Грађанска непослушност

уторак, 3 новембра, 2015 у 9:24AM

Порадовали су се Ђукановићеви политички сателити из Подгорице и разни агентурни следбеници у Београду. Кажу како се опозиција уморила, изгубила снагу, разводнила протесте… Не радују се наводно због Ђукановића, али предвиђају беконачни продужетак његове кимилсунговске владавине…

Ђукановић ће, међутим, владати тачно толико дуго колико опозиционе слабости буду могле да засене његове. Црна Гора има срећу па јој не прети војна агресија из иностранства или сепаратистичка побуна у земљи. Тиме је простор за деловање једног безочног и неморалног режима додатно умањен. У време када је Милошевићев режим пошао путем потпуне пропасти: када је као и Ђукановић ухваћен у изборним маниипулацијама, када је слао полицију да туче мирне демонстранте… Наша опозиција била је више подељена и слабија него што је данас опозиција у Црној Гори. Сада се говори о неколико странака које нису заједно са Демократским фронтом и воде политику другачију од НД, СП и СНП… У Београду 1997. четрнаест странка је чекало да буду завршени протести коалиције Заједно, тачније да не успеју, да би се представиле као „истинска“ опозиција или препоручиле као штула Милошевћевог режима. И коалицију Заједно је у кључном часу напустио лидер и председнички канидат… Па ипак, упркос привременом неуспеху опозиције, распаду коалиције Заједно, страној ратној претњи, побуни на Косову, великој кампањи у прилог режима и дворске опозиције, подршци Милошевићу из иностранства (јавна подршка намештеним изборима, приватизација Телефоније…) све до избора 1997. на којима је потврдио своју власт… Милошевић је убрзо изгубио власт. Слаба опозиција никад не може да надомести све што недостаје режиму који се руши. Упркос свему и 1997. су морали да фалсификују изборе. За СПС и Милана Милутиновића тако је наводно гласало 400.000 Албанаца са Косова и Метохије, између осталог добио је „подршку“ 90% становнника села које се свега осам месеци касније најдуже одупирало српској полицији. За разлику од Милошевића, који је до часа када су из Вашингтона дали знак за устанак на Косову, био фактор „мира и стабилности“ на Балкану, Ђукановић готово више нема пријатеља. Дорис Пак, Волфганг Петрич… део су мноштва оних који јасно и гласно сведоче пред светом да Ђукановић није демократа и да је његова влада – режим. Не брани Ђукановић Ервопу у Црној Гори, него се крије иза ње. Није Ђукановићева влада урушена зато што се бори за НАТО, већ Ђукановић мисли да би НАТО могао да се бори за њега и брани његову оронулу власт, као да је нека униврзална вредност Алијансе.

Сада изгледа да су протести утихнули. Оно што Ђукановић и Кривокапић не разумеју јесте да незадовољство и бунт које су први пут овако осетили не нестају ако забране опозицију, посвађају народне вође, преваре их анкетним одборима или лажним изборима или измисле нове и погодне противнике. Ако Демократски фронт, који је током протеклих пет седмица ујединио не само све опозиционаре у народу већ читаву слободну и демократску Црну Гору, у наредним данима не започне велику кампању грађанске непослушности – када ће саобраћај, струја, јавне службе бити заустављени док земља не добије слободу, демократију и законитост уместо шовинизма, тираније, непотизма, партитократије… То ће учинити неко други, ускоро… Биће изгубљено неко време али сваком наредном успеху ауторитарне олигархије да се одржи следиће све краћи предах. Ђукановићев режим веше не може ни да реши, ни да створи нове проблеме… Он сам је већ дуго проблем.

У Црној Гори је сазрело време за промене. Да је Ђукановић заиста био демократа демисионирао би још 1997. године и заједно са опозицијом, а не са позиција власти, победио на изборима. Да је заиста био државотворац он би после 2006. отворио округли сто демократзације, демонтирао партијску државу и омогућио стварање два блока који се демократски смењују на власти. Тако је урадио Ататурк. Ђукановић се за све ове године није показао ни као демократа, ни као социјалиста – од целог ДПС-а у његовом режиму важи само оно „п“ – „партија“. Није ни државотворац јер је Црна Гора одавно његов талац, а национални Црногорци су његове последње жртве.

Зато само храбро и упорно. Слобода је нашла човека, још само да човек нађе своје место испред владе и скупштине, број телефона који ће звати читав дан да заустави рад и комуникацију диктаторове бирократије, да Црна Гора пронађе своју „Колубару“ и да се коначно виде ти црногорски Павковићи, Милутиновићи, Бухе… Тада ћете једном престарелом и урушеном режиму, и то без помоћи из инотранства коју смо ми у Србији на крају ипак имали, моћи да кажете једно јасно, гласно и сложно: „ГОТОВ ЈЕ !“

Чланак објављен у подгоричком Дану, 2.11.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар