Игор Вуковић: Увећан минималац без позитивних економских ефеката

уторак, мај 1st, 2018 у 7:58PM

Агонија економске политике режима Александра Вучића најбоље се види на примеру повећања минималне цене рада. У овом случају присутни су сви параметри довољни да опишу начин размишљања и деловања актуелне власти. Ту су популизам и маркетинг који у сагласју са синдикатима и контролисаним медијима стварају слику да је стално повећавање најниже прописане плате у интересу привреде и радника. Затим, негативни ефекти проистекли из незнања или лоше намере, који подстичу процесе исељавања радне снаге из Србије, “сиву” економију, већу незапосленост, све лошије услове у реалном сектору… На крају, поштоваоци политике “држава, то сам ја” мале предузетнике виде као своје непријатеље. На уштрб њих се труде да на сваки начин развију и очувају јавна предузећа, стране субвенционисане инвеститоре, тиме наравно и своје “сигурне” гласове.

Посебна тема за било коју анализу економских података јесте некредибилност Републичког завода за статистику, који свако мало мења методологију истраживања , па је тако од јануара 2018. године на снази нова методологија обрачуна просечне зараде. Тако на пример, радници којима није исплаћена зарада не улазе у званичну статистику. Највећи промашај ове некада угледне институције јесте методологија израчунавања броја незапослених где се незапосленим лицима сматрају само оне особе које су евидентиране у Националној служби за запошљавање. Ако се неко не одазове на редован позив НСЗ-а, брише се са списка незапослених лица. Многи грађани нису ни свесни да иако немају посао они заправо нису незапослени.

Ипак, и намештени подаци откривају много тога. Нема те крађе која може сакрити лоше економско стање у држави.

Званична бруто зарада у јануару 2018. године у односу на децембар 2017. године номинално је већа за 2,2%, а реално за 1,9%, док је у односу на јануар 2017. године новом методологијом реално већа за 4,8%. Фебруарски подаци су поражавајући. Номинална зарада се смањила за 4,5%, а реална за 4,8% у односу на јануар ове године! Иако се минимална зарада повећала за око 10 процената почетком ове године, рачунајући и претходно повећање са 121 на 130 динара по сату из јануара 2017. године, то повећање је око 16%, не постоје значајнији позитивни економски ефекти који прате овај ,самоуправљајућим методама, изазван раст.

Због корелације већег броја параметара, немогуће је рећи да је повећање минималне зараде једино одговорно за очајну слику у привреди, али може се закључити да повећање минималца није донело пожељне ефекте односно да ни након раста најниже плате од 10%, тј. 16% нема никаквог помака у српској економији. Напротив.

Како смо у ранијим анализама претпоставили, услед ове мере само се повећао број радника који прима најмању плату (макар званично) са 330.000 на 350.000. Просечна потрошачка корпа остала је на око 61.000,00 динара, што и даље чини 1,5 просечне плате. Испод те просечне плате, по званичној статистици се налази чак 66,7% становништва. Просечна бруто зарада код предузетника у фебруару износила је 36.196,00 динара, а у јавном сектору 75.171,00 динар, па се посматрајући период од првог повећања минималне цене рада из јануара 2017. године уочава повећање ове разлике, што јесте највећи пораз државне политике са зарадама. Очекивано, предузетници нису смањили “сиву” економију, већ је повећали. Разлика се повећава, зато што своје увећане приходе од доприноса држава трансферише, између осталог, у јавна предузећа.

Фискални савет је, крајем априла, бојажљиво изнео алтернативу, да се уместо повећања плата у јавном сектору и пензија, смање порези и доприноси, што би ишло директно у корист радника, како кажу.

Страшна је чињеница да се нико од чинилаца јавног живота у Србији, осим Напредног клуба, није побунио против подизања минималца и објаснио зашто је та мера лоша. Чак је један власник хотела који је јавно изнео свој став замало линчован. Ова мера, сада се испоставља, није поправила положај радника, ни реалног сектора. Погоршала га је. Синдикати ћуте. Са друге стране, напуњен је додатно “напредњачко-социјалистички” буџет, односно пропали државни фондови за здравствено и социјално осигурање.

Тржиште рада у Србији је такво да су нама неопходне мере пореске релаксације привреде. Потребно је смањење доприноса и што је најбитније давање запосленима на управљање бруто зарадом, путем увођења у систем приватних фондова.

За разумевање ове теме, кључно питање је, да можете да бирате, где год радили, да ли да добијате већи нето износ уместо одређеног дела доприноса да ли бисте прихватили и где би поставили ту границу? Зашто би неко од своје плате давао абнормалне износе за здравствено осигурање, када добија исти квалитет услуге као и онај ко је на најмањој плати? Ствар је у интересу. Интерес од повећаног минималца има једино држава. Нико други.

Неразумевање економских постулата скупо нас кошта већ дужи временски период, посебно од 2012. године, јер се вуку катастрофални потези по сваком питању. Иако покушавају да направе или боље речено створе слику да живимо у држави социјалне правде, Вучић и Дачић, праве све веће разлике међу грађанима и стварају катастрофалне услове за функционисање привреде. Неопходан је хитан заокрет у економској политици.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар