Игор Вуковић: Нови минималац – и јаре и паре за режим

уторак, септембар 12th, 2017 у 6:58AM

Ако лоша позиција за раднике у Србије зависи од минималне цене рада, онда би требало сви да будемо срећни најављеним новим законским повећањем минималца. Ово ће бити друго повећање минималне нето плате у последњих 12 месеци, па је реално очекивати да привреда процвета, а “одлив мозгова” престане. Ипак, то би било исувише лако. Наведена претпоставка је погрешна. Последња одлука Владе и синдиката штетна је за раднике, добра једино за буџет и режим Српске напредне странке.

Сигурно да је власт и у овој области извршила истраживања јавног мњења, те уочила да нема довољно информација у јавности поводом питања зарада. Заједно са тим вероватно су схватили да се неприметно може искористити прилика за додатно пуњење државне касе, а уз то су популистички и уз помоћ синдиката представили целу кампању као побољшање амбијента за запослене грађане Србије.

У Србији је на најнижи износ примања пријављено око 330.000 радника, иако статистике нису прецизне у овој категорији. Такође, ниједна званична статистика не раздваја запослене у приватном и јавном сектору. По подацима Централног регистра обавезног социјалног осигурања број нових радних места у 2017. години повећао се за свега 0,6 процената. Пре мере из јануара ове године, када је минимална цена рада повећана са 121 на 130 динара нето по сату рада, просечна нето зарада износила је 53.456,00 динара, док данас, 7 месеци касније тај износ је 48.101,00 динара. Иако просечна зарада не зависи доминатно од минималне цене рада, логично је да се просек повећава са повећањем најниже основице. Подаци о броју нових радних места и смањењу просечне зараде говоре о квалитету економске политике коју води тренутна власт.

Мера повећања најниже зараде директно погађа само раднике који су пријављени на најниже износе, а оне остале једино у смислу општег економског окружења у земљи. Ако знамо да је из државне фирме тешко добити отказ, а да га практично нико неће добити услед већих трошкова државне фирме за плате, у анализи остају само радници из приватног сектора који су пријављени на минималну зараду. Управо најугроженији радници у Србији! Несхватљива је мера власти која уз помоћ синдиката пуни буџет док штити државу науштрб радника у приватном сектору. Послодавац неће повећати већ опредељене издатке за плату, већ ће смањити број радника. У бољем случају део који се евентуално добија “на руке” отићи ће у порезе и доприносе, тј. уместо раднику у џеп – држави у буџет.

Посебно је демагошко поређење са развијенијим државама Европске уније и лицитирање њиховим износима минималне зараде. Однос понуде и тражње послова и радне снаге у оваквим државама потпуно је супротан него у нашем случају. Аустрија, Словенија, Швајцарска, и остале земље чијим се подацима дивимо, мером најниже цене рада штите домаће раднике. Запосленост је на минимуму, понуда послова нееластична, односно незнатно промењива, а тражња из иностранства за таквим радним местима огромна. Радна снага која се нуди радила би и за износе који су далеко испод прописаног минималца. Зато државе и синдикати штите своје раднике овим мерама, не дозвољавајући јефтинијој радној снази из иностранства лак продор на тржиште. У Србији је другачија ситуација на тржишту рада. Унутрашња незапосленост је велика, привреда грца, док је јавни сектор прегломазан. Прилив јефтиније радне снаге из иностранства не постоји, већ је додатно присутан одлив домаће радне снаге у иностранство. У таквим околностима намеће се питање кога штити мера додатног повећања минималне цене рада? Логично би било да се минимална цена рада смањује, како би се додатно запослили и задржали људи, самим тим и подстакла привреда. Али овде су нелогичне ствари нормалне и подржаване. Чак и “Унија послодаваца” потврђује свој инфериоран положај тврдњом да ће прихватити сваку одлуку Владе, јер ако је не прихвати више неће имати могућност учешћа у преговорима…

За крај пар речи о тржишној равнотежи. Идеална и немогућа јесте она у којој нема никаквих пореза ни субвенција, која год област да се анализира. Иако у пракси немогућа или јако ретка, та замисао је одлична за анализу, јер нам смер деловања говори да ли се иде ка идеалном или ка још горем. Развијене државе у свом случају играју на тржишту целог света и представљају сан радника са свих делова планете. Њихово бежање од равнотеже говори колико је свет далеко од постизања веће једнакости међу државама и колико су разлике у понуди и тражњи послова и радника између земаља све веће. У нашем случају, самоуправљајуће бежање од равнотеже и идеалне ситуације нема никакве везе са праћењем светског нити унутрашњег тржишта рада. Једини циљ је додатно богаћење саме државе односно пуњење буџета, а све обавијено популизмом владајућег режима. Не подстиче се запошљавање, погађају се најугроженији радници у приватном сектору и сами приватници. Погоршава се привредни амбијент.

Неразумевање великог броја грађана по овој теми оставља власти лажну слику да добија и јаре и паре. Ипак, дугорочно ће платити цену, и они, али и грађани. Неопходна је темељна промена економског модела у Србији.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар