петак, 9 јула, 2010 у 12:00AM

Без обзира на велика очекивања политичких елита и грађана у Србији, Европска унија има и одређена оправдања за одлагање свог проширења. Србија током деведесетих година из познатих разлога није била ангажована око питања европских интеграција, а када је у њих коначно ушла 2001. године, није била само оптерећена бројним својим унутрашњим тешкоћама, које нису само економске и политичке, већ су биле и државне и националне. Од 2004. године ЕУ је у великој уставној кризи која је превазиђена тек пре годину дана, управо у време када је ушла у највећу економску кризу – не од свог настанка 1993. већ од времена када је започело уједињавање Европе, дакле од педесетих година. У таквим условима не треба очекивати брз напредак ка ЕУ, посебно у околностима када поједине земље, чланице ЕУ, с великим неповерењем гледају ка државама каква је Србија – сиромашна и с великим социјално-радикалним очекивањима код већине становништва. И посебно што у ЕУ постоје одређени политичари који су још увек оптерећени деведесетим годинама и који никада нису правили разлику између режима Слободана Милошевића и српског народа, каже у интервјуу за „Крагујевачке” историчар Чедомир Антић, први човек Напредног клуба.

К.Н. Недавно је саопштен званични став Немачке да после пријема Хрватске треба мало застати с проширењем ЕУ. Да ли се ту, пре свега, мисли на остале земље Балкана, наравно и Србију?

Ч.А. То је очекиван став с обзиром на врло лошу економску ситуацију у којој је ЕУ. Проблем Грчке је парадигма свих тих тешкоћа. Но, није само Грчка оптерећена, ту је и Шпанија, посебно Велика Британија. Немачка је, као вероватно економски најјача и најстабилнија држава ЕУ, природно најскептичнија кад је реч о даљем ширењу ЕУ. Такав став је још раније исказан у случају Турске, која већ деценијама чека на напредак у европским интеграцијама. С друге стране, треба рећи да код нас већина грађана и, нажалост, политичара који су најгласнији, виде ЕУ као неку врсту великог циља који ће омогућити лагодан живот без великог рада. Познато је да нам је већ од 2006. године буџет у мањку и да неки као најбољи начин за његово попуњавање виде европске фондови. О њима се, уосталом, стално и прича. То је, наравно, врло сумњиво озбиљним политичарима у ЕУ – чак и онима који би нам могли бити наклоњени. Такође, чињеница је да је Хрватска остала изван ЕУ иако је имала бројне савезнике у њој. Познато је, на пример, да је Немачка посебно наклоњена Хрватској, да је у много чему југословенска криза била последица намачке жеље да се врати на Балкан и да, ето, макар ту игра улогу велике силе.

К.Н. Сличну дилему, уз инсистирање на одговору, изрекао је и Борис Тадић питањем да ли ЕУ стварно и озбиљно рачуна на чланство Србије и других земаља региона. Да ли је на неки начин већ добио одговор?

Ч.А. Познато је да сам критичан према Борису Тадићу. Само условно могу да га прихватим као озбиљног политичара када га поредим са његовом опозицијом – коју је делимично ДС сама стварала током протеклих година. Међутим, треба рећи да је то његово питање у ствари упућено српској јавности. ЕУ, наиме, врло добро зна да у својим рукама држи и нож и погачу – и да Србија има само да ћути и да слуша. Наша држава је, делом захваљујући својим слабостима и неправди која јој је чињена у прошлости, а делом због лоших потеза и чињене да народ није спреман да озбиљно сагледа реалност, доведена у позицију да други одлучују о њеној судбини. Отуда не видим с којим правом бисмо сад питали да ли је Европа одустала од нас. Просто, ЕУ гледа према нама и види једну пропалу државу чије су елите мегаломанске и још желе дапредводе регион, а нису способне да имају вишак у буџету, да разбију неколико монопола који постоје у овој зремљи; нису способне да се изборе с корупцијом, да успоставе један трајни програм – осим тог бирократског блебетања везаног, ето, за неке фазе у прикључењу ЕУ. ЕУ је, и то треба стоти пут поновити, за нас пре свега„средство“. Она није „циљ“. ЕУ је један споразум до којег је, нажалост, дошло после тешких ратова, после великих европских губитака, после пропадања Европе, која је накад била, заиста, средиште света. Сада то, свакако, више није. Нама треба ЕУ да унапредимо српску државу, да је учинимо модерном и јаком, а не зато да би једна група наших политичара могла да седи у Бриселу и прима велике плате – и не зато да би народ могао да добија социјалну помоћ коју није радом заслужио.

К.Н. Из Велике Британије смо ових дана могли чути став да улазак у ЕУ и Косово више нису „одвојени колосеци” за Србију. Да ли је то нови сигнал из Европе, јер су нас домаћи политичари непрекидно уверавали да наше непризнавање независности Косова никако неће реметити наш пут у ЕУ?

Ч.А. Потпуно је јасно да Косово још од 2003. године иде одвојеним правцем ка ЕУ. Ми смо прихватили и Студију изводљивости и Споразум о стабилизацији и придруживању – без посебних гаранција нашег територијалног суверенитета. У крајњој линији, врло је јасно на који начин се ми укључујемо у ЕУ. Према томе, сасвим је извесно да ће питање дефинисања односа са суседима, а велика већина чланица ЕУ доживљава Косово као суседну државу Републике Србије, бити изнова постављено у тренутку када будемо дошли пред врата ЕУ. Тај дан, међутим, неће доћи тако скоро. Садашња влада је добила већину на изборима одустајањем од политике која је била прокламована крајем 2007. године, а према којој ЕУ мора посебно у Споразуму о стабилизацији и придруживању да нагласи да су Косово и Метохија нераздвојни део Србије. Ова држава је сама показала 2008. године, када је поднела захтев да добије саветодавно мишљење Међународног суда правде о једнострано проглашеној независности Косова и Метохије, да је спремна на компромис и када је реч о формалном суверенитету. Он је био, подсетићу, 2007. године дефинисан Јеремићевом формулом: спремни смо на 95 посто независности Косова.. Ја питам: ако је неко спреман на 95 посто независности, зашто није спреман и на сто?

К.Н. Очекује се мишљење Међународног суда правде о једнострано проглашеној независности Косова. Иако оно није обавезујуће, може ли са своје стране и колико утицати на даље европске интеграције Србије?

Ч.А. Видећемо каква ће бити одлука Међународног суда. Треба подсетити да он неће донети неко радикално решење. Биће оно, по свему судећи, доста избалансирано, компромисно и, претпостављам, врло нејасно. Наша влада очекује да тако нејасна пресуда обесхрабри даље признавање Косова и Метохије и да се онда, посредством тог „моралног добитка“, поново отворе преговори о статусу –да се Србији призна некакво морално право над Косовом и Метохијом које би било формално, али би народу значило, јер се тиме одржава ово стање двојних власти на делу КиМ и могућност да се заустави исељавање српског народа с ове територије. Међутим, чини се да су и у садашњој власти бројни они који желе да дође до историјског споразума и поделе КиМ. То у ствари, не би била подела већ нека врста корекције граница, где би Србија могла да каже: Ето, успели смо нешто да спасемо, председник Републике није прекршио своју заклетву, сачувао је Косово и Метохију… Истина десетак процената територије Косова и један промил Метохије. Али, ипак, то је на некио начин остварење нашег обећања.

К.Н. Вук Јеремић каже да ако ЕУ неће на Балкан, простор ће да попуне други, пре свега Русија и Турска, које су традиционално заинтересоване. Да ли је то најава неког будућег сценарија догађања или упозорење ЕУ да Балкан може прећи под другу сферу утицаја?

Ч.А. Што се Русије тиче, мислим да је врло јасно да она за то није богзна како заинтересована. У крајњој линији, између Русије и западног Балкана постоји један читав кордон земаља – Мађарска, Румунија, Бугарска… Верујем да је после догађаја у Укријини Русија добила оно што је желела. Тачније, успела је да поврати свој утицај у Украјини тиме што је у једном тренутку отворила могућност свог економског и политичког ступања на Балкан – у Србију. Кад је, пак, реч о Турској, сматрам да она има велике амбиције, слаб програм и да експанзионистичком реториком покушава да превазиђе своје унутрашње нестабилности. Том ватром не треба да се игра владајућа коалиција у Србији, пошто је наша држава ионако у вишеструкој опасности. Само још турски фактор треба да дође да досоли стање на Косову и Метохији, на југу Србије, у области Новог Пазара, Босни и Херцеговини и у Црној Гори!

К.Н. Има мишљења да је подељеност чланица ЕУ по питању ширења на Балкан, пре свега, последица садашње економске кризе и да ће после рецесије ЕУ бити ближе овом консензусу о проширењу. Колико је, по Вама, то стварни разлог, а колико могући изговор?

Ч.А. Верујем да ни пре кризе није постојао велики ентузијазам за ширење. Конкретније, да је ЕУ желела да га спречи рата на простору бивше Југославије не би ни било. Утуцај страног фактора је затворена страница из историје југословенске кризе и њеног тешког наслеђа. С друге стране, да ли Брисел заиста има интерес да у политичку и економску заједницу као равноправне чланице прими Црну Гору, Македонију, КиМ… Наш евроентузијазам, мислим, треба да буде, пре свега, идеолошки и усмерен ка томе да стварно унапредимо државу, да је учинимо правном, функционалном, некорумпираном, а не да је уситнимо, бирократизујемо и опијамо идејама о лидерству у региону, о некаквој посебној улози за Србију – и посебно за њену власт. Слободан ЦУПАРИЋ Новинар Недељних новина Крагујевачких

Posted by Чедомир Антић
Categories: Вести