Игор Вуковић: Панчево и Београд

уторак, 15 августа, 2017 у 5:59PM

Од 1921. до 1945. Панчево је било део Београда, и у том периоду је, у урбанистичком, индустријском и просветном смислу, као место највише напредовало. Каснија индустријализација довела је већи број становника у град, међутим мање од 5 процената ( у зависности од године ) свега што се стварало у Панчеву се и враћало у њега. Највише је узимао Нови Сад. Ипак, причати о поштеној расподели новца у социјалистичком самоуправљању СФРЈ, државе са највећом стопом инфлације у целом свету, чиме се новац системски није поштовао, вероватно је беспредметно. Дугове и данас плаћамо. Од вишестраначја испразни републиканизам само се наставио. Чињеница је да град никада није имао потпуну независност, а јако ретко у својој историји и делимичну. Чешће је то био случај који је и данас актуелан. Панчево је полигон за локалне политичаре и њихов напредак до позиција у Новом Саду и Београду.

Златан период града од ослобођења 1918. до 1941. обележили су културни процват и неколико великих пројеката. У овом периоду је основан музеј ( 1923. ), позориште, Градска библиотека ( 1924. ), као и први спортски клубови. Основана је прва механичка фабрика стакла за прозоре ( 1930. ), почела да ради фабрика сијалица ( 1931. ), подигнут Панчевачки мост на Дунаву ( 1932. ) као и друмски мост на Тамишу ( 1936. ). Основана је и индустрија намештаја и грађевинске столарије ( 1934. ), као и фабрика скроба и фабрика авиона ( обе 1937. ). Град и гимназију су посећивали Михајло Пупин и краљ Александар Карађорђевић, а дешавања у самом Панчеву, технолошки развој и просвећеност су били на највишем европском нивоу.

Еколошка трагедија коју су Панчевци доживели у претходним деценијама, низ пропалих пројеката, попут хале Багремар или нове депоније, затим неморал локалних политичара и странака, који подразумева прелетање из странке у странку, оснивање нових непотребних предузећа и агенција попут Градске стамбене агенције, масовно запошљавање, нерад и неспособност, обележили су претходне две деценије. Разни комесари које странке шаљу из Новог Сада и Београда управљају градом, урушавајући и последње остатке демократичности у њему. Локалне новине су билтен за огласе и умрлице, телевизија гласило власти, а скупштина скроман извор прихода за 70 одборника, од којих је огромна већина била макар у по две странке.

Примера ради, Младеновац и Лазаревац, иако још увек београдске општине ( по економској регионализацији Напредног клуба оне би спадале у други регион) на већој су удаљености од центра главног града него Панчево. Такође, посебан карактер Земуна, који је врло сличан Панчеву, није урушен чињеницом да је Земун једна од београдских општина. Поредећи ова два места, у смислу функционисања чиновничког апарата, практично је једина разлика што Земун по називу функције има председника општине, а Панчево градоначелника.

Припајањем панчевачке општине Београду, наш највећи град не би ништа изгубио, добио би ширу урбану зону, становнике који гравитирају ка њему у сваком смислу, осим миграцијском, што је за Београд чиста корист. Чак је Панчево, и тек би могло да буде, веома интересантна зона за живот одређеног броја Београђана, чиме би се растеретила пренатрпана престоница. Такође, повећањем тржишта, односно обима пословања добила би сва јавна предузећа. За приватне фирме то је и сада једно тржиште.

Припајањем, уз мудру политику, грађани Панчева имали би велике бенефите. ГСП који и данас користи велики број Панчеваца саобраћао би и нашим местом. Сви грађани би имали јефтинији и квалитетнији превоз, а истовремено нестао би са сцене највећи губиташ од свих локалних јавних предузећа, Аутотранспорт Панчево (АТП). У концепту припајања Панчева Београду, кључан аргумент јесте жеља Панчеваца да будући београдски метро искористи постојећу железничку инфраструктуру и своје линије споји са Панчевом. Тиме би наш град добио коначно решење по питању јавног превоза и спајања са Београдом. То је непроцењив пројекат, на коме би сви који се залажу за урбанизацију и развој града, односно за припајање Београду морали да раде. Шанса за метроом у Панчеву се једном ствара. На тој идеји би требало радити и пре него што она настане у Београду, а извесно је да Београд неће још дуго моћи без метроа. Уосталом, ако су се 20-тих и 30-тих година прошлог века градили мостови, пруге и фабрике, зар се у 20-тим годинама 21. века не би могла продужити линија метроа за неколико десетина километара?

Панчевачко позориште је угашено још 1956. године, те би стапањем у систем београдске културне политике требало инсистирати на обнављању позоришта. За почетак у сарадњи са већ постојећим београдским позориштима, али не само кроз гостујуће представе неколико пута годишње.

Загађена река Тамиш, поред загађеног ваздуха, може подстаћи премештање министарства екологије и биолошког факултета у Панчево, чиме би место добило нову енергију и младалачаку снагу, а можда би ова померања била подстрек за нека нова универзитетска кретања ка Панчеву, који би (п)остао град младих и креативних људи.

Иако још у повоју, ова идеја носи много. Припојити Панчево Београду без плана и коцепције било би испразно. Међутим, у случају добијања врхунског јавног превоза, метроа, нове културне политике, пројекта чишћења реке Тамиш, премештања министарства и једног факултета, Панчево као београдска општина постаје реалност. Губимо само статус града, али не и банаћански карактер и обичаје, као што нико није изгубио ко је донео нешто у широкогруди Београд, већ само добио. Општина, а не град, разлика је формална.

За нове идеје, које тек треба подробније разрадити, потребна је, на првом месту, грађанска храброст и рационалност. Уосталом, најзнаменитији Панчевци, Ђорђе Вајферт, Павле и Каменко Јовановић, Светислав Касапиновић, Урош Предић, постали су познати по свом професионалном умећу и националној свести, на крају увек поносни на то што су Панчевци. Нама је данас потребна локална свест, која у себи носи национални и европски дух, како би се створили услови за нове ствараоце чија ће дела историја памтити. Алтернатива је овај трули систем, који је деструктиван, безидејан и који као у таласима, шаблонски доноси иста дешавања, догађаје и људе.

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар