„Gardijan“ i srpska posla

четвртак, 25 августа, 2016 у 11:55AM

Ivica Dačić nedavno je izjavio kako „Zapad ćuti“ o zločinima nad Srbima. Slične izjave ranije stizale su i od predsednika Tomislava Nikolića, od predsednika Vlade Aleksandra Vučića i drugih. Međutim, da li je zaista reč o tome da na Zapadu postoji zavera protiv Srba, ili se radi i o tome da Srbija i njeni rukovodioci često sami ne žele da se oglase u zapadnim medijima kada za to imaju priliku, a da nije reč o izbornoj kampanji ili ustupku oko Kosova?!

U narednim redovima navešću nekoliko primera u kojima sam bio direktan učesnik a koji, smatram, pokazuju samo deo slike o tome da nije uvek da Zapad ćuti kada je o Srbima reč, nego kako srpski rukovodioci tretiraju zapadne medije i novinare.

Pre nekoliko meseci pozvan sam da u londonskom „Frontline“ klubu, koji okuplja britanske novinare koji se bave inostranom politikom, govorim o knjizi spoljnopolitičkog urednika „Gardijana“ Džulijana Bordžera „Kasapinov trag“ koja se bavi lovom na haške optuženike. Na promociji su govorili sam autor Džulijan Bordžer, Filip Sends (profesor međunarodnog prava na UCL-u i saradnik pravnog tima Hrvatske pred MSP u Hagu), Kemal Parvanić (bosanski Musliman i jedan od preživelih logoraša iz Omarske) i ja. Moja veza sa knjigom počinje koju godinu ranije kada sam kao novinar u Beogradu radio kao istraživač i prevodilac za Bordžera upravo na ovoj knjizi, tako da su mi tema i mnogi sagovornici u knjizi – haški optuženici, osuđenici, njihovi jataci, tužioci, advokati i drugi – bili poznati.

Do mog gostovanja u „Frontline“ klubu došlo je sasvim slučajno – kada sam na Tviteru primetio da je Džulijan Bordžer najavio skup i pozvao me da dođem. Kada sam primetio da bi bilo dobro da su pozvali barem nekog Srbina da govori Bordžer se odmah usaglasio i pozvao me da učestvujem.

Pripremajući se za skup hteo sam da se bolje upoznam sa „Frontline“ klubom. Video sam da je osnivač čovek po imenu Vagun Smit, nekada nezavisni snimatelj za svetske medije a danas ugostitelj i farmer (kako stoji na Vikipediji). Smit je snimio film o događajima na Kosovu 1998. i oženjen je Albankom. Onda sam pogledao u kojim sve zemljama „Frontline“ ima partnere: Albanija, Bosna, Češka republika, Gruzija, Rusija, Rumunija, Slovačka, Turska. Zatim sam pogledao ko je sve govorio na skupovima ovog udruženja i, kada je reč o događajima koji za temu imaju Balkan ili bivši SSSR/Rusiju – tu su gotovo redovno bili isključivo predstavnici civilnog sektora i političari koji, barem kako sam mogao da vidim, uvek zagovaraju jednu stranu priče, kao recimo Pedi Ešdaun (bivši Visoki predstavnik za BiH, koji je otvoreno radio na urušavanju Dejtonskog sporazuma i napadao Srbe). Nisam primetio da je govorio iko iz Srbije, bilo da je reč o takozvanoj Prvoj ili Drugoj Srbiji.

Na osnovu svega što sam video o mestu održavanja promocije, o temi knjige i njenom sadržaju (čiji sam deo pročitao pre nego što je knjiga objavljena) kao i stavu koji se u „Frontlineu“ profilisao kada je reč o događajima na Balkanu, nisam očekivao nimalo prijatan prijem, posebno zato što – barem kako ja vidim – ne spadam međ i ne delim stavove sa „pogodnim Srbima“. Da pojasnim, mislim na ljude koji su poreklom iz Srbije, koji se toga najčešće gnušaju ili misle da su više od toga i koji često govore na skupovima koji organizuju stranci i to na način da nekritički krive Srbiju i Srbe za sve, bez potpore u činjenicama.

Na samom skupu (čiji je audio snimak i dalje dostupan na sajtu „Frontline“ kluba) nije bilo tako oštro u publici kako bi neko mogao da očekuje. Izneo sam svoj stav, govorio sam koliko mi je vremena dato i skrenuo pažnju na stvari koje, čini mi se, nisu dovoljno predstavljene javnosti ni u Londonu, ni šire na Zapadu, kada je o Balkanu i ratovima devedesetih reč. Ukazao sam da je Srbija jedina u regionu koja je uputila izvinjenje svima, dok Srbima to niko nije; da je srpski premijer išao da se izvini pa su ga kamenovali u Srebrenici; da u Hrvatskoj i muslimanskom delu BiH ne mogu da organizuju ni lokalne izbore a dam im tema nisu Srbi dok to nije slučaj u Srbiji; da je Haski tribunal međunarodni neuspeh jer nije doprineo pomirenju… U publici, koju su većunom činili ljudi sa prostora bivše Jugoslavije (mahom muslimani i Hrvati) kao i britanski novinari koji su tokom devedesetih izveštavali sa Balkana, bilo je pomešanih reakcija, ali, ukupno, događaj je po mene, kao Srbina koji ne deli sliku koja je na Zapadu izgrađena o nama, prošao mnogo bolje nego što sam očekivao.

Pre skupa obavestio sam predstavnike ambasade Srbije u Londonu da ne bi bilo loše da neko dođe na skup. Nažalost, niko nije mogoao da dođe zbog ranijih obaveza. O ovom skupu, na kome se govorilo o knjizi „Kasapinov trag“, koja je potom dobila vrlo povoljne recenzije od „Njujork tajmsa“ , preko „Njujorkera“ i idrugih važnih svetskih institucija kada je o knigama reč – ni slova nije bilo u srpskoj štampi, a same srpske institucije nisu očito imale ikakav interes za skup.

Naravno, reakcija je usledila naknadno i, po srpskom običaju – prekasno. Nekoliko meseci kasnije u beogradkim medijima odjeknula je kao bomba priča o knjizi „Kasapinov trag“. I ponovo su se povele polemike kako nas (Srbe i Srbiju) Zapad pljuje i ponižava i kako nas predstavljaju kao najgore na svetu.

Pošto sam deo knjige pročitao pre nego što je objavljena, mogu da kažem da su neki njeni delovi bili oštriji u originalnoj verziji, te da je Džulijan, pošto sam mu ukazao na nekoliko nedoslednosti, dosta od toga prihvatio i ispravio. Putujući sa Džulijanom po Srbiji, radeći na knjizi, iz mog iskustva mogu da kažem da se poneo profesionalno i odgovorno i mislim da veruje da je istina ono što je odlučio da objavi u „Kasapinovom tragu“. Moj posao – istržaivača i prevodioca – radio sam nezavisno od svojih stavova, koje sam iznosio kada sam imao šta da primetim i mislio da je prikladno.

Nekoliko nedelja nakon gostovanja u „Frontline“ klubu, Radovanu Karadžiću izručena je presuda pred Haškim tribunalom. Za „Gardijan“ sam pratio reakcije u regionu i dobio sam slobodno da kontaktiram zvaničnike za izjavu. Smatrao sam da bi bilo dobro da „Gardijan“ – pored Bakira Izetbegovića, udruženja „Majke Srebrenice“ i drugih bošnjačkih zvaničnih i nezvaničnih predstavnika – ima i stavove srpskih zvaničnika, iz Beograda i Republike Srpske. Kontaktirao sam Kabinet predsednika Nikolića i njegovog glavnog medijskog predstavnika – osim obećanja da će se javiti nikad nisam posle čuo od njih. Isti komentar sam dobio i od Ivice Dačića, a slično je bilo i sa Miloradom Dodikom čiji se ljudi nisu javljali na telefon, iako su se prethodno uredno raspitali ko sam. Opet zavera zapada i zapadnih medija?

Džulijan Bordžer, spoljnopolitički urednik „Gardijana“, dobro poznaje prilike na Balkanu. Čak je (bio) voljan da dođe u Beograd i održi predavanje predstavnicima naših institucija na temu Srbije i njene slike u medijima. To, za sada, nije ostvareno, više od godinu i po dana od kada se na tu ideju došlo. Opet zavera Zapada i zapadnih medija?
Džulijan Bordžer, koji je inače deo tima koji je dobio Pulicerovu nagradu za saradnju sa Vikiliksom na obelodanjivanju tajnih podataka SAD, ovog leta preuzima američko dopisništvo „Gardijana“, ali će i dalje biti urednik spoljašnje rubrike. „Gardijan“ je i dalje jedan od vodećih svetskih medija kome se javnost okreće pre svega kada je reč o političkim zbivanjima u svetu, Britaniji i SAD. Svaki tekst Džulijana Bordžera i „Gardijana“ o Balkanu i Srbiji imaće daleko više pažnje, reakcija i posledica, nego bilo koja, prema domaćim merilima – uspešna kampanja Turističke organizacije Srbije, Egzit i Guča ili Nikolićeve, Vučićeve, Dačićeve poruke istine svetu – o Miloševiću, zločinima nad Srbima, devedesetim, odnosima u regionu – koje su gotovo redovno za unutrašnju upotrebu.

Priče o tome kako „Zapad ćuti“ o zločinima nad Srbima i o ostalim dešavanjima devedesetih imaju osnova, ali – očito ne uvek. Pitanje je da li Srbija može da priušti da ne iskoristi da se njen glas čuje makar i u najperifernijem časopisu ili internet portalu negde u svetu? Mislim da ne može.

Činjenica je da nosioci vlasti u Srbiji mnogo voljnije i efikasnije komuniciraju sa medijima kada njima nešto lično treba, kada je u pitanju izborna kampanja, nego kada je reč o nacionalno bitnoj stvari.

Uostalom, činjenice pobrojane u najnovijem izveštaju Naprednog kluba o političkim pravima srpskog naroda u regionu svedoče da je Srbima sve gore i da ih ima sve manje, dok Dačić i vlada „brane“ interese Srba i Srbije i bore se protiv narastućeg fašizma u Hrvatskoj. Zarad neizvesnog evropskog puta Srbija je biše puta odustajala i od Srba preko Drine i od Srba u Hrvatskoj. Briselskim sporazumom – protiv koga se Vučić u opoziciji borio a posle je pendrecima Srbe sa severa KiM terao da ga prihvate – Beograd je opet, zarad evropske perspektive, napustio svoj narod. Hrvatska je uspela svojim raznim lobiranjima da izboksuje da se pred sudom u Hagu ne pojave Topnički dnevnici (iz kojih bi se jasno video plan progona Srba iz te republike). Sa druge strane, sud u Hagu – koji je evidentno stvoren da legitimiše i abolira politiku velikih sila na Balkanu devedesetih – od Srbije je dobio apsolutnoj sve dokumente a mnogi od optuženih su podmetali jedni druge. Srbija je otišla najdalje toliko da onima koji se predaju sudu u Hagu da stan ili auto (u Koštuničino vreme), dok je Hrvatska aktivno pomagala odbranu svakog Hrvata.

Aktuelne vlasti u Srbiji su na kraju jedva podržale Vuka Jeremića za kandidata za Generalnog sekretara UN i to samo da im u domaćoj javnosti ne bi neko zamerio kako to nisu učinili. Je l’ se tako vodi nacionalno odgovorna politika?

Problem Srbije nisu njeni neprojatelji (pravi ili izmišljeni) na Zapadu, ustaštvo u Hrvatskoj i mržnja prema Srbima. Problem je što svako ko je na vlasti u Srbiji više pažnje posvećuje izbornom spotu i kampanji, nego nacionalnom programu i rešavanju nacionalnih pitanja. Zato je uvek važnije šta izađe u „Informeru“, nego u „Gardijanu“. I, naravno, uvek će da usledi objašnjenje: „nismo se razumeli“, „desilo se stvarno nešto neočekivano“, „zvao me Bajden“… Do sledećen nejavljanja, ili javljanja kada im nešto privatno treba.

Članak objavljen u 1046. broju nedeljnika Svedok.

 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар