субота, 12 маја, 2018 у 11:27AM

Lider Naprednog kluba, dr Čedomir Antić, dao je intervju za dnevne novine „Blic“ na temu srpskog istorijskog nasleđa iz Drugog svetskog rata:

– Čije nasleđe baštini Vojska Srbije: četničko ili partizansko; čije bi trebalo, po Vama?

Vojska Srbije je armija demokratske, nacionalne države srpskog naroda. Po svojim tradicijama i simbolima ona je nastavljač Srpske vojske kakva je postojala u Srednjem veku i od Prvog srpskog ustanka, a koja je kao moderna vojska osnovana reformama iz osamdesetih godina 19. veka. Samim tim Vojska Srbije je nastavljač i Jugoslovenske vojske u otadžbini i četničkih jednica. Razume se da ne smemo i ne možemo da odbacimo slobodarske i antifašističke tradicije Narodno-oslobodilačke vojske – partizana. Moramo svakako tu biti oprezni  i to ne samo sa nasleđem zločina, koji oba atifašistička pokreta na prostoru Srbije i srpskih i jugoslovenskih zemalja nažalost imaju, već i zbog totalitarnog karaktera, revolucionarnog nasleđa i konačno posledica partizanske pobede – progona srpskog naroda, tradicija i kulture na Kosovu, Metohiji, u Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni, stvaranje nelegitimnih i nedemokratskih država u Vojvodini i na Kosovu, dva raskola u SPC itd.   

– Kada je reč o pokretima Mihailovića i Broza , zašto predstavnici vlasti obično izbegavaju da se jasno izjasne o tome; stvara li to dodatnu konfuziju kod mlađih generacija koje inače o svemu ovome znaju veoma malo?

U Evropi postoje slučajevi da su neki narodi imali dve antifašističke vojske (primer su Grčka, Francuska, Italija…), nigde međutim komunizam nije imao ovakav uticaj kao u Srbiji. Iako je jasno da je komunistički režim ostavio pogubne posledice na Srbiju i srpski narod (nacionalno, ekonomski i politički) njihova totalitarna i demagoška politika stekla je mnogo pristalica i podelila je narod. Poseban je problem sa elitom. Do 1994. godine,  recimo, privatizovano je oko 40% srpske privrede – prema  statistikama oko 80% vlasnika preduzeća sa više od 10 zaposlenih bili su već tada ili pripadnici komunističke nomenklature ili njihovi biološki potomci. Formalno smo prihvatili istinu o građanskom ratu u Srbiji i Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata (što ne negira da je to bio i oslobodilački i antifašistički kao i međuetnički i verski rat), ali dokle god nam je elita ovakva, i narod ovako podeljen, ta istina će ostati prazno slovo na papiru, makar bila reč o zakonima.

– Nije li apsurdno da je jedna od najvećih srpskih podela ta – Draža ili Broz – a da su istovremeno u političkom životu Srbije i monarhisti i komunisti apsolutno nebitni? Kako to objašnjavate?

Tu nije reč o monarhizu i komunizmu. Jedna elita se pokazala politički izuzetno uspešna i sposobna da se biološki produži i ostane na vlasti, ali je u državničkom i  moralnom pogledu potpuno bankrotirala. Srpska komunistička elita i njeni nastavljači održali su se uprkos podelama i čine većinu u svakoj velikoj političkoj grupaciji tokom trajanja “Druge republike”  (od 1990. do danas). Bilo da je reč o “nacional-boljševicima” (Sobodan Milošević i slični) ili “drugosrbijancima“ (Latinka Perović i ostali) partizanske tradicije su neupitne. Sećanje na drugi antifašistički pokret je pod pritiskom i zbog potrebe hrvatskog, bošnjačkog, crnogorskog  i albanskog nacionalizma da relativizuju sopstvenu kolaboraciju iz Drugog svetskog rata. Da u Britaniji, Fracuskoj i SAD ne smatraju četnički pokret (JVO) za antifašistički, verovatno nikada ne bi došlo do pravnog izjednačavanja dva pokreta i rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića. Dostignuća istoriografije ostala bi ograničena na akademske krugove.  

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Ставови