Evropski ekonomski prostor Vs EU

недеља, фебруар 2nd, 2014 у 6:27PM

Tekst koji sledi ima, u osnovi, ideju bližeg objašnjenja stava NK o evropskim integracijama srpskog naroda (ne živi srpski narod samo u užoj  Srbiji, kako pojedini uticajni  stanovnici Beograda misle I, u praksi, rade).

U tom kontekstu potrebno je, na samom početku, razdvojiti pojmove, kako bi se kasnije lakše izvršila orjentacija političkih stavova.

Koristeći svemoćnu Vikipediju i proverajući na tri različita jezika (srpski, engleski, španski) šta piše pod pojmom EU, sumirano bi se moglo reći: ”…Evropska Unija je skup država vezanih medjunarodnim ugovorima i nadnacionalnog karaktera u osnovi…. “. Ovome bih ja dodao i: ”…na dobrovoljnoj bazi, a u ime opšteg napretka i  boljitka za stanovnike tih zemalja (u španskoj verziji zvuči predivno, pueblo-narod).

Evropski ekonomski prostor je nastao sporazumom između EFTA (Evropske asocijacije slobodne trgovine),  sa jedne strane, i EU sa druge strane, te, u osnovi, omogućava članicama slobodnu trgovinu, bez pristupanja punopravnom članstvu EU. Članice EEP su Lihtenštajn, Norveška I Island, dok su građani Švajcarske odbili pristupanje ovom savezu i svoj odnos sa EU regulisali bilateralnim odnosom.

Od pojmova, koji mogu biti zanimljivi za dalju raspravu, naveo bih Šengenski sporazum i Monetarnu Uniju.

Prvi pojam, Šengenski sporazum, dobio je ime po selu Šengen u Luksemburgu i odnosi se na  “operativno” sprovođenje premise iz osnovnog postulata EU “…slobodan protok ljudi….”, tj. utvrđuje okvire i daje osnovu regulative koja, za posledicu, ima ukidanje formalnih provera na graničnim prelazima između zemalja članica.

Monetarnu Unija se vezuje za valutu Evro, i sve ostalo što proističe iz operativne prakse vezane za sprovođenje i kontrolu monetarne politike zemalja članica.

Velika većina zemalja unutar EU je, ujedno, i potpisnica Šengenskog sporazuma i za svoju valutu ima evro,  te  time i prihvaćene mehanizme, koji se odnose na funkcionisanje monetarne Unije.

Nije nužno naglasiti da ima zemalja koje nisu, niti će ikad (kako sada stvari stoje), biti potpisnice Šengenskog sporazuma,  a pogotovo ne članice Monetarne unije. To ih ne sprečava da budu punopravne članice EU .

Takođe, neke zemlje, koje nisu članice EU, su potpisnice Šengenskog sporazuma, a ima i zemalja koje nisu ni članice EU, niti EEP, a koriste valutu Evro, kao zvaničnu u svojoj državi, I time posredno prihvataju Monetarnu Uniju, kao vrhovnu monetarnu vlast -bez obzira šta političari iz tih zemalja pričali po svojim selima  (u španskoj verziji zvuči predivno pueblo-selo).

Postoji još čitav niz sličnih tema i odnosa, ali za suštinsko razumevanje političkog problema, koji se nameće srpskom narodu, ovo su najvažnije determinante.

U dve zemlje, Republici Srbiji i BiH, Srbi su konstitutivan narod, a u ostalim zemljama regiona predstavljaju,  manje ili više, značajnu manjinu.

Kako je Evropska unija došla sa svojim granicama na 70-80km od tramvaja br.2 u Beogradu (za neupućene- linija tramvaja 2 u Beogradu označava, u figurativnom smislu, političku i ekonomsku esenciju srpskog naroda. O pameti i uspešnosti političko/ekonomske elite, sa tom geografskom odrednicom, neki drugi put), nemoguće je da bilo ko, u ozbiljnom političkom delovanju, bude indiferentan u odnosu na pitanja evropskih integracija (EU i/ili EEP).

Samo politički neodgovorni  smatraju to pitanje irelevantnim i zauzimaju neutralan stav o EU (primarno),  a kako NK ima ambiciju da profiliše srpsko javno mnenje, na način da se u društvu stvori povoljna atmosfera, koja bi vodila oporavku i napretku srpskog društva, time još više jača potreba za zauzimanjem jasnog stava.

Taj stav je, kao i inače puno stvari u realnoj političkoj borbi, evoluirao vremenom, tako da NK trenutno stoji na stanovištu da je pristupanje EEP ipak bolja opcija od EU.

Ovaj tekst nema ambiciju da detaljno polemiše o EU, pošto prava i iskrena politička diskusija u ovom kontekstu prevazilazi okvire jednog autora, a i samom autoru nije namera da bude najpametniji, nego da otvori diskusiju.

Jednostavno rečeno, trenutno deluje preskupo za Republiku Srbiju da beskompromisno uđe u EU, jer puno smo vozova propustili, kada je to bilo jeftinije. Tako EU, kao i svaki dobar kapitalista, razmišlja kroz yield management vizuru, i sigurno sebi postavljaju pitanje : “ A zašto im je toliko bitno ? “ i “ Ako im je toliko bitno, koliko su spremni da plate?”.

I upravo u tom detalju se krije većinski, ako ne i stoprocentni stav NK, da bi pristupanje EEP bilo relaksiranije I sami bismo mogli dozirati količinu i obim pregovora, prava i obaveza. U slučaju punopravnog članstva u EU, taj manevarski prostor ne postoji.

Postoji tu jedna velika mana. Mnogo je teže obezbediti nužnu političku podršku, unutar EU, za pristupanje EEP, nego za pristupanje EU.

Što bi oni dali političku podršku beneficijama uz manje obaveze?

Hoće, ali kad?

Kada Srbija postane bitna, tako  da i EU treba Srbiju,  kao i Srbija EU.

Iz popisa zemalja EEP, ili slučaja Švajcarske, jasno je, kao dan, o čemu se radi. Nijedna od tih zemalja nije sirotinjska i nerazvijena (Island “malo” odstupa od pravila, ali pozicija, i mali demografski značaj, su dominatni faktori).

Dilema epskog karaktera – priznati nezavisno  Kosovo i Metohiju, uz sijaset drugih, podjednako skupih i bolnih odricanja,  i ući u EU, kao punopravna članica, ili izvršiti, u narednom periodu, korenite društvene promene, koje bi dovele do opšteg društvenog i ekonomskog  poboljšanja, što bi nas dovelo u povoljniju pregovaračku poziciju prema EU, a uzročno-posledično, i ka boljim uslovima, definisanim  od strane potpisnika nekog budućeg Ugovora.

Svoje lično političko delovanje upravo i posmatram u tom kontekstu, i verujem da će to, spram resursa,  biti I najefikasnije. Svojim primerom postavljam stvari onako kako mislim da treba, u areni  javnog delovanja i u privatnom životu. Aktivizam kroz NK treba upravo to i da oslika – promenu društvene klime,  na opštu korist. Jedan od pravaca delovanja je i odnos Srpskog naroda prema EU/EEP. To je ono što će našu generaciju odrediti kroz istoriju.

I da ne bude zabune, jedno je pozicija Republike Srbije, a drugo pozicija Republike Srpske i ostalih stanovnika srpskog porekla u zemljama u regionu.

Što se tiče Republike Srpske, najverovatnije (još uvek nisam siguran da bih to izjavio u autorskom tekstu), pristupanje EU nema alternative jer, ovako kakvo je, stanje trenutno (za više detalja čitaoci mogu da se referišu na čuvenu publikaciju NK “Stanje prava srpskog naroda u zemljama regiona“) nije dobro, i punopravno članstvo u EU bi sigurno garantovalo veću ravnopravnost, i viši kvalitet života, stanovnicima  RS,  te stoga postoji i realno opravdanje za pristupanje .

Stav o ostalim zemljama regiona i srpskom pitanju u istima, definitivno je jednoznačan – EU rules.

Tu i dolazimo do krucijalnog problema – kako ćemo najlakše iskontrolisati i zaštiti većinu srpskog naroda?  Kroz institucije EU, a to nas dovodi na početak. Punopravno članstvo daje privilegiju članicama, da uredjuju politički okvir.

Republika Srbija bi morala mnogoda ojača i da ispregovara uslove EEP sa EU, koji bi imali smisla, kako za Republiku Srbiju, tako i za narod, koji u Republiku Srbiju gleda kao na svoju majku, čuvara i spasitelja.

Realna politika? Biće negde izmedju, kao i uvek.

Osim ako niste konzervativni demagog iz beogardskog kruga dvojke, koji ima stav (Da li vozim Audi,  imam stan od 200 kvadrata i čitam Puškina ispred kamina? DA! Pa, šta me onda žulja za nejač iz nekih bosanskih sela?!), bez obzira da li, i šta su danas jeli osnovci u područnoj školi, npr. u Drvaru.

E, ovim tekstom želim upravo  to – da  povučem crtu između mene i nosilaca tog stava.

Posted by
Categories: Вести, Ставови

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар