Игор Вуковић: Аћим

среда, 11 новембра, 2020 у 1:36PM

Село Бастаси, општина Босанско Грахово место је стасавања генерација Вуковића. Колонизацију након Великог рата искористио је мањи огранак породице преселивши се у Товаришево. 1945. дошли су преостали Вуковићи у Банат.

Прво колонизовано село у Војводини, 6. августа 1945, био је Банатски Деспотовац (под Немцима Ернестиновац). Деда Петар ми је говорио да је приликом долазка у село „имао осећај да хода по рају“. Прадеда Божо је по уласку у дом прво ставио икону Светих Врача Козме и Дамјана на зид. Деда је прве две године након „ослобођења“, на Божић, улицама села јахао белог коња.

Ток Другог светског рата у Босни био је такав да су сви млађи Вуковићи из куће отишли у партизане. Њихов отац је чувао крст и славу. Био опрезан. Револуција им је донела много. Неки од њих су искрено и часно веровали у комунистичке идеје. Мој деда стриц Јован Вуковић, два пута је рањаван на Сутјесци, касније одликован. Увек смо лепо разговарали. Избијали су из њега част и поштење.

Када сам упитао деду Петра, да ли је плакао на дан Брозове смрти, одговорио ми је: „Јел’ он плакао када је мој ћаћа умро?“

Иако је та генерација Вуковића уживала у свим материјалним плодовима титоизма, ове речи говоре да у њима инат није убијен. Одлазак мог оца у контру, говори о останку пркоса у генетском коду. Крајем осамдесетих и деведесетих био је жесток борац против Милошевића и црвених идеја. Наравно, то није био случај само у нашој породици. Након 50 година диктатуре, ригидног титоистичког наратива, одједном су испливали карактери широм Србије. Како другачије тумачити масу људи деведесетих који су скандирали „бандо црвена“ осим да је у питању чист ген. Дела предака уткана у биће.

На дан победе у Првом светском рату сетио бих се борбе свог чукун-деде Аћима Вуковића. Учесник Великог рата, оставио је своје кости на Солунском фронту. Победу није дочекао жив. Резултате његове борбе убирале су млађе генерације.

Знам да је ратовао против окупатора. Знам да је на супротној страни био и Аустро-угарски каплар Јосип Броз.

Осим ове чињенице, не знам ништа више о Аћиму. Да ли бих знао и за његово име да није положио кости за Отаџбину?

Каква су му била размишљања? Шта би рекао данас да нас види? Колики му је био фонд речи? О чему је све размишљао последњих дана свог живота? Да ли можда о свом деди или огњишту и кући у Бастасима?

У Великом рату битке су на нашој страни војевали велики људи. Сви знамо да о кајању и повлачењу није било ни помисли.

Аћим је победник. Слава јунацима.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар