Интервју: председник Чедомир Антић, PRESS Република Српска

понедељак, 5 маја, 2014 у 9:06AM

  1. У Хрватској је 1. маја обележен Дан победе, а у Сарајеву се обележава Дан одбране Сарајева, док Срби 1. и 2. мај 1992. и 1995. године памте по злу?! Како то оцењујете?

За ратовање, као и за мирење, потребне су најмање две стране. Српски народ 1991. и 1992. године није имао избора. Словенци, Хрвати и Муслимани/Бошњаци били су спремни да из федеративне Југославије, у којој њихова државност није била угрожена, изађу по цену рата. Од Срба су очекивали да мирно и понизно прихвате губитак своје отаџбине, те политичког статуса, права и слобода које су други по природи ствари наставили да имају. Било би поштено да прваци хрватске државе кажу како су маја 1995. извршили етничко чишћење територије под заштитом УН, земље на којој се налази бивши логор смрти Јасеновац… Да то нису урадили сами већ уз помоћ САД и СР Немчаке, коначно, да за убиство више од стотину српских цивила до данас нико није одговарао. Такође, ваљало би да вође Муслимана/Бошњака јасно кажу да ли је прогон народа, који је до геноцида из 1941. био већина у области Сарајева, остао највећа тековина њиховог ратовања против Срба.

 Како ће историја верификовати те датуме, односно може ли милион пута поновљена лаж постати истина?!

Историјска наука је одавно релативизовала концепт истине, позивајући се на бројност интерпретација, слабости личних сећања, мањкавости свих, а посебно модерних, извора… Срби су имали несрећу да без обзира што су уз високу цену одбранили своју слободу и државност Републике Српске ипак уживају, макар и делом, горак статус поражених. Тај статус не мора бити већином лош. Пре свега рат, а посебно грађански, међуетнички, верски… по дефиницији је злочин. Мени је драго што они Срби који су, можда званично и декларативно ратујући за праведне и легитимне циљеве, починили било какав злочин – а посебно одвратне и гнусне против жена, деце, цивила и заробљеника –  нису ослобођени одговорности. Жао ми је што нисмо имали снаге и моћи да их судимо још за време трајања рата. На другој страни бесомучна проганда, лош утицај елита и верских хијерархија, коначно непоштена политика САД, Немачке, Британије и Француске, учинили су да у Хрватској и Федерацији БиХ не постоји никакав негативан однос и то не само према убицама српских цивила, већ и према људима који су склонили своје породице, покрали десетине и стотине милиона, а онда ради подршке јавности великих сила жртвовали цивиле из редова сопственог народа… Мислим да то може само да штети легитимним и праведним циљевима хрватског и бошњачко/муслиманског народа у будућности.

Када ће потомцима голобрадих војника ЈНА страдалих у Добровољачкој улици бити дозвољено да без страха и полицијског обезбеђења оду на место страдања и одају почаст својима најмилијма?

Тек када САД и Немачка буду гарантовале статус и државност Републике Српске. Докле год од тамо стижу сигнали да би Срби могли све изгубити, те да и после рата настављају да „ратују“ мртви, у Сарајеву и осталим крајевима Федерације БиХ и Р. Хрватске за истинско обележавање српских страдања неће бити разумевања ни сигурности.

Како коментаришете најављени долазак Бечке филхармоније у Сарајево на 28. јуни ове године, тј. на стогодишњницу «Сарајевског атентата»?

Мислите да би требало осудити одлазак Бечке филхармоније у иностранство? Уверен сам да је добро што долази. Није добро што неко у ЕУ у Сарајеву види узрок светског рата. Ако би желели да својом музиком осуде рат, најбоље би било да свирају у центру Беча. Тамо је формулисана освајачка и у својој суштини злочиначка политика једине европске силе која није успела да оснује колонијално царство. Земље у којој је деценију пре 1914. припреман велики рат, нације која је у неспособности да истовремено модернизује установе и сачува велико царство изнедрила милитаристичку генерацију која је мислила да рат може да донесе обнову. На таласу пораза, расних теорија и тоталитарне идеологије, касније је стасала следећа генерација Аустријанаца која је у Другом свестком рату довела до феномена у коме је становништво што је у Трећем Рајху чинило 7% укупног грађанства, дало готово 50% ратних злочинаца укључујући самог Фирера. Аустрија и данас показује велико интересовање за БиХ и Србију, дала је највише високих представника за БиХ и мада неутрална предлаже реформе које би довеле до укидања Републике Српске… Све то је могуће захваљујући мимикрији и успешној политици која је некада уверила свет да је „Бетовен Аустријанац, а Хитлер Немац“.

Да ли је Гаврило Принцип у Сарајеву херој или атентатор и зашто?

Мислите, наравно, да ли је Принцип био „херој“ или „терориста“?

Гаврило Принцип је несумњиво починио убиство. Ипак, треба рећи да су сеприпадници Младе Босне борили за народну слободу, демократију, равноправнст полова, слободу штампе, социјалну слободу… Да је Аустроугарска била демократска држава не би постојала Млада Босна. Младу Босну треба посматрати у контексту времена. Неколико година пре Сарајевског атентата у Цариграду је белгијски анархиста ужаснут масакрима над Јерменина извршио неуспешан атентат бомбом на султана Абдул Хамида. Погинуо је велики број цивила, али су европске силе извршиле притисак на Порту и натерале је не само да не погуби убицу, већ и да га на послетку ослободи. Млада Босна била је организација без значајније помоћи из иностранства. Иза ње су стајали неуспели покушаји атентата и Сарајевски атентат је једина успешна акција ове организације у Босни и Херцеговини. Младу Босну чинили су углавном Срби, али било је међу њима муслимана и Хрвата (Мехмед Мехмедбашић, Иван Јукић, књижевник Иво Андрић -који ће се касније изјашњавати као Србин…). Они су желели слободу и стварање југословенске државе око слободне и демократске Краљевине Србије.

Босански Муслимани су били највећи противници аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, јер је тим чином званични «Стамбол» као њихов «правоверни» покровитељ практично протеран из БиХ, а данас су највећи заговорници тезе да је Гаврило Принцип починио атентат?! Како то коментаришете?

Гаврило Принцип је своје последње дане провео у ћелији затвора у Терезину у којој је деценијама раније робовао и Хаџи-Лојо, вођа отпора муслимана аустроугарској војсци из 1878. године. То није било случајно, без знања аустријских затворских власти. Принцип је због тога био поносан. Срби су у време аустроугарске окупације били најбројнији народ у областима Босне и Херцеговине, њихова права су аустроугарски колонизатори систематски умањивали и кришили, користили су верске, социјалне, историјске и друге разлике и мржње како би поделили и посвађали народе Босне и Херцеговине.  Ипак, 1907. године  у Шамцу два покрета – српски и муслимански – су се споразумела. Био је то крај Калајевог пројекта „босанске нације“. Договор два народа су Изетбеговић и његови сарадници одбили 1991. и 1992. године. Неко им је, по свој прилици,  обећао доминацију над целом Босном и Херцеговином… Нису хтели „брата за брата, добили су туђина за господара“, са господарма добили су и њихову истину.

Са којим циљем званични Беч «Младу Босну» упорно повезује са Драгутином Димитријевићем-Аписом и организацијом «Црна рука», односно «Уједињење или смрт»?

 Отпор потлачених народа, посебно када га исказују тинејџери, тешко је дисквалификовати, грдити и потценити. Мухарем Баздуљ је недавно јако добро и на изворима утемељено објаснио тај механизам сатанизације Србије и Српске војске из 1914. године. Према тој матрици која је конструисана после 1945.  испада како је Југословене могао да ослободи само онај ко их је окупирао и претворио у колонију. Чињеница је да су идеје „Младе Босне“ и њено деловање старији од „Црне руке“. Атентат би био извршен и без веза које су са људима из Аписовог окружења имали поједини малдобосанци.

Како коментаришете ситуација у Украјини и у коликој мери она може да утиче на дешавања у БиХ?

 Ситуација у Украјини подсећа на прилике у БиХ 1991. и почетком 1992. године. Мислим да се томе нико нормалан не радује. До сукоба не би дошло да није било настојања САД, Велике Британије и у извесној мери СР Немачке да на несутаван и незаконит начин смене председника Јануковича. И када су га сменили нису се држали у ту сврху склопљених споразума. Нарушавања права Руса и Украјинаца који говоре Руски језик подсећају на прилике у Хрватској и БиХ почетком деведесетих година прошлог века… Мислим да ће криза бити дуготрајна и да Украјина после ње неће бити у политичком и уставном погледу иста као пре. Очекујем да САД и Велика Британија, за сада се СР Немачка томе противи због својих хрватских штићеника, покушају да добију компензацију у БиХ. Уверен сам да у томе неће успети осим ако им ми не помогнемо нашом неслогом, властољубљем или корупцијом.

Како ће завршити ситуација на Криму?

Тешко је веровати да би у догледно време Крим и Севастопољ могли да буду отргнути од Руске Федерације.

 Може ли бити новог прекрајања граница на Балкану?

Да. Али само захваљујући Великим силама. Било би најбоље да оне подрже демократско право свих који могу да изгласају независност. Досадашња непринципијелнст је штетна за њих саме. Косову су дали независност, Српску гуше, Војводину на силу претварају у покрајину са претензијама да постане федерална јединица, Србе на Северном Косову спречавају да имају било какву аутономију…

Зашто путем самоопредјељења могу Косово и Крим, а не може Република Српска?

 Када би Република Србија била велика сила и имала нуклеарно оружје,  Република Српска би постала независна. Толико о међународном праву. Ипак, наша борба је праведна и ако успемо да одржимо своју државност, политички се ујединимо и обновимо нашу привреду, независност ће једнога дана доћи на дневни ред и ми ћемо успети да се за њу изборимо.

Posted by
Categories: Вести, Интервју

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар