Европљани

недеља, 11 децембра, 2011 у 12:00AM

И док су екстремисти једини на цени, а властодршци успешни само ако су бездушни и неморлани (управо ишчекујемо да ли ће властима успети да вицепремијера Ђелића одговоре од чина оставке згодно самоизнуђене неколико седмица пред изборе. А поћи ће им то за руком само ако им је довољно стало до добра Србије), траје интеграција севера Косова у албанску косовску државу. Данас граница, сутра судови, прекосутра општина, накостутра школе… Све то није спасоносно последње понижење. То је преседан. Преседан важнији за север Србије, мего за север Косова. И док су екстремисти једини на цени, а властодршци успешни само ако су бездушни и неморлани (управо ишчекујемо да ли ће властима успети да вицепремијера Ђелића одговоре од чина оставке згодно самоизнуђене неколико седмица пред изборе. А поћи ће им то за руком само ако им је довољно стало до добра Србије), траје интеграција севера Косова у албанску косовску државу. Данас граница, сутра судови, прекосутра општина, накостутра школе… Све то није спасоносно последње понижење. То је преседан. Преседан важнији за север Србије, мего за север Косова. Ето, Србија не доби кандидатуру… Много су тужни остали припадници српске политичке елите. Међу њима, било да су на власти или у опозицији, једва да је неки размишљао о националним и државним интересима. Најбројнији, рамишљају само о томе да дочекају изборе са нешто новца и да добију додатак на плате које им исплаћују организације и фондације чије скраченице блесаво или макар бесмислено звуче. За њих је Европска унија не само „пут сигурности“ како би поетски рекао наш („ја као…“) …председник републике, већ и изгледно ухлебљење у будућности: земља дембелија за ислужене кадрове, бирократски рај у који именују а не бирају и где се нико не штреца од поквареног народа који би неоправдано могао да буде гневан зато што његов представник сваког месеца за плату може да купи ауто а у бољем случају и једнособни стан. Ту су наравно и екстремистички припадници „друге Србије“, који верују да је Србија септичка јама Европе и која би у бољем случају требало да буде под њеним протекторатом, а у горем (мада праведнијем) под окупацијом добронамерних суседа, односно њихових непобедивих косовоских, црногорских, бошњачких и македонских, а ако треба и хрватских војски. Сви они држе и утичу на нешто мање од 100% српских медија. Зато је уочи судбоносног 9. децембра створена хистерична атмосфера која помало подсећа на суманутости које настају уочи најављеног датума смака света. Зато сте током претходне седмице могли бити позитивац само као умерени демократа, који трпељиво испуњава све хирове бирократа из Берлина и Брисела, или као елдепеовац, који са мазохистичким жаром, невиђеним од квислиншког времена, баја у прилог вољених „белих бвана“ са европског севера. На другој страни могли сте бити негативац – радикал. Радикалима наравно није тешко да буду као такви виђени – реч је о две деценије простаклука, неодговорности, себичности и безобразлука који су крешендо имали са најавом гоноцида над Албанцима са Косова и Метохије, шаљивог вађења очију томпсоном, веселог минимаксовизијског клања зарђалим виљушкама, као и отимачином станбеног простора пред рат. Свет између није постојао током протекле седмице– могли сте бити изгубљени у преводу и несуђени у коалицији као странка Томислава Николића или „аутистични радикали“ препознати као ДСС или еклесиастички-фолклорне Двери. Пошто су такви медији тешко могли да пронађу госте, моја маленкост је скоро сваки дан тумарала по разним телевизијама. У том свету екстрема и стереотипа новинари су углавном били на ивици да током или после емисије позову хитну службу једне од београдских душевних болница. Њихова питања углавном су се сводила на покушај одгонетања јесам ли елдепеовац или радикал. Да нисам демократа претпостављали су пошто су из кабинета звали само ради мојих саговорника. Већина новинара и уредника згражавала се над гостом који брани права српског народа, подржава Републику Српску, Србе у Црној Гори и поделу Косова и Метохије. Покушавали су да се радују ставу да Србија треба да призна независност југа покрајине (услов да енклаве добију аутономију а манастири екстериторијалност, није их занимао). Важно је било да макар полуреченица може да буде цитирана у вестима па онда тиме биће потврђено да је у Србији нормална само власт, док су сви остали леви или десни екстремисти. Коначно нисмо добили статус кандидата, али је зато Србија у потпуности изневерила српски народ на северу Косова. Сад чекамо март, а наше власти, као што не виде разумну алтернативу себи, не виде ни могућност промене политике која се доказано показала успеша кад је реч о одржавању политичке равнотеже и замајавању грађана Србије. Наравно, независност Косова и Метохије мораће бити прихваћена брже него што су очекивали. Неће бити могуће заменити признање за чланство у Европској унији; али није битно, сви ми који смо се залагали за промену политике, који смо веровали да нешто може бити спашено, ионако смо били само прикривени, збуњени и малоумни савезници елдепеа који нису умели добро да се изразе или припростији међу радикалима и дверјанима, који нису знали шта говоре. Пошто немогуће је бити реформиста уколико не говориш неискреније и сложеније од Чедомира Јовановића, или бити родољуб а не бити губитник, аутиста, фанатик и примитивац. Изузетак представљају Тадић и Јеремић, али они то раде због народа, како би придобили његову поримитивну пажњу и разрешили косовско питање које је за Србина, како рече једна саветница, пре свега једно психолошко питање. И док су екстремисти једини на цени, а властодршци успешни само ако су бездушни и неморлани (управо ишчекујемо да ли ће властима успети да вицепремијера Ђелића одговоре од чина оставке згодно самоизнуђене неколико седмица пред изборе. А поћи ће им то за руком само ако им је довољно стало до добра Србије), траје интеграција севера Косова у албанску косовску државу. Данас граница, сутра судови, прекосутра општина, накостутра школе… Све то није спасоносно последње понижење. То је преседан. Не дај Боже, али доћи ће дан када ће десетине општина са севера наше државе желети да остану у саставу Србије а не у некој Независној Држави Војводини под влашћу неизабраних бирократа и лакопродрлих хрватских тајкуна. Сетићемо се тада како смо издали север Косова, заборавили га због формалног статуса Косова у Србији или га заменили за одложену кандидатуру за чланство у Европској унији.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

6 Коментарa на "Европљани" Оставите коментар
Vladimir
30. новембра 1999. at 01:00

G-dine Antiću, nadam se da ćete pročitati moj komentar. Ja i Srbi iz Crne Gore bismo bili Vasi iskreni obozavaoci, ali ne mozemo Vam oprostiti ono zalaganje za nezavisnu Srbiju. Posto je Kosovo doslo na red, sprema se Vojvodina itd…, mozda je vrijeme da se neko sjeti kako smo izdali Crnu Goru i iskrene Srbe dolje, koji vise vole Srbiju nego Beogradjani. Priznajte gresku i lakse cemo da branimo Vojvodinu!

Иг&#1086
30. новембра 1999. at 01:00

Таман кад помислим да у Србији не може бити равнодушнија и апатичнија ситуација, наша тренутна политичка елита то оповргава и константно помера границе дна. Иако у Србији ниједна власт од поновног успостављања вишестраначког система не заслужује да добије прелазну оцену ( част изузецима у појединим областима и министарствима), понашање ове "проевропске" није чак ни промашена тема. Ово је отприлике цртеж на задату литерарну тему. Срамота је како се води небрига о својим грађанима и својим националним интересима, као да су српски интереси највеће зло за Србију. Зато су последње две реченице које сте написали можда и коначно упозорење за Србију и за све нас да почнемо да препознајемо ситуације и реагујемо правовремено.

Че&#1076
30. новембра 1999. at 01:00

Нема потребе да ме подржавате. Наставите да обожавате разне Милошевиће и Шешеље. СРЈ и ДЗ СЦГ нису биле српске државе. Колико вас жели да Црна Гора буде део Србије? 10%, 15%? Остали желе државу која није српска и у којој 350.000 Црногораца доминира над 8.000.000 Срба. Бранећи независну Србију борио сам се за права која су вам била ускраћена. Да сте били паметни, Црна Гора би била независна што ионако само формално није била, а ви би сте били конститутивни народ. Овако, уместо да сте ме саслушали и послушали, немате ни права националне мањине, а ове будале овде су испале поражене, што је само убрзало процес пропадања српске државе. Нема одбране АП Војводине ако буде брањена на начин на који су брањени наши интереси у Црној Гори. Зато и захтевамо, већ петнаест година, радикалну промену националне и државне политике. Али, Ви то изгледа не можете да разумете.

BojanKM
30. новембра 1999. at 01:00

Господине Антићу, Морам признати да сте моју пажњу привукли тек овим последњим изјавама, јер сте ви једини у мору изјава од бројних политичара, давали реалне процене без потребе додворавања било коме (гласачима, менторима или финансијерима из земље или иностранства). Само могу да вас питам да ли сте размишљали о будућем политичком ангажману? С обзиром да смо остали без Европске Уније (осим ако се не одрекнемо Косова, што се надам се неће десити), и пошто нема европских, како сте их ви назвали бирократа, да ове наше политичаре "пацкама" натерају да нешто промене у овој земљи, ми се морамо, хтели то или не, окренути себи и почети да ово друштво и државу мењамо изнутра, како би обезбедили какав-такав пристојан живот за наше грађане. За тако нешто је потребна једна политчка снага која ће понудити нешто ново. Понудити реформе које ће кретати из наших глава, а не глава људи из других земаља. Реформе које ће бити прилагођеније нашим, а не нечијим туђим потребама. Реформе у смеру не самоизолације, већ што је могуће веће економске сарадње са суседима, регионом и на глобалном нивоу. И још много тога… Људи као што је Вук Јеремић (ма шта многи мислили о њему), Зоран Станковић, ви и многи, многи други млади, образовани и још неафирмисани кадрови би могли бити део једног таквог пројекта. С поштовањем, Бојан КМ

Novak Draskovic
30. новембра 1999. at 01:00

Tuzno je videti dobronamerne ljude zarobljene u mentalnom kavezu titoistickog tumacenja drzave i nacije, sve u skladu s ustavnim Jevandjeljem iz 1974. godine. Ako Srbi treba da, po svaku cenu, brane poslednju AVNOJevsku tekovinu koja je jos uvek deo njihove drzave, za sta se zalazu i najtvrdokornije "patriotske" stranke i ako ocuvanje postojeceg veoma loseg stanja stvari treba da bude krov nasih ambicija, onda je bolje da se odmah razidjemo s Vojvodinom na isti nacin na koji smo se razisli s Crnom Gorom 2006. godine. Makar cemo tako dobiti (ili bolje receno, bice nam ostavljena) drzava kakvu imaju svi drugi evropski i balkanski narodi.

бо&#1112
30. новембра 1999. at 01:00

Замислите да је ђенерал М. Недић после Крагујевца и Краљева рекао Србима "али господо па ми смо убили тридесет и нешто немачких војника". За такав неки коментар поменутог ђенерала ја нисам чуо али јесам чуо госпођу Триван која јесте изјавила "али господо … али..али ми смо побогу ранили 2 немачка војника". Није ни споменула да је успут повређено и триста Срба. Политика којој је више стало до других него до свог народа је толико лицемерна и дегутантна да заиста не заслужује поштовање ни наше а ни других.

Оставите коментар