Čedomir Antić: Instrument

понедељак, 26 јула, 2021 у 7:08AM

          

Kako se mire narodi? Imali smo tokom istorije mnoštvo primera. U Južnoafričkoj Republici pomirile su se dve rase. Politički predstavnici jedne su bili apsolutno krivi. Potlačeni su dobili demokratiju, bivšim hegemonima ostavljena su ekonomska moć, puna prava i politički sistem koji su stvorili. U Sjedinjenim Državama je 1865. lično predsednik Linkoln savetovao prvom čoveku Konfederacije da pobegne iz zemlje. Prilikom jednog mitinga lično je zapevao svečanu himnu Juga. Pitanje pomilovanja danas je ključno čak i u filmovima o Linkolnovim ubicama ! Postoji istina i primer Tuande. Nad jednim narodom je izvršen geniocid. Kasnije se taj narod osvetio genocidom i sada nad zemljom vlada njegov ncionalistički i autoritarni predsednik. Velike sile su zadovoljne, mnogo ih sluša.  

Neko će ratove iz devedesetih u jugoslovenskim zemljama uporediti sa Holokaustom. To je naravno ordinarna glupost pošto Jevreji nisu imali svoju vojsku, nisu držali logore sa nemačkim zarobljenicima i civilima, niti su palili sela u Saksoniji. Nemačkoj su istorija i saveznici omogućili posleratni život i razvoj bez obzira na denacifikaciju. Umesto da je jevrejskom narodu domovina ponuđena u Austriji ili Bavarskoj, upućeni su na svoju prapostojbinu. Austrija bi kao novi Izrael bila bolje, pravednije, jeftinije i kud i kamo mirnije rešenje, ali Nemci su, ipak, kulturan i civilizovan narod. Nisu oni Srbija ili Ruanda.  Zato je tokom proteklih dvadeset godina za SAD i EU prilikom godišnjica početka Drugog svetskog rata veći problem što je Staljn 1939. godine bio u savezu sa Hitlerom, nego samo Hitlerovo delovanje.  

Da su hteli pomirenje naroda bivše Jugoslavije, morali su da ih tretiraju ravnopravno. Oni to nisu radili. Državne i nacionalne ciljeve za koje su u slučaju Albanaca bili spremni da ratuju, Srbima su branili svom silom Severnoatlantskog saveza. Srpski narod su prikazali kao varvarski, bezakon i antiistorijski. Setimo se samo zašta su Srbi bili krivi krajem leta 1992. godine: za ubistvo 100.000 Muslimana (od 1993. Bošnjaka), za silovanje 50.000 žena, za opsade gradova, za etničko čišćenje, za eksperimente nad ljudima… Ispostavilo se da je do kraja rata broj ukupnih žrtava niži od 100.000 (kada to spomenete, ti rasisti Vas zverski pogledaju i pitaju: „Da li ti je sto hiljada malo?“). Silovano je dvadesetak puta manje žena svih nacionalnosti – silovali su manijaci a ne politički radikali. Nije poznato da je bilo eksperimenata nad ljudima. Popis iz 2013. pokazao je da su Srbi takođe proterani iz svojih domova, da su proterani srazmerno, ali da su se vratili u desetak puta manjoj od Bošnjaka („Iz političkih razloga su pobegli, zbog mržnje se ne vraćaju.“- primeti američki ili nemački fašista, kada te činjenice navedete).  Zbog svega ovoga je strašni zločin u Srebrenici i dobio na značaju.

Ispada da je tu namerno ubijeno 10% žrtava građanskog rata u BiH. Novinar CNN-a Ferid Zakerija jednom prikom je rekao „…i onda smo sprečili genocid u Bosni“. Mislio je na jul 1995. godine. Dakle, SAD i NATO nisu u BiH izvršili agresiju na srpski narod kako bi bio postignut odnos teritorija 51:49%, umesto 65%:35%, već zato da spreče Vojsku Republike Srpske da osvoji celokupnu tu zemlju i masakrira sve Bošnjake, Hrvate i manjine. Ne postoji istoričar koji tvrdi ovako nešto, ali to je dominantno uverenje, većina javnih ličnosti u svetu ne čita ništa, a kamo li istorijske knjige (pa Anđelina Džoli je prilikom promocije filma „U zemlji krvi i meda“, tri godine nakon što su od strane političkog Sarajeva prebrojane žrtve, utrostručila njihov broj u skladu sa ranijom propagandom).

Pitanje kvalifikacije zločina u Srebrenici ugaoni je mit bošnjačkog nacionalnog identiteta. Istorijski su se njihovi veliki ljudi izjašnjavali kao Turci, Hrvati ili Srbi – ratovali za druge, verujući za sebe da su dragulj imperija i cveće drugih nacija. Sada je to završeno. Srebrenica, a sa njom i Sarajevo i Prijedor, postala je Kosovo i Jasenovac u jednom. Bošnjačkim prijateljima ovako nešto odgovara. Imaju bezrezervnog prijatelja i saveznika koji je na njihovoj strani iz svih pa i identitetskih razloga. Izgradili su i antipolitičke mašine (Kosovo, Hag, Srebrenica, ljudska/homoseksualska prava…) kojima mogu uticati na Srbiju. Tu je i model za zavojevanje drugih država (mada je tamo – u Avganistanu, Siriji, Libiji, Ukrajini…- do sada propao). Naši krajevi se čine kao jedina uspešna priča, mada su ih neočekivane litije u Crnoj Gori 2020. bolno demantovale. Odatle i ovaj jednogodišnji napad iz svih oružja, osim NATO-vih.

Kada postave pitanje genocida u Srebrenici, srpska javnost se naroguši pa se neko pozove na konvenciju o genocidu a neko na istorijsku istinu. Konvencija o genocidu je tako napisana da je profesor Vojin Dimitrijević tvrdio da za genocid nisu neophodni i mrtvi. Zoranu Ćirjakoviću je jedan neobično prosvećeni albanski seljak na Kosovu 1999. rekao „ovo je treći genocid od jutros“. Ovo je vreme postistine i moćni biraju sopstvenu stvarnost. Naravno pošto realnost nije i sama „postmoderna“, na kraju se suoče sa posledicima.

Srbija je prihvatila zločin u Srebrenici. Ja sam još 2004. objavio jednu istoriju Srbije u kojoj sam bez ograda naveo kako je bilo, pa sam čak naveo i broj žrtava koji je u to vreme bio smatran približnim. Čak ni najzagriženiji bošnjački nacionalista ne veruje da su sve srebreničke žrtve streljane. Iako sudovi nikoga za to nisu osudili, jasno je da su Naser Orić i jedinice (od kojih su neke nastale i nakon što je Srebrenica „demilitarizovana“) ubijali Srbe. Ipak, oko kvalifikacije – da li je zločin genocid ili nije – u budućnosti ćemo se sukobljavati, a Srbe će i zbog toga hapsiti, osuđivati i zatvarati.

Priznanje zločina kakav je genocid znači priznati da je iza svega stajala neka država. Država koja stoji iza genocida osuđena je na nestanak. Prihvatiti pravdu i biti deo ratnog napora druge nacije nezadovoljne ishodom prethodnog rata, nije isto.

Ne želim i neću da budem deo bošnjačkog nacionalnog pokreta. Ponosan sam što sam doprineo da srpski nacionalni pokret bude koliko je to moguće oslobođen mitova i pasija na kojima su bošnjački, kosovski i crnogorski nacionalizam danas nažalost u potpunosti utemeljeni.       

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Čedomir Antić: Instrument" Оставите коментар
meubelen vilvoorde
3. августа 2021. at 17:53

Thanks.

Оставите коментар