Фасцинација

понедељак, 16 јуна, 2014 у 12:13PM

Председник српске владе је коначно посетио канцеларку СР Немачке. Не би то било ништа претерано чудно, да још пре три месеца, уочи избора, Александар Вучић није о тој посети говорио као о недостижном идеалу. Уочи избора остварила му се још једна па је у Немачкој разговарао са Хелмутом Колом – дуговечним шефом немачке владе и ујединитељем две Немачке. Уочи избора телевизијским вестима прошли су слајдови фотографија сусрета вође СНС-а и остарелог Кола, иначе особе која је међу странцима свакако највише заслужна за њен страшни крај. Сада је премијер Србије добио прилику да руча са канцеларком, а камере су снимиле и како шетају заједно… Све то би било сасвим уреду да од премијера нисмо чули неколико узбуђених, ганутих и, чак и за његову праксу, превише сладуњавих оцена тог скупа. Чак је говорио и о клецању колена…

Шта су му немачки пријатељи желели, сложеније је питање, пошто је на конференцији за новинаре микрофон прва добила опскурна независна новинарка из Србије, што су касније из СНС-а објаснили интересима моћника (али не Англеке Меркел и њенних сарадника, већ средњег ешалона). Шта о томе пишу медији под контролом наше владе најбоље пак показује прави политички менталитет данашњег српског вође. Упркос чињеници да је СР Немачка међу првима признала независно албанско Косово, осмислила начин укључивања севера покрајине у „Репубљик Косова“,  да је до сада била заштитник ширења војвођанске аутономије, један од промотера гушења Републике Српске… Режимски новинари звали су велики број српских интелектуалаца како би добили потврду задате тезе –  Немачка и Србија никада, а најмање током протеклих двестотине година, нису имале овако добре односе. Узалуд је овим Вучићевим пропагандистима спомињати рецимо однос Броза и Вилија Бранта или,на пример, Стојадиновића са првацима Трећег рајха… Пошто вође СНС су одавно постале сопствене омиљене историјске личности.

Фасцинација појединим моћним странцима траје у Србији јако дуго. Биће да је она обележила постојање Друге републике (наше историје после 1990 године). Сетимо се Тадића. У односима са регионом волео је да се игра споменутог Вилија Бранта. Нехајан, насмејан, самоуверен, задвољан у свакој ситуацији – па и у оној која се граничи са неукусом и представља понижење. Изигравао је тако пријатељство са хрватским председником Јосиповићем, али се нису разумели – један је говорио о ек-ју митологији, а други о рату за Домовину (или тачније, колико то било и самом Јосиповићу страно, „Домовну“). Тадић се, вероватно, најбоље сналазио у свету естраде, тако смо гледали његов сусрет са глумцем Робертом Дениром. Само ме занима да ли је за тај кратки разговор била потребна препорука Новака Ђоковића, јединог витеза Карађрђеве звезде кога је „дала“ Република Србија, чији је познати глумац фан.

Војислав Коштуница је једно од ретких политичких раскрављивања ове врсте доживео приликом прве посете Француској у својству председника СР Југославије. Новинари су остали изненађени снажним утиском који је председник Жак Ширак оставио на председника државе која је тек била почела да излази из опште међунароне блокаде. Један завичајни ориђинал, кога је тадашња ДОС-ова влада увела у скупштину, касније је у свом дневнику забележио Коштуничина гласна премишљања о Русији и Француској, њиховом односу према Србији и важности свега тога – није само нагласио да ли председник мисли на савремену Србију или Србију пре 1914. године…

Вреди ли споменути Милошевића? Међу политичарима Друге републике он је некако био најуверенији у сопствену величину, свакако макар мало оптерећен наслеђем Брозовог режима из ког је потекао. Ипак, и ту су постојали изузеци. Тако је у време Дејтона, док су се рушевине бомбардовања НАТО још увек димиле широм Републике Српске, шеф дипломатије САД Ворен Кристофер примљен у Београду тако што је после више година на аеродрому прострт црвени тепих. Зар је у условима међународне Милошевићеве рехабилитације некоме у режиму могло бити важно што су залуђени али одани пензионери доскора викали „Кристофер-Луцифер!“. После 2000. године, службеници Милошевићевог прјатеља Туђмана, објавили су траскрипте телефонских разговора тадашњег српског председника. Опрезни Милошевић преко телефона није говорио ништа што не би требало или би чак било непримерено или неукусно. Ипак, док је авион председника САД Клинтона напуштао ваздушни простор Босне и Херцеговине, овај по сопственом уверењу вођа „слободног“ света, телефонирао је и Милошевићу. Судећи по транскриптима уследила је ерупција искрене среће. Своје стање председник је поделио са сарадницима…

Рекао бих да највећи проблем сиромашних, понижених, поражених и очајних народа широм света… сасвим је очигледно… није што су „мали“, већ што их воде „мали“ људи.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар