И. Вуковић: Краљевина Србија – питање будућности

субота, 8 октобра, 2016 у 12:15PM

 

   У претходних 9 месеци, Народна скупштина Републике Србије заседала је свега 29 пута, што довољно говори о кризи парламентаризма и демократије у држави. Иако је била изборна година криза парламентаризма је очигледна, а квазидемократска администрација АПВ-а која је позната као нерадничка као да је узор свим данашњим политичарима у Србији. Криза није тренутна, већ стална и све дубља. Од 1945. до 1980. године, у једној, а после и од поновног увођења вишестраначја у Србији у другој етапи, Југославија и Србија биле су практично републиканске монархије где је власт била у рукама једног човека. Данас, као последица такве политике, Србија нема јасно дефинисане границе, асиметрична је са своје две покрајине, од којих је једна једнострано прогласила независнот и на којој Србија нема фактичку власт од 1999. године. Србија се такође налази у сталном буџетском дефициту и демографској дубиози, док народ лута у својој непросвећености.

 Противници васпостављања парламентарне монархије као један од главних аргумената истичу сталну присутност краља на челу државе, његову непромењивост, док им не смета страначка опредељност председника републике, те самим тим представљање само једног броја грађана. Краљ на челу државе, управо у својој сталности, и јесте највећа предност модерне парламентарне монархије. Он био као такав, у нашем случају, био ујединитељ српског народа у Србији и српским земљама, ослобођен дневно политичких питања, али и извршне власти.

 Краљ има већи утицај у свету, својим односима са другим краљевским породицама, монархијама, али и осталим државама, доприноси бољем представљању Србије. Користан је и за унутрашња питања. Својим немешањем у извршну власт утицао би на бољи рад институција јер би се омогућио самосталан развој истих.

 Монархисти би морали бити иницијатори помирења. Свако од нас у свом окружењу имао је или има борце “народноослободилачког рата”, поштене људе, који су веровали у једну идеологију, али не само борце него и обичне људе, њихову децу и унуке који искрено верују или су веровали у једног човека и/или идеологију. Људи који добронамерно верују у идеологију, каква год да је, заслужују поштовање. Ми монархисти им морамо дати то поштовање, али и тражити га за себе.

  Довођењем и останком Вучићевог режима на власти, грађани Србије су, колико год чудно звучало, показали извесну еволутивност у свом демократском развоју, гласајући за режим и човека који спроводи политику потпуно супротну од оне за коју се залагао добрих 15 година. Глас за њега је, из угла до сада много пута превареног бирача, искључујемо оне користољубиве, глас за будућност, опраштајући му бројне мане и прошлост. Таква еволутивност је на добром путу повратка Србије као Краљевине. Следећи корак у демократској еволуцији јесте наставак бриге за сутра, али уз доношење добрих и зрелих одлука.

 Расправа о будућем уређењу Србије, која очигледно предстоји у наредних неколико година, би требало да се води рационално, објективно, са погледом у напред и уз поштовање друге стране, јер круна јесте и треба да остане симбол свих грађана.

 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар