројни у народу, не играју више видну улогу на нашој политичкој сцени или у јавности. Поставља се, међутим, питање да ли су владе велике и осетљиве приватизације вршиле у складу са најбољим интересима тих предузећа и државе, или су из одређених политичких – партијских или личних – разлога, можда учиниле нешто друго и суштински узроковале штету. Српски аеро-превозник ЈАТ налазио се у великим тешкоћама, ипак да ли је његова приватизација извршена на најбољи, у том тренутку могући, начин?

За ову нашу тему питање да ли су у праву Вучићеви критичари или његови браниоци није од највећег значаја. Време ће показати да је реч о филозофској дилеми јер је и Вучић лично, до пре неколико година, на много једноставнији начин, са више гнева и огорчења говорио о свим приватизацијама које су вршиле претходне владе.  Чак и оне чији му је примијер данас узор. Нова чињеница је да од 1990. до данас није било овако свеобухватног одговора на критике. Наиме, чим су у јавности почеле да се појављују сумње у савршенство и исплативост уговора, критике су истиха преузели и многобројни медији одани владајућем СНС-у. Такав њихов поступак није био чудан, пошто је реч о медијима који имају велики утицај и свакако себи не могу да дозволе аутистично понашање које је у време Милошевића ојадило и маргиназовало државну телевизију и новине каква је Политика.  Деловање провладиних медија ишло је међутим и у два нова правца: мало су разводњавали, банализовали и на погрешан пут наводили критике, а мало су припремали пребацивање одговорности на тадашње коалиционе партнере. Када је Вучић одлучио да одговори, сви медији који су под некаквом контролом владе сместа су наступили јединствено. Вучић је на коференцији за новинаре наступио сâм и анализа овог наступа јасно показује колико је српски премијер од стварне личности постао оно што је иста желела од маркетинга и мислила да јавност очекује. Уморан, прилично огорчен, али са неприродним спокојем (који краси свеже мајке и мученике за веру) на лицу, Вучић је прво маратонски известио новинаре о свим предностима и успесима уговора са емиратском авио-компанијом Етихад. Од самог почетка махао је уредно сложеним свежњевима папира (то је навика из радикалских времна када је просечан Србин загледан у телевизор говорио: „Има Воја /Шешељ/ ПАПИР…“ – да је тај и тај амерички шпијун… ). Али поред навођења података о изванредним погодностима приватизације ЈАТ-а и стварања Ер Србија – за које није извесно да их после тв или новинске конзумације може разумети више од 16,9% грађана Србије (ни у Британији проценат оних који то могу да разумеју није спектакуларно већи) –  ту је и неколико једноставних потеза. Први – контранапад. Само Вучић и његови саветници знају какве везе има приватизација неког пољопривредног комбната са ЈАТ-ом… Али згодно је подсетити јавност да у ДС-у седе (већи) „лопови“ и део извештаја о конференцији и реакција заузети овом темом. Битно је и споменути неко име, да неписмен зна кога да мрзи. За оне који траже слабост у његовом излагању Вучић је неколико пута поновио да једино неће представити пословни план компаније (пошто влада Србије нема обавезе које су њиме дефинисане а исти је и пословна тајна).

За сваки случај  медији под контролом државе и владајуће странке пре коментара опозиције добро су изабрали адвокате, стручњаке и „професоре“ (један се бави америчким студијама) да кажу нешто лепо о уговору и Вучићу… Мало пажње посвећено је рецимо бившем министру привреде који тврди да документ којим је Вучић махао и чији је садржај представљен, није уговор из 2013. године…

Први пут од 1990. српска демократија се суочила са потуним медијским монополом. Милошевић је грешио зато што је покушавао да одржи апсолутни утицај режима над државним медијима и оживљавао извештавање и реторику из времена која су и 1990. била давна.  СНС и посебно његов неначелан однос према Косову и Метохији омогућили су му пуну подршку СР Немачке и ЕУ кад је реч о унутрашњим слободама у Србији. Уз монопол над влашћу и безбедносним струтурама, недостатак организоване парламентарне опозиције (осим избруканог ДС-а) и праћење форме западних демократија, Вучићева власт могла би потрајати деценијама.

Још само да маркетинг може да се једе или мења за евре…

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе