Говор Чедомира Антића одржан 7. марта 2012. у престоници Републике Српске
среда, 7 марта, 2012 у 12:00AM
Уважени господине председниче Републике, поштоване колегинице и колеге, даме и господо,
Част ми је да Вам се обратим на једном оваквом скупу, какав по својој замисли нема премца у двадесет година дуготрајном искуству српске и демократија балканских држава.
У овим тешким, транзиционим годинама, када су демокартски изабрани парламенти претворени у машине одржавање олигархичних влада, индустрију за прераду бирократских везова Европске уније и причаоницу која треба да скрене пажњу са оних који заиста одлучују, овај скуп приказује савремену Српску у њеној државној озбиљности, верну великим европским и српским демокартским традицијама.
Изазови пред Републиком Српском су велики, тешки и страшни. Забрињава што им се не назире крај и конац, охрабрује зато што је Српска одолела већим и тежим искушењима и временима када су прилике биле горе, а она сама слабија. Република Српска већ шест година успешно одолева свим покушајима умањивања и укидања своје самосталности. Она одржава своју политичку и економску стабилност, иако нема ни десети део оне финансијске подршке коју је током протеклих деценија имао други ентитет.
Народ Републике Српске, иако погођен ратним страдањима, неравноправним односом Великих сила, недовољном бригом наше отаџбине Србије и свим транзиционим тешкоћама које дели са осталим државама Источне Европе, остао је, упркос свему, привржен идеалима слободе, демократије и нације. Шта даље чинити? Република Српска мора да настави трновити пут своје одбране. Кључни циљ треба да буде очување самосталности. Српској права могу бити отета, али она више добровољно не треба да их се одриче. Искуства наших суседа и Великих сила – које су деведесетих година војном силом одузимале српском народу оно за шта су кад је реч о правима других народа ратовале – показала су шта је све могуће постићи контролисаним невладиним сектором. За разлику од њих, нама који смо јединствени у виђењу својих неотуђивих права није потребан велики новац нити разни отпадници од других народа, како би смо штитили своја права.
Баш као што су невладине организације у разним крајевима Србије, а посебно у Београду и Новом Саду, преузеле део владиних надлежности, тако народ Републике Српске може део својих овлашћења посредно да врати добрим деловањем и координисањем невладиног сектора. Слично је и са деловањем у иностранству. На координисану кампању се не одговара протестима наших исељеника, већ сличном, наравно, обзиром на наше финансијске моћи, скромнијом кампањом. Организовано фалисификовање историје Јужних Словена и Балкана немогуће је прекинути издањима наших књига у енглеском преводу, већ само деловањем једне катедре или департмана на неком од престижних западних универзитета коју би смо и ми финансирали. Филмови који шире шовинистичку или расистичку мржњу према Србима не могу бити спречени, бојкот ништа не значи…
Да смо сакупили новац од двадесетак несупешних филмова које смо за ове две деценије продуцирали могли смо и сами да, наравно посредно, продуцирамо један холивудски блокбастер. Непосредни изазови пред Републиком Српском вероватно неће потицати од САД и ЕУ. Извесно је да после Хрватске ЕУ неће бити ширена током више од једне деценије. САД и ЕУ нису желеле РС, али су свесне да без ње не би било БиХ каква им је била потребна. Колико нису хтеле нову српску државу или уједињену Србију, још и више су се противиле муслиманској држави на Балкану. Такав став може се променити, даљи заплети на Блиском истоку, будуће ратне и нафтне кризе свакако ће повећавати присуство САД и НАТО у тим земљама, а тиме и могућност да буде успостављана некаква нова лажна равнотежа на Балкану. Не треба бити пророк па рећи да ће ситуација на Блиском и Средњем истоку бити током наредне две године све тежа и да ће тамо избити најмање један, а можда и два велика рата. Простор за компензацију биће Србија. Однос према Русији, посебно у време када ову земљу постепено сврставају заједно са Сиријом, Ираном и Северном Корејом, а изборе који у односу на оне у Албанији или Црној Гори представљају пример демократичности, сматрају “циничним“ и „срамотним“, учиниће однос према Српској и Србији, као земљама које су делимично препознате као несавезничке, горим него што је био раније. Каква је дугорочна перспектива односа суседа, ЕУ и САД према Србији и српском народу? Ова политика ће бити дугорочно негативна. Такву политику је могуће изменити само уколико буде радикално промењен однос снага у Европи успостављен 1989. и 2003. године, што је мало вероватно, или уколико САД и ЕУ успешно изађу из кризе и однесу кључне победе у Азији и Африци, што се није догодило током протеклих стотину година. До сада је непоштен и неправедан однос према српском народу од стране суседа и Великих сила правдан злочинима које су српске војске чиниле у ратовима из деведесетих година. Ипак, одакле онда тако лош однос према Србима у Црној Гори и Македонији?
Двадесет година после ратова у бившој Југославији извесно је да сваки неуспех малих и често нестабилних и тешко одрживих државица налази оправдање у постојању Србије и њеној прошлости. Пример Македоније показује и како опасност која се појави са друге стране може да релативизује тај однос и релаксира ту фрустрацију.
Идеје одређених кругова у САД и ЕУ о колективној кривици Срба и неопходности насилне модернизације Србије, у свом теоријском исходишту немају никакве везе са њиховим односом према Јапану 1867. или Немачкој 1945. године. Земље као Србија нису виђене као равноправне и независне, нити су из одређених историјских и цивилизацијских разлога прихваћене за савремене штићенике. Колико год да се модернизујемо увек ћемо у очима евро-америчког мејнстрима бити сенка нашег модела на Западу, одатле толико мржње према Србији међу српским „модернизаторима“ који дaнас утичу на развој наше земље. Такође, колико год да признамо и осудимо ратне злочине и казнимо злочинце (а такав је случај и са појединим народима Азије и Африке) нама злочине после денацификације и покајања не рачунају као „инцидент патологије“ – како доживљавају европски фашизам и нацизам.
„Наши“ зличини су за њих логичан продукт наше културе, они немају везе са историјским тренутком и починиоцима, они су део нас самих. Биће део политичке прошлости тек када више не буде потомака нашег народа. Зато према САД и ЕУ, државама које су биле и биће наши традиционали узори и партнери, треба увек бити јако опрезан. Наша будућност је слична будућности коју је у време стварања ционизма могао да за јеврејски народ очекује опрезни и мудри Теодор Херцел. Краткорочно, какав год да буде исход избора у Србији она ће после маја 2012 бити слабија него раније. Уколико избори буду поновљени због нејасно изражене народе воље и непостојања јасне већине, позиција Србије биће слабија а она ће бити сиромашнија.
Ако на власт дође СНС или буде створена „велика коалиција“ држава ће бити рањивија а нова влада ће се суочити са великим препрекама, опструкцијом и потребом за великом економском и политичком подршком из иностранства. Искуства са косовском политиком, посебно са нашим предлогом Резолуције УН из 2010. године, доказују да би СНС био мање отпоран на притиске него садашња влада. Вероватни изборни исход – садашња коалиција којој би се придружио и ЛДП довела би до радикалне промене наше спољне политике. Са шефом дипломатије из ЛДП-а нова влада би свакако покушала да допринесе ревизији Дејтонског споразума на штету српског народа. Такав исход могуће је спречити само политичком и економском стабилизацијом Републике Српске, јачањем њених веза са САД, Израелом, Руском Федерацијом (Кином, Индијом, Бразилом…) и нараво деловањем свих нас грађана Србије којима је на срцу народа слобода. Кукавичка замена теза коју је извршило вођство ЛДП-а после недавног иницирања ревизије Дејтоснког споразума јасно показује да нико, па ни у најмањој мери демократска партија, није неотпоран на истину и народни гнев према неправди. Ми смо такав гнев у Србији за сада способни да створимо.
Дугорочно, Република Српска изложена је опасностима економске дестабилизације и депопулације. Политика демографске обнове може бити успешна, али је њу потребно доследно и дугорочно спроводити. Србија је почела са некаквом демографском политиком после 2001. године, али ју је напустила већ 2004. године. Треба да се настави велико настојање које је започело демографском одбраном Брчког после 1995. године. Желим Вам господине председничке и уважене колеге, срећан рад на очувању наше државе Републике Српске. Борећи се за њу, ми данас не бранимо само интересе српске нације, већ и правду, истину и слободу.
Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Вести
Душко Радовић је једом приликом рекао да неки Срби имамо једну чудну навику, када желе да буду реални о своме народу они онда постану аутошовинисти.
Potpuno sjajan,drzavnicki i analiticki, ali strahujem, prorocki, komentar, buduceg velikog srpskog drzavnika, dr Antica. Ovaj nevidjen tekst u ravni je sa velikim radovima i vivisekcijama cuvenog Slobodana Jovanovica._Paralele o suzivotu nase dve drzave Srbije i Srpske istina su kao i sve prethodno receno. Starim spokojno sa svescu da ce Srbiju imati ko da provede kroz lavirinte neokolonijalizma.
Mislio sam da je Antic covek koji zna sta govori i da ga je istorija necemu naucila. Medjutim ovaj govor definitivno potvrdjuje da je skrenuo u sovinizam i velikosrpsku fantaziju. Moram neupucenog da podsetim da je bio u manjem entitetu BiH, a ne u prestonici drzave. RS je samo entitet, deo suverene drzave. Znam da u njegovom umu to predstavlja bolnu cinjenicu, ali valja da to ima na umu. I to stalno jadanje nad nekakvom ugrozenoscu prava Srba je reciklaza vec vidjenog scenarija ciji su autori Anticevi uzori i mentori, a cije rezultate danas vidimo u stotinama hiljada grobova sirom bivse Jugoslavije, opstoj zaostalosti i fasizaciji Srbije. Republika Srpska kao entitet je cinjenica. Njen naziv i nacin nastajanja naterali bi svakog normalnog coveka da se stidi. ona nema uporista niti u istoriji niti u pravu. I kao takva ce jednog dana izgubiti svoj smisao… Ako ga uopste neko moze videti
Zlocini koje su izvrsile srpske vojske i gradjani Srbije ili krajeva u kojima Srbi zive kaznjeni su ostro i masovno. Srbi su samo u BiH bili u srazmerno manjoj meri ratne zrtve. Ipak, kaznjeni su tako sto su im ogranicena i osporena prava – pre svega pravo na drzavnu nezavisnost, ali i mnoga druga. Dovoljno je reci da za navodnih 4.500 srpskih civilnih zrtava (koliko je prema tvrdnjama zvanicnog Sarajeva palo u ratu) u Hagu ne robija niti jedan Bosnjak/Musliman, dok u BiH sluze sve ukupno 30 godina kazne dok su zlocinci i "zlocinci" Srbi osudjeni na 1400 godina (14 vekova). Ali, Vi mozda sve to znate. Ta Vas cinjenica mozda i zabavlja jer mislite da je mrznja prema narodu kome tvrdite da pripadate vrlina. Vi ste autosovinista: zverka koja obitava medju retkim narodima. Takvih nije bilo medju Hrvatima i Muslimanima, cak ni u vreme genocida iz 1941-1945. Stidite se!
"Drugu zemlju mi nemamo. U srcu mom samo je jedan dom U srcu velika moja Republika U srcu mom najljepsa zvjezda sja Moja Republika – Republika Srpska!" ZIVELA SRBIJA! ZIVELA REPUBLIKA SRPSKA ! ZIVELA SRPSKA NACIJA! ZIVEO KRALJEVSKI DOM KARADJORDJEVICA ! BOJTE SE IZDAJNICI ! DRHITITE TIRANI ! PREDAJTE SE DUSMANI !
Svaka Vam cast gospodine Anticu, jos jedan u nizu vrlo preciznih i realnih tekstova(u ovom slucaju govora). Nadam se da ce buducnost pokazati Vasu veliku demokraticnost , pravdoljubivost i nadasve vrednost. Srbija treba da bude ponosna na ovakve ljude. P.S. Posebne pohvale na komentar u odgovoru "autosovinisti"! Jedna molba na kraju- da li postoji mogucnost da dobijem direktno obavestenje o skupovima i tribinama na kojima ucestvujete i govorite? Srdacan pozdrav i mnogo licnog uspeha.
To sto me nazivate zverkom i govorite da se stidim, vise govori o vama. Niko vam ne daje to pravo da govorite o tudjem misljenju i pripadnosti. To mogu za sebe da kazem samo JA. Tuzna je cinjenica da su srpski vojnici u ratu u BiH bili u velikoj meri zlocinci i agresori. Naravno da broj optuzenih i osudjenih nece biti isti na svim stranama, jer obim i karakter zlocina nije isti. Srpska vojska etnicki je ocistila prostor na kojem je nekada zivelo 48% nesrpskog stanovnistva. Unisteni su svi verski objekti muslimana i veliki broj katolickih. Nisu gospodine Anticu Bosnjaci isli da ratuju u Valjevu, Nisu, Beogradu, Zajecaru… Obratno, gomila pljackasa i silovatelja isla je iz Srbije da se malo zabavlja i pljacka po bosnjackim i hrvatskim mestima. Brcko, Bijeljina, Zvornik, Visegrad, Foca, Trebinje, Gorazde, Srebrenica, Sarajevo, Nevesinje… Je li to ponos srpske politike? U Sarajevu je stradalo 10.600 ljudi od kojih 1600 dece. Najveci broj Srba stradao je od strane srpskih artiljeraca i snajperista. Bilo je i zlocina u samom Sarajevu, ali sudski procesi su u toku pred kantonalnim i sudom BiH, neki pocinioci su i likvidirani jos tokom rata (Musan Topalovic, Juka Prazina)…
…Pozivate se na IIsv. rat, kada je hrabri srpski narod pretrpeo najvece zrtve u borbi protiv okupatora, ali i medjusobnoj borbi. Dao je mnoge heroje. Pa ipak pojedini izrodi, pripadnici cetnickih odreda, i jesu cinili ono sto se tada nije zvalo genocidom a u sustini to jeste. I to nad Bosnjacima. O tome postoje dokazi. Znam da cete poleteti da mi prijavite handzar diviziju i sl, ali ako ste realni, to nisu stvari za poredjenje. To poredite sa NDH i Jasenovcem. I tu bi bili potpuno u pravu. Greska je sto nasu decu uce istorijom ljudi koji su je i sami ucili od Njegosa, Filipa Visnjica, Ekmecica, i citajuci ono propagandno delo Vuka Draskovica – Noz. Na vasu zalost, Bosna kao drzava postoji barem otkad i Srbija i ako bogda postojace jos dugo, dugo. Na kraju gospodine Anticu, kome se u Bosni ne svidja, neka ide u Srbiju. A moze poneti taman onoliko bosanske zemlje, koliko mu ostane na opancima.
Ja sam se protiv zlocina i Milosevicevog rezima borio u vreme kada je bio mocan i javno. Nisam to cinio, niti bi bilo ko ispravan i cestit to cinio, zajedno sa Izetbegovicem, Cacom, Halilovicem i Vama. U Drugom svetskom ratu ustase – hrvatske i muslimanske – pocinile su genocid nad Srbima. Odmazda je bila u srazmeri daleko manja od zlocina Bosnjaka i Hrvata nad Srbima u ovom ratu. Ali Vi spominjete genocid nad Bosnjacima tokom Drugog svetskog rata(a oni pod tim imenom postoje od 1993) a u vezi sa Srbima spominjete bratoubilacki rat. Bosna je prvi put u istoriji spomenuta (u 10. veku) kao deo Srbije. Danas su za Bosnu koju zelite samo krajevi u kojima su Bosnjaci-Muslimani u ovom ratu temeljno istrebili i prognali vise od 200.000 Srba. Inace, Vi se prethodnom porukom oprastate od naseg drustva. Vi smatrate da bi u slucaju legitimne teznje srpskog naroda da stvori svoju drzavu isti trebalo proterati. Vama nije mesto na ovom sajtu, kao sto nema mesta ni onima koji podrzavaju progon drugih naroda ili negiraju pravo recimo Bosnjaka da tamo gde zive u vecini imaju svoju drzavu.
Верољубе, вероломе. Квислинже ухлебљени, прочитан си и препознат. Г. Антићу, хвала Вам на свему. Тежак је Ваш терет а послање велико, баш као и моја нада у Вас.
Antiću, ti si totalno prolupao. Kao i šumari s one strane Drine
Ali, vazno je da "Srboljub" koji ne sme ni da se potpise nije ni prolupao, kao sto nije ni sumar. Mozda je domaci fasista – ldpovac koji se pretvara da je Europljanin?
Cedo,brate dokle ce svi da napadaju na one mucenike cetnike i da ih krive za sve i svasta? Bosna je uvek bila Srpska zemlja jos pre Kotromanica/Jablanovica/,vecina nas iz Hercegovine potice,cemu vise provokacije i vecita mrznja prema nama,zasto?
Срце ми је радосно када видим да има српских интелектуалаца који на прави начин схватају шта је право Српство. Свака част господине Антићу! Хвала у моје име и у име свих мојих истомишљеника који живе у Републици Српској а има их преко 97%. Господине Верољубе желим да вас подсјетим на чињеницу да је по потврђеним податцима од усташа (Хрвата и Муслимана) само у Босни у Другом свјетском рату страдало 400000 Срба. А што се тиче престонице Републике Српске ви би сте требали да знате да по Уставу БиХ Српска има своју предстоницу. Такође би требало да ѕнате да ће коначно од почетка 2013. године Срби имати право да им у новиј личној кари пише да су држављани Републике Српске и лична карта ће бити на ћирилици. Желим још само да кажем да је Република Српска настала 9. јануара 1992. године када су српски посланици на Палама а то је три мјесеца прије иѕбијања рата.