Хрватска рехабилитација

уторак, 26 јула, 2016 у 10:29AM

Хрватски суд је рехабилитовао кардинала Алојзија Степинца. Једни су протумачили ову пресуду као ревизију историје, други као допринос канонизацији верског великодостојника кога је папа пре готово две деценије прогласио блаженим. Ми Срби имамо и треће тумачење, које истичу неки међу нашим грађанима. Они кажу да је логично да после Слободана Михаиловића и генерала Михаиловића буду рехабилитовани кардинал Степинац, а потом и Анте Павелић и разуме се Хитлер.   

Рехабилитација Степнинца не може се поредити са рехабилитацијом генерала Михаиловића. Степниац је био поглавар цркве у једном народу који је листом стао уз режим одговоран за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Без католичке цркве не би било Павелићевог режима. Степинац је тај режим подржао и остао му је одан. Да… – Он није директно учествовао у геноциду али није ни устао против њега, он је критиковао насиља али тек када су му Немци убили рођеног брата.  Истина је,  он је спасавао – али тајно, личном интервенцијом. Такође ако није бацио проклетсство на паклени усташки режим, могао је да изопшти стотинак укољица међу фратрима и свештеницима којима је био надређен. Никада то није учинио. У крајњој линији, Степинац симболизује једно време и цркву која је помогла Павелићу и његовим доглавницима, јединим Хитлеровим савезницима који га нису издали, да побегну у иностранство. 

Мене је изненадила рехабиитација Алојзија Степинца. Не сам чин, него време када је извршен. Несумњиво је да постоји сличност међу свима којима су четрдесетих гдина судили комунисти – то су била непоштена суђења. Туђман је био на власти скоро десет година. Његови наследници – разумни Санадер, загрижена Јадранка Косор  и затуцани Карамарко – нису били на власти да сведоче о рехабилитацију особе која симболизује хрватство и антикомунизам друге половине 20. века ?!  „Разумну“ и „исправну“ страну Независне Државе Хрватске, која се хрватском народу већински није смучила ни захваљујући Артуковићу, Лубурћу, Врнбану, ни Степинћевом подређеном колеги фра Сатани… За разлику од Срба, Хрвати су много добили од комунизма. Неки међу њима су тешко страдали али нација је добила од Стаљина и Тита далеко више него од  Хитлера и Павелића. Срби нису добили ништа. Јасно им је речено да Југославија није њихова, одузете су им земље и права, наметнута кривица која се не дâ поредити са тумачењем кривице усташа… Па ипак, хрватске елите прихватиле су наслеђе комунизма без жара којим га се држе српске. Упркос негативном јавном односу према комунизму,  из неких разлога нису журиле да пониште пресуду Степинцу.    

Занимљиви су и мотиви савремене Хрватске. Било би логично да временом, после низа победа које је сама али и уз помоћ САД и СР Немачке постигла, њено друштво постане све мање и мање радикално. То, међутим, не само да није случај, већ после ступања Репубике Хрватске у ЕУ средином 2013. започиње њена радикализација. Довољно је само пребројати догађаје из протеклих месеци: први бојкот Срба и Јевреја званичног обележавања годишњице пробоја јасеновачких логораша, неколико блокада интеграција Србије у ЕУ, затварање граница, прогон ћирилићног писма,  вербални сукоби две владе, размене протестних нота…     

Хрватска држава имала је јединствену прилику да се протеклих година одвоји од једног времена и наратива. Да почне да решава унутрашње проблеме, уместо да их извози… Уместо што живи на ловорикама јединог рата који је добила под својим именом и у статусу независне државе – мада уз несебичну и огромну помоћ највећих сила света и уз неутрално држање Србије и Црне Горе – она би требало да коначно, наоружана свим предностима које има после 1945. године, храбро пође путем будућности. Хрватске елите су одабрале да то не учине.

Србији и њеним елитама остаје да рационализују ова питања и посебно улогу Степинца. Степинац није само хрватски феномен. Највећа верска заједница у историји људског рода – Римокатоличка црква – није канонизовала само једног папу који је током протеклих векова седео на прстолу Св. Петра. Реч је о Пију Дванаестом, Степинчевом савременику. Ипак, Ватикан инсистира на канонизацији Степинца.

Од Србије очекују да званично прими папу. Како да га примимо? Да ли је осудио усташки режим, рашчинио, макар постхумно, заређене учеснике у геноциду? Папа Јован Павле Други био је у Бањалуци али није посетио Дракулиће, Мотике… Зар није садашњи папа Фрања, док је био кардинал, примио рашчињеног расколника Мираша Дедеића? НАТО активисти, евроунијате и остали кажу нам да то није важно… Да је папа шеф државе, да оставимо злочине и цркву прошлости… Ипак, током протеклих двадесет година Србија није та која отвара старе теме.  Не пореди Србија антифашисте и фашисте, већ се од нас очекује да за нацисту прогласимо оног ко је рат провео у шуми и 1943. у Србији извршио више диверзија и напада на Немце од партизана… Није Србија плаћала холивудски филм у коме је антифашизам мађарског кардинала Миндсентија стављен у службу рехабиилитације Степицна (глуми његов практични двојник сир Алек Гинис – први Оби ван Кеноби из Ратова звезда) нити је православни посланик у британском парламенту тврдио да је неко ко је поздравио Хитлерову твревину био антифашиста, а свештеници народа који је поднео геноцид били фашисти…

Пред нама су тешка времена. Биће још тежа ако се не будемо борили за правду и слободу.

Подгорички Дан, 25.07.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар