Годишњица

понедељак, 17 марта, 2014 у 7:00AM

На данашњи дан пре десет година  – 17. марта 2004. – догодио се највећи изванафрички етнички и верски прогон у 21. веку !

На Косову и Метохији, силом отцепљеним и од Северноатлантског пакта окупираним крајевима Републике Србије, тог дана пре читаве једне деценије избили су незапамћени немири. Готово 10% свих Албанаца који живе у покрајини, тога и следећих дана узело је учешћа у класичном погрому над српским народом који је био преостао на овим земљама. Повод за ово насиље над малобројним, маргинализованим, прогоњеним и сегрегираним Србима био је класичан и као да је преузет из најсрамнијих страница руске или немачке историје. Пад албанске деце у реку Ибар и смрт једног од њих представљен је као недело непознатих Срба. Каснија истрага утврдиће да је погибија била несрећан случај са којим нити један Србин није имао никакве везе, али послужила је сврси. Десетине хиљада албанских екстремиста похитало је ка српским становима и кућама, ка насељима и селима… Палили су, тукли и убијали распамећене српске цивиле, старце, жене… Самим чудом је у овом општем насиљу убијено свега 19 људи. Спаљено је 26 цркава, међу којима неке из средњег века. Цркву у Ђаковици, граду у коме су Срби и пре рата били симболична мањина, срушена је а затим је готово целокупно албанско становништво заједнички побацало материјал од кога је саграђена у оближњу реку. Спаљено је или срушено око 2.500 станова и кућа Срба. Само је империјални понос Војске САД спасао Србе из највећих енклава и велике српске светиње… Америчка војска је одлучније од других чланица КФОР-а зауставила демонстранте, не дозвољавајући да албански шовинизам загосподари америчком политиком. До тада,  а и касније, било је дозвољено само да буде обрнуто.

126249_0202-pogrom-foto-ap_f

Реаговање званичника из СР Немачке и САД јасно је показало да је Погром из 2004. био део једног ширег плана. Баш као и сви важни догађаји у дводеценијској Југословенској кризи и овај се догодио у години избора у Сједињеним Државама (присетитите се 1991/2, 1995/6, 1999/2000, 2007/8 – историју српског народа писале су обмане и потребе изборних кампања у Сједињеним Државама). Јавност и политичке елите СР Немачке, САД и савезника Погром из 2004. требало је да убеди да је Косово без промењеног међународног статуса осуђено на екстремизам, радикализам и сиромаштво. Убрзо су представници ових држава почели да захтевају што скорије решавање статуса Косова, а питање  „стандарда“, људских права, права српског народа, права српске државе, Хелсиншког завршног акта, лажних тврдњи да на Косову и Метохији само бране људска и грађанска права…  стављени су на страни и заборављени заувек.

Када су се прилике смириле постало је извесно да је све ово било у функцији безусловног међународног признања етнички чистог и екстремистичког независног Косова. Србима са Косова и Метохије остало је тада да се повуку из привремених установа у којима су статирали глумећи мултиетничност ратним злочинцима и криминалцима које су косовским Албанцима као елиту наметнули САД, СР Немачка, Британија, Француска, али и Милошевићев режим. Тако је остало до 2010.  – када је Тадићева влада омогућила избор групе албанофилских Срба на централном Косову у албанске установе у Приштини – и сада, када су Вучић и Дачић натерали и Север Косова у састав албанске државе.

ff23c7f0de67

Крајем 2004. био сам на конференцији представника народних партија Европе и православних цркава. На крају овог „сусрета“ донета је декларација у којој су осуђени разни па и банални притисци на цркву (рецимо, деца која су безуспешно гађала камењем неког православног свештеника у Цариграду), али су присутни одбили мој рпедлог да буде осуђено рушење 26 цркава на Косову и Метохији. Када сам их мало „истресао из гаћа“, већином су изгласали да осуде „рушење Божијих домова“ од не зна се кога, али и да по имену похвале привремене установе (Албанце) који су обећали да ће финансијски помоћи обнову… Од тог времена ја сам начисто какве су намере САД и СР Немачке. Нисам могао да одолим а да спечену немачку конзервативку ограничених видика и скучених погледа, цинично питам да ли би и ми тако могли да платимо за Сребреницу…?

Српски народ на Косову и Метохији, који је систематски радикализован и корумпиран још од времена Брозове диктатуре и Милошевићевог режима, можда није имао избора… Издржао је, после Погрома из 2004. године, у некаквом отпору током шест, односно девет година. Власти Србије су систематски радиле на томе да преживе одрицање од Косова. Тадашња Коштуничина влада је дозволила групи криминалца, злочинаца и неуспешних имитација људи да запале џамије у Београду и Нишу. Можда је то био гнусни вентил за незадовољни народ у Србији, али је Западу добро дошло да оправда све догађаје. Митрополита Амфилохија који се нашао пред београдском џамијом и бранио је срчаније него полиција, камере наравно „нису приметиле“ пошто се годину дана раније дрзнуо да спомене Милицу Ракић и децу Ирака – жртве тешких ратних злочина за које ће у овом несавршеном свету правду донети само Свевишњи.

Данас чекамо десетогодишњицу Погрома од 17. марта 2004. у сенци изборног тријумфа управо оних странака које су два пута издале Косово и Метохију (1999 и 2013 године). Али важно је да је Пинки видео друга Тита, а Вучић – Хелмута Кола. Броз је истина макар створио некакву Југославију и у њој макар-какву српску државу. За Кола немамо дилеме – кључно је допринео разбијању обе…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар