Фашизам се фашизмом не избија

петак, 30 децембра, 2016 у 12:00AM

Фашизам је вечан, тврди Умберто Еко. Агресивни и претећи неонацизам, нажалост, постоји у скоро свим државама – чак, како смо сазнали рошлог месеца, и у Израелу, међу јеврејским досељеницима из бившег овјетског Савеза. Глорификовање Хитлера и нацизма је изузетно раширено међу припадницима једне од највећих светских религија. Многи у САД већ годинама покушавају да изједначе исламски фундаментализам, а неретко и сам ислам, са „исламофашизамом“ – стотине хиљада цивилних жртава у Ираку су директна последица успешности ове лажне фашизације. Један амерички „антифашиста“ захтева и нуклерани удар на Меку. Свет је, ако слушамо самопроглашене антифашисте (постоје, наравно, и прави антифашисти), данас толико заражен да вероватно ни стотинак нуклеарних бомби не би било довољно да очисти планету од зала етикетираних као фашизам.Фашизам је вечан, тврди Умберто Еко. Агресивни и претећи неонацизам, нажалост, постоји у скоро свим државама – чак, како смо сазнали рошлог месеца, и у Израелу, међу јеврејским досељеницима из бившег овјетског Савеза. Глорификовање Хитлера и нацизма је изузетно раширено међу припадницима једне од највећих светских религија. Многи у САД већ годинама покушавају да изједначе исламски фундаментализам, а неретко и сам ислам, са „исламофашизамом“ – стотине хиљада цивилних жртава у Ираку су директна последица успешности ове лажне фашизације. Један амерички „антифашиста“ захтева и нуклерани удар на Меку. Свет је, ако слушамо самопроглашене антифашисте (постоје, наравно, и прави антифашисти), данас толико заражен да вероватно ни стотинак нуклеарних бомби не би било довољно да очисти планету од зала етикетираних као фашизам.Фашизам је вечан, тврди Умберто Еко. Агресивни и претећи неонацизам, нажалост, постоји у скоро свим државама – чак, како смо сазнали рошлог месеца, и у Израелу, међу јеврејским досељеницима из бившег овјетског Савеза. Глорификовање Хитлера и нацизма је изузетно раширено међу припадницима једне од највећих светских религија. Многи у САД већ годинама покушавају да изједначе исламски фундаментализам, а неретко и сам ислам, са „исламофашизамом“ – стотине хиљада цивилних жртава у Ираку су директна последица успешности ове лажне фашизације. Један амерички „антифашиста“ захтева и нуклерани удар на Меку. Свет је, ако слушамо самопроглашене антифашисте (постоје, наравно, и прави антифашисти), данас толико заражен да вероватно ни стотинак нуклеарних бомби не би било довољно да очисти планету од зала етикетираних као фашизам. Прилепити некој зајденици етикету фашистичке је постао најједноставнији начин да се она дехуманизује. То је некада примењивао Милошевић, гурајући тако Србе у масовне злочине, а то данас овде упорно чини мала група политичара, научника, углавном историчара и историчарки, и представници пар наводно невладиних организација. На сајту једне од њих могли сте наћи и тврдњу да се у Сребреници догодио „Холокауст“, што је увреда милиона жртава два Холокауста почињена у прошлом веку – првог, који су Белгијанци извршили у Конгу, и другог, нацистичког покоља европских Јевреја. Наши параантифашисти иду и корак даље – кажу да се у Србији појавио нацизам. Из њихових речи следи да је у Србији или васкрсао Адолф Хитлер или је неко од идеолога и идеолошкиња новокомпонованих српских антифашиста изумео временску машину. Наиме, у свету већ одавно нема нацизма – постоји само огавни неонацизам. Овде се не ради о случајној грешци или НИН-овом цепидлачењу. Иза недељног контрамитинга стоје, између осталих, и ауторитети и лидери које би вероватно најадекватније било описати као „антиантифашисте“. Они доказују и тврде, не само да је Србија нацистичка и да су Срби „биолошки отпад“, већ да је, како пише њихова либерално-комунистичка предводница, „српски фашизам аутохтона појава. Он није само рефлекс нацизма у Немачкој“. Због тога се, по тврдњи ове историчарке, нашег модерног хубриса, „тај фашизам овде регенерише, упркос поразу његовог изворног облика на глобалном плану. У свим земљама антифашистичке коалиције јављају се манифестације фашизма, али не дешава се обнова идеологије фашизма и нацизма до нивоа претензија да он постане владајућа идеологија.“ Фашистички марш у Новом Саду је зато представљан као нешто много више од срамотног и претећег скупа. Његов значај је преувеличан и његов контекст је фалсификован да би се доказале аутошовинистичке тврдње београдске историчарке. Он у њеном кругу није схваћен као опасан и опомињући изузетак, ружан нуспроизвод деценије понижења и болне транзиције, таласа разочарења и фрустрација какав је запљуснуо и европске државе које нису биле бомбардоване и живеле под санкцијама и Милошевићем. Уместо тога параурбани талибани овај марш представљају као отелотворење суштине, не само постђинђићевске Србије, већ „србијанства“. Мали новосадски „Фирер“ је ту само узет као лажни доказ да у Београду влада велики „фирер“, политичар испред чијег имена често, сасвим расистички, стављају немачко „Von“, које ваљда треба да поцрта степен српске „нацификације“. Не сметају фашисти лажним антифашистима који су се окупили на контрамитингу у Новом Саду, већ то што у Србији нема више фашизма, како је пророковала амбициозна историчарка, некада титоистичка моћница која је била исувише млада да би се борила против (јединог правог) нацизма. Њени следбеници су ти који данас, по мери њене мисли и олимпијске самоуверености, упорно „нацификују Србију“. Зато и остаје утисак да би новосадском „Фиреру“ било тешко да смисли бољу стратегију за придобијење нових присталица од оне коју су му, користећи претеривања и полуситине, сервирали бескрупулозни и крвожедни „антифашисти“ и „денацификатори“. Борба против фашизма није лака – како је на CNN-у ове недеље известила Кристијан Аманпур у једној великој земљи, на чијем челу је већ деценијама проамерички диктатор, слободни избори би довели до сигурне победе једне неонацистичке партије. Центар данашњег неонацизма је далеко од Србије. „Стормфронт“, организација која већ годинама вешто покушава да неонацизам учини прихватљивим, има седиште у САД – и више 103 000 чланова. Интернет сајт ове организације, којој се сваке недеље прикључи 500 нових чланова, је постао главно „окупљалиште“ светских неонациста, укључујући и оне из Србије. Међу „антифашистима“ који су у недељу желели да се „свим средствима“ (sic!) обрачунају са неонацистима, „клерофашистима“ и ултранационалистима сигурно је било и правих антифашиста. Али, кад нам је већ наметнут дискурс пун тешких речи и навучених клишеа, може се рећи да су у недељном сукобу у Новом Саду коло ипак водиле две фашистоидне струје. То није био, како неки тврде, „наставак сукоба партизана и четника“, већ првенствено одмеравање екстремиста које су желеле да политички профитирају јер демократским средствима не могу да остваре своје галактичке амбиције. Цитирана историчарка тврди и да Срби имају менталитет „пред којим истраживач некад застаје и пита се да ли он уопште може да се мења“. Нацизам и фашизам су првенствено били два монструозно успешна „рецепта“ за мењање менталитета који су претходно оптужени као непромењљиви – то је најефикасније остварено у Аушвицу и, када се ради о Мусолинијевим следбеницима, на висоравнима Етиопије. Зато је потребно стално подсећати наше устрептале и атоборне „антифашисте“ да се фашизам не избија фашистоидним или аутошовинистичким идејама. Чак ни онда када су оне окићене заклињањем у Хану Арент, модернизацију и црвени либерализам.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Коментари су затворени.