Интервју Чедомира Антића „Политици“

недеља, 11 јула, 2010 у 12:00AM

Каква је ваша процена: како се Србија поставила према злочину у Сребреници? Званична Србија се према злочину у Сребреници односи у складу са захтевима морала и пристојности. Кад је реч о политичкој димензији овог питања, а она је наравно увек спорна, ту су ствари дошле већ до граница подношљивости. Наиме, декларација о осуди злочина почињеног у Сребреници је свакако добро замишљен гест, међутим мислим да је она усаглашавана у потаји, усвојена у условима поларизације и тешких речи. Баш као што се овом документу може приприсати политичка избалансираност и недореченост, може се рећи да је он подстакао и национализам друге стране – од тезе о девет геноцида над Муслиманима/Бошњацима, преко односа према случају Ганић и Јуришић… Тешко је наиме говорити о моралној обавези у условима у којима поједине стране државе и мулиманско/бошњачко вођство злочин у Сребреници настоје да политички употребе како би оспорили легитимна права српског народа у Босни и Херцеговини. Каква је ваша процена: како се Србија поставила према злочину у Сребреници? Званична Србија се према злочину у Сребреници односи у складу са захтевима морала и пристојности. Кад је реч о политичкој димензији овог питања, а она је наравно увек спорна, ту су ствари дошле већ до граница подношљивости. Наиме, декларација о осуди злочина почињеног у Сребреници је свакако добро замишљен гест, међутим мислим да је она усаглашавана у потаји, усвојена у условима поларизације и тешких речи. Баш као што се овом документу може приприсати политичка избалансираност и недореченост, може се рећи да је он подстакао и национализам друге стране – од тезе о девет геноцида над Муслиманима/Бошњацима, преко односа према случају Ганић и Јуришић… Тешко је наиме говорити о моралној обавези у условима у којима поједине стране државе и мулиманско/бошњачко вођство злочин у Сребреници настоје да политички употребе како би оспорили легитимна права српског народа у Босни и Херцеговини. Каква је ваша процена: како се Србија поставила према злочину у Сребреници? Званична Србија се према злочину у Сребреници односи у складу са захтевима морала и пристојности. Кад је реч о политичкој димензији овог питања, а она је наравно увек спорна, ту су ствари дошле већ до граница подношљивости. Наиме, декларација о осуди злочина почињеног у Сребреници је свакако добро замишљен гест, међутим мислим да је она усаглашавана у потаји, усвојена у условима поларизације и тешких речи. Баш као што се овом документу може приприсати политичка избалансираност и недореченост, може се рећи да је он подстакао и национализам друге стране – од тезе о девет геноцида над Муслиманима/Бошњацима, преко односа према случају Ганић и Јуришић… Тешко је наиме говорити о моралној обавези у условима у којима поједине стране државе и мулиманско/бошњачко вођство злочин у Сребреници настоје да политички употребе како би оспорили легитимна права српског народа у Босни и Херцеговини. Сматрате ли да је државни врх изабрао праву меру у манифестацији става према овом догађају? Права мера је недостижна кад је реч о тако гнусном злочину. Посебно је проблематична чињеница што је пресудом Међународног суда по тужби Босне и Херцеговине наша држава ослобођена непосредне одговорности. На другој страни најважнији пропагатори идеје о вечној и колективној кривици српског народа долазе већином из националистичких кругова других народа и организација врло сумњиве политичке и финансијске самосталности. Мислим да је наша власт имала добре намере, али да често за Србију прихвата улогу послератне Немачке. Таква улога није примерена из неколико разлога. У Босни и Херцеговини је вођен грађански рат у коме нису страдали само војници и цивили припадници једног народа. Злочини према српском народу нису адекватно кажњени (само судови у БиХ досудили су укупно гледано 48 пута дуготрајније казне осуђенима из редова српског народа). Затим легитимна и правична државна и национална права немачког народа после Другог светског рата нису била угрожени последицом признавања Холокауста. Колико је користи Србији донео политички став исказан усвајањем резолуције у Скупштини? Мислим да корист у свему томе не треба да буде важна. Реч је о моралном, а тек потом о државном питању. Нажалост околности и нејасни мотиви који су пратили доношење декларације о осуди злочина у Сребреници, а посебно је то случај када је у питању Истанбулска декларација, отварају сумњу да се радило о некаквом политичком рачуну. Зашто је Србија толико тврда чак и у моралној осуди тог злочина? У условима у којима политичари из Сарајева и Новог Пазара очекују укидање Републике Српске, негирају права српског народа, његово постојање, прошлост, захтевају посебан статус и третман… а рецимо Хакија Мехољић, један од муслиманских полицијских команданата у Сребреници за време рата, јавно изјави да је председник Изетбеговић још 1993. говорио о потреби да у Сребреници на најбруталнији начин буде убијено „5000 Бошњака“, тешко је говорити искључиво о моралној димензији. Политизација није долазила само од српске стране и Србије. Шта би помогло да се у Србији ублаже екстремни ставови са обе стране? Потребно је затворити политичку страну случаја. Докле год убијенима не буде одата дужна пошта, њихове убице кажњене, а сви они који су их на различите начине на све три стране (српска, муслиманско/бошњачка и међународна) злоупотребљавали не почну од тога да имају искључиво политичку штету ствари се неће кретати у добром правцу. Негирање жртава Сребренице је недоспутиво. Такође, неморално је и њихово непрекидно политичко употребљавање. Током ратова у бившој Југославији много пута су политичари и официри користили патњу сопственог народа. Само у Србији је један такав случај добио и судски епилог. Вероватно се ни то не би догодило, али су „примарни“ злочинци пилотирали америчким авионима па „секундарини“ починилац није могао да „прође тек тако“. Какав би став Србија требало да заузме с обзиром на пресуде Хашког трибунала у којима су команданти осуђени за геноцид у Сребреници? Србија је прихватила надлежност Хашког трибунала. Велика је несрећа што смо имали власт исувише неморалну и недовољну храбру да злочинце казни на време. Изостанак благовремене правде и притисак сила које су и саме итекако учествовале у ратовима у бившој Југославији дали су легитимитет овом суду који је више пута доказао своју пристрасност. Потребно је пронаћи истину и правду између несумњивих злочина који су почињени и пресуда које за циљ често немају правду већ накнадни допринос ратном напору једне стране. Србија нема избора, она мора да прихвата одлуке суда, а може да према њима исказује мању и већу резерву у мери у којој би је исказала свака слободна и демократска земља. Колико ће Србију на међународном плану пратити овај злочин, односно да ли ће усвојена декларација и изручење генерала Ратка Младића бити довољни да се “случај Сребреница” затвори? Мислим да хапшење и осуда генерала Младића немају много везе са овим питањем. Притисци које подноси Србија одавно имају и политичку димензију. Притисци ће трајати докле год Србија буде постојала као независна држава или док се не опорави, промени и угледа се у понечему на Републику Хрватску.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар