Илија

уторак, 3 јануара, 2012 у 12:00AM

У суботу 28. јануара 2012. године, навршило се двестотине година од рођења Илије Гарашанина, једног од тројице најважнијих и најзнаментијих српских државника 19. века. Амерички историчара Дејвид Мекензи тврдио је да је Гарашанин био „балкански Бизмарк“.У суботу 28. јануара 2012. године, навршило се двестотине година од рођења Илије Гарашанина, једног од тројице најважнијих и најзнаментијих српских државника 19. века. Амерички историчара Дејвид Мекензи тврдио је да је Гарашанин био „балкански Бизмарк“.У суботу 28. јануара 2012. године, навршило се двестотине година од рођења Илије Гарашанина, једног од тројице најважнијих и најзнаментијих српских државника 19. века. Амерички историчара Дејвид Мекензи тврдио је да је Гарашанин био „балкански Бизмарк“. Гарашанин је био изданак младог поколења уставобранитељских политичара. Први модерни српски конзервативац. Током три деценије – од 1842. до 1867. године – водио је или вршио пресудан утицај на Кнежевину Србију. Чинио је то као министар унутрашњих дела, као председник владе, као широм Европе, утицајни поданик који никада није био послушник. Гарашанин је први наш политичар који је почео да се систематски и на модеран начин стара о стварању једне нове, европске српске државе. Борећи се за ослобођење Српства радио је и на ослобођењу наших суседа. У том свом раду сарађивао је са Грчком и Румунијом, али и са националним покретима Пољака,Бугара, Хрвата, са арбанашким беговима и херцеговачким фратрима… Поред неколико сасвим модерних планова, писаних по узору на Мацинијеве програме италијанског уједињења, а савремене грчкој „Великој идеји“, Гарашанин је водио српску владу у време стварања првог слободног савеза балканских држава. Први балкански савез, чији је Србија била стожер (пошто су све друге државе са њом потписале споразум, али не и међусобно) окупио је до 1868. године кнежевине Србију, Црну Гору, Руминују и краљевину Грчку. Гарашанин је покушавао да Србију води у напето време тихог надметања европских сила. Био је пријатељ дипломата европских држава. Британски конзул Фонбланк је међу српским политичарима највише ценио Гарашанина, а овај је (без обзира што је веровао да је његов британски пријатељ ни мање ни више него луд) за време Светоандрејске скупштине своју архиву склонио управо у британски конзулат. Гарашанин је 1853. смењен под притиском свемоћног руског адмирала кнеза Меншикова управо у време када је овај својом мисијом у Цариград изазвао Кримски рат – највећи сукоб 19. века. Ипак, са променом руске политике у Санкт Перербургу су овог конзервативца престали да посматрају као револуционара. До пред крај живота Гарашанин се чак окумио са руским конзулом у Србији Шишкином. Илија Гарашанин је био политичар и као такав имао је многе мане: његове грешке, посебно кад је реч будућност Балкана и Србије и брзини промена до којих ће у наредним деценијама доћи, несумњиве су и ретко их споре. За савременике је, ипак, овај високи и мирни човек – који је као вођа уставобанитељског преврата поштедео живот заробљеним обреновићевцима који су му убили оца и брата, који и поред тога што су Гарашани били виђени као четврта српска династија никада није покушао да се домогне трона, који је продао породичну кућу како би школовао синове, а верност обновљеним Обреновићима доказао тако што је на вест о атентату на кнеза Михаила појурио да брани владу (мада је био смењен) уместо да оде до места злочина где му је јављено да је погинуо и његов син (који је тада остао рањен) – био живи споменик и идеал. Можда је то један од разлога зашто данас злоупотребљавају и грде Начертаније у чијем је писању Гарашанин можда само учествовао, а чији садржај је данас потпуно познат, неспоран и нема везе са гнусним оптужбама и неистинама које слушамо од како се Аустроугарска почетком 20. века намерила да прво лажима убије Краљевину Србију и Кнежвину Црну Гору, па до данашњих клевета неких хашких есперата и извесних верских вођа. Овом приликом, у част два века рођења овог великог Србина, Балканца и Европљанина, треба споменути да су владе које је предводио помагале како бугарског револуционара Раковског, чији је лист Дунавски лабуд штампан у Београду, тако и хрватског препородитеља Људевита Гаја. Са хиљаду дуката годишње српска влада је 1849. почела да помаже црногорског владику. Владика Раде писао је 1850. године Гарашанину: „Највиши је аманет и светиња наша, после имена Душанова, име Карађорђево, ко је овоме имену противник тај није Србин, но губави изрод српски.“ У преписци Гарашанина и кнеза Данила спомиње се рад на „светој народној ствари“. Србија је октобра 1866., у време када је Гарашанин био њен први министар, са Црном Гором потписала споразум према коме је заједнички циљ био да књаз Никола „Црну Гору придружи Србији“. Заузврат добио би принчевску титулу, годишње издржавање од 20,000 дуката, било би пореских обзира према становницима Црне Горе, четврт века не би били регрутовани у стајаћу војску, а ореден Данила Првог за војне заслуге постао би највише државно одликовање… Толико о Гарашанину и његовој визији – у којој како видимо није био сâм – о двестагодишњици његовог рођења.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар