недеља, март 26th, 2017 у 12:45PM

 Председнички избори овог пута биће посебни по томе што ће се за место председника републике борити 11 мушкараца. Зашто се ниједна жена није кандидовала и где су данас жене у Србији, питање је за цело друштво. Да ли им се положај са годинама побољшава или погоршава и да ли би уопште требало жене и мушкарце изоловано посматрати у било којој анализи?

 Изглед изборног листића каже да је та анализа неопходна. Можда би у друштвима где је равноправност успостављења таква анализа била дискриминаторска, али код нас то није случај. Исто као што би својеврсна аномалија била да се није кандидовао нико млађи од 35 година или да нема кандидата изван Београда …

 Жене и мушкарци, као грађани, стварају друштво у коме живе. По свему би, са становишта система, требало да буду једнаки, а када је систем труо, односно када га нема, тад влада закон јачег. Укљученост лепшег пола у политику требало би да буде у пропорцији са њиховим интересовањем за исту, а заступљеност у складу са квалитетима. Нико не мисли да даме немају квалитет за бављењем политиком у Србији, напротив. Па зашто онда нема председничког кандидата жене?

 У претходне две деценије на главу су нам се попеле разне феминистичке организације, жене у црном, промовисање сигурних кућа…. Левичарење носи своје последице. Популистичке приче о једнакости и борби за разноразна права, па и права лепшег пола, данас имају за резултат никад мања права и никад гори положај. Колико је лош потез био увођење квота за мање заступљен пол видимо и сад. Истинска дама, прави грађанин, не жели помоћ, довољно јој је да важе иста правила за све. Када се поштује сваки закон, када су закони добри, прича о еманципацији је увреда. Зато нам треба друштво једнаких шанси за сваког грађанина. Оно што је левици суштина политике и циљ, умереној десници је изузетак и брига о појединцу који није искористио своје шансе. Када се отвори нова сигурна кућа то се представља као успех. Ваљда је циљ да их нема уопште, да се поштује закон, и што је битније да се ствара здрав систем вредности и просвећен грађанин. Све је окренуто. Ваљда смо срећни да се угаси и последња сигурна кућа. Овим темпом отварања истих, у свакој улици ће бити по једна, па ни то неће бити довољно, јер су агресивци заштићени. Очигледна је корелација између сталне приче и рекламирања угрожених група и њиховог самопоуздања у друштву. Систем их злоупотребљава на начин да данас немају проходности да га мењају.

 Нико од 11 кандидата, као политичар, не би требало да осећа личну кривицу што нема за противкандидата бар једну даму, тај осећај припада целом друштву, а њима као делићу тог друштва са можда мало већим утицајем. Нису они криви што их ми бирамо, додуше, неке по први пут. Интересантно је како овај републикански систем, помало и немарно, избацује све своје недостатке, не трудећи се да их прикрије. Последице вишедеценијске слаткоречиве, демагошке борбе за разноразне врсте једнакости су очигледније него икад.

 Систем нас ломи и дели. Тражи се опредељење грађанина по уско специфичним питањима и ситуацијама, док нема правне државе. Популаран је постао лик који школе назива дебилане. Медији форсирају поделе, не постављају питања система вредности. Потребне су нам промене. Друштво једнаких шанси за све људе, поштовање свих закона и спровођење истих почев од најситнијих правила. Демократске институције, јасне процедуре у њима.

 На крају, подсећање, уз краља иде краљица.

Posted by Игор Вуковић
Categories: Текстови и анализе