Идентитет

четвртак, 21 октобра, 2010 у 12:00AM

Немачка несумњиво представља европску државу са најтежим ауторитарним наслеђем. Она је такође и друштво које је током четири деценије темељно демократизовано и отварано према свету. Део свог великог економског и привредног успона, до кога је дошло током друге половине 20. века, СР Немачка дугује милионима страних радника који су помогли овој земљи, тешко страдалој у светском рату који је започела.

Ипак, управо из Немачке, која се много пута недвосмислено одрекла нацизма и његове расистичке и националистичке идеологије, друштва чијем је све старијем и малобројнијем становништву потребно непрекидно досељавање нових суграђана, чујемо данас неочекиване гласове. После контроверзних наступа функционера централне банке чије ставове о емигрантима подржава значајан проценат бирача, и канцеларка Меркел је иступила са тезом према којој је мултикултуралност претрпела неуспех. Досељеници треба да прихвате неке од традиционалних вредости немачке нације, како би се потпуније интегрисали у своју нову домовину.

Ове тезе отварају бројне недоумице, посебно када је реч о државама које су деценијама слепо подражавале европске узоре, међу којима је пример Немачке заузимао важно место. У Србији, рецимо, чији народ је изложен убрзаној асимилацији у Црној Гори, Хрватској, деловима Босне и Херцеговине и на Косову и Метохији. Србији, коју оптужују за национализам, а пружила је већа права својим националним мањинама од оних која њен народ ужива у већини суседних држава. Шта ће бити са Србијом, ако знамо да и данас трпимо критике због мултикултурног југословеснтва коме смо жртвовали Србе других вера, свој језик, део књижевности, културни образац? Докле ћемо стићи ако први људи наше политике, привреде, просвете и културе одбацују идентитет свог народа и прилагођавају се борбеним национализмима суседних народа?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Идентитет" Оставите коментар
bns
30. новембра 1999. at 01:00

U Bačkoj, verovali ili ne, žive ljudi koji ne govore srpski (da li zbog svoje gluposti ili mržnje prema Srbima) i smatraju da im on nije potreban. A naši političari su najodgovorniji, jer je to dozvoljeno i normalno u Srbiji. Kada pričam sa Mađarima iz Hrvatske i Srbije, tačno po načinu govora znam ko je odakle. U "domovini" nema šansi da se ne zna jezik, ali u Srbiji je to sasvim normalno. Dapače, od mene se očekuje da ja znam mađarski, jer živim u sredini okružena Mađarima. Mislim da je dobro znati strane jezike, ali isto tako mislim da tu nešto ne štima. Da ne bude zabune, nisam ozlojađeni šovinista, jer sam i sama živim sa čovekom koji je Mađar.

Оставите коментар