Игор Вуковић: Буџет испред бриге о радницима

уторак, јануар 10th, 2017 у 4:47PM

 

  Од 1. јануара минимална цена рада у Србији повећала се на 130 динара нето по сату рада, док су синдикати тражили да тај износ буде и изнад 140 динара. Поставља се питање оправданости и исплативости ове мере по државу, послодавце и раднике.

  У Србији за “минималац” ради око 25 процената запослених, док је, поређења ради, у Хрватској и Словенији, свега 2 до 3 процента запослених пријављено на минималну зараду. Наравно, ова статистика, са једне стране показује правац у ком би требало тражити решење за пуњење буџета, док са друге стране прикрива популарно примање “на руке”. Зато је право питање којим мерама би, наша држава, подстакла послодавце да на целокупну реалну зараду исплаћују радницима и припадајуће порезе и доприносе. Такође, интересантно би било анализирати став запослених, где би свако, да може да бира, постављао однос “званичне” и “незваничне” зараде на различит ниво, а вероватно и логично, већина би изабрала виши ниво нето зараде, зарад мањих пореза и доприноса, јер је, нпр. здравствена услуга која се добија иста без обзира на ниво уплаћеног здравственог осигурања или питање пензије које је апсурдно постављати и која ће, ако овако остане, већ за десетак година бити у рангу социјалне помоћи.

   У нашој држави је око 300.000 радника пријављено на “минималац”, а велика већина њих је запослена у приватном сектору. Мера подизање минималне цене рада погађа само послодавце и њихове раднике који су пријављени на најнижи износ или мало изнад њега. О запосленима који су већина, који примају више износе зараде, о великој већини запослених на буџету, овог пута не говоримо, јер их ова мере не погађа.

  Приватан сектор се води економском логиком. Ако је послодавац до сада издвајао за плате одређен износ, он га услед ове мере државе неће повећати. Моћи ће да бира да ли ће отпустити неког како би му ниво давања за зараде остао исти или ће запосленима смањити део који се даје “на руке”. Директно долазимо до закључка да мера погађа само најугроженије раднике – пријављене на минималац, односно да ће или остати без посла или што је вероватније без одређеног дела нето зараде.

  Под претпоставком да неће долазити до великог отпуштања у реалном сектору (требало би испратити ту статистику), већа минимална цена рада напуниће додатно буџет због већих пореза и доприноса, а смањити стварну зараду велике већине од око 300.000 радника који су погођени овом мером. Уз то, додатно ће се погоршати привредни амбијент, неће се смањити сива зона ни у овој области, а продубиће се још више анимозитет у зачараном троуглу држава-послодавци-радници.

  У Србији су порези и доприноси на зараде енормно високи и њих би под хитно требало смањити на знатно нижи ниво, и то без пратећих повећања неких других пореза, попут пдв-а.Такође, дугорочно решење, по коме би свима у интересу било да се пријављују на стварну зараду, јесте омогућавање сваком раднику да управља својом бруто, а не нето зарадом, односно да сам може да бира у које фондове ће уплаћивате обавезне износе за порезе и доприносе који прате зараду. Са друге стране, прави интерес државе нису овакве “лаке” мере којима се пуни буџет на штету грађана, већ да подстицајним мерама, изведе привреду из сиве зоне, чиме би се на исправан начин пунио буџет.

  Влада Републике Србије је, и овом мером, уз подршку синдиката, показала своје приоритете, додатно повећала сопствене приходе, запоставила најугроженије раднике, погоршала услове на тржишту рада и увећала одбојност коју приватан сектор, као носилац целе привреде, има према њој.

Posted by
Categories: Ставови

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар