Интервју: председник др Чедомир Антић за Франфуртске вести

уторак, 1 јула, 2014 у 7:57AM

1. Будући да је ове године један век од почетка Првог светског рата, како сагледавате друштвено-политичку климу, геостратешке интересе и међународне односе у Европи у годинама пред избијање сукоба? 

Жао ми је што због личних обавеза нећу бити у прилици да о овом питању говорим нашим сународницима у аустралијском граду Перту, посебно зато што су се ова наша сестре и браћа тако значајно заложили и послали велику помоћ народу који је страдао у поплавама. Ето, атмосфера у Европској унији и САД поводом стогодишњице Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата осећа се данас и на удаљеним крајевима света… Први светски рат је велика прекретница у историји и за Србију и српски народ он је био посебно судбоносан и кобан што осећамо и данас. 
Европски континент био је 1914. истовремено на врхунцу политичког, економског и културног процвата, али и у климаксу једне међународне кризе, супарништва блокова великих сила и трке у наоружању која је до тада трајала готово две деценије и није имала преседана у ранијој историји. 

2. Коме је све било у интересу започињање тог рата и зашто?

Још је Фриц Фишер шездесетих година прошлог века доказао, а данас такав став подржава око 90% светских историчара, да је рат у том тренутку био у интересу Немачке и Аустроугарске и да су оне одлучиле његов почетак. Оне су хтеле рат, оне су се за њега спремале, документи које су касније њихове правне наследнице објавиле потврђују да су рат неколико пута одлагале и оне су рат повеле. За избијање рата са Србијом одговорна је Аустроугарска која је претходно у кризама око Царинског рата, Анексије Босне и Херцеговине и Балканских ратова претила ратом све док се Србија не би покорила. У време Јулске кризе 1914. из аустроугарских докумената јасно излази да су атентат узели као повод за рат, а да су притом и сами знали да нису имали доказе да Србија стоји иза њега, да је циљ било заузимање и трајно уништење српске државе. Светски рат није избио због аустро-руског супарништва на Балкану, пошто су Аустроугарска и Русија последње међу великим силама ушле у међусобни рат – тек 6. августа 1914. године. 

3. Како се уочи рата у тадашњим моћним европским државама гледало на Србију и уопште на Србе на Балкану? 

Србија је била виђена као парија Европе. Она је била мала држава, једина уз Швајцарску без излаза на отворено море, пољопривредна, са изузетно малом дијаспором, религијски и културно другачија. Само српске земље – Србија и Црна Гора – од шест независних балканских држава нису на престолу имале стране династије. Последњи Обреновићи представили су Србију као оперетску малу краљевину познату по скандалима. Мајски преврат из 1903. донео је Србији зао глас легла завера, којим владају слаби краљ, корумпиране странке и тајна удружења официра-краљеубица. Слику Србије делом је стварала и Аустроугарска пропаганда, делом интереси Великих сила које изузев Русије нису имале ни најмањи интерес да балкански народи постану слободни, а делом је та слика била објективна. 

4. Каква је улога и да ли је постојао интерес Ватикана у креирању европске друштвено-политичке атмосфере пред Први светски рат?
( Подпитање: Да ли је данашња Европска унија заћета уствари пред Први светски рат, тежњама о унији европских римокатоличких земаља). 

Ватикан је своје интересе у Европи остваривао значајним делом преко Аустроугарске. Аустроугарска је, према мишљењу једног нашег историчара, била војска Свете столице. Ватикан се у другој половини 19. века суочио са губитком већег дела Папске државе и сукобима унутар Католичке цркве. Политички католицизам – социјално кршчанство – био је одговор на ове процесе. Није ни чудо да су аустроугарски претсолонаследник – надвојвода Фрања Фердинанд – и његова супруга Софија грофица од Хоемберга били истакнути заговорници политичког католицизма. Не треба заборавити да је ограничена демократија аустријских установа на власт у престоници Бечу уочи рата довела управо заговорника радикалних политичких идеја Католичке цркве Карла Лигера. Ватикан је почетком 20. века почео да стаје иза националних покрета католика, а врхунац ће та политика доживети после стварања Краљевине СХС 1918. године. 

Ипак, уочи рата из 1914. Краљевина Србија, која је после 1913. значајно увећала број својих грађана католика, склопила је са Светом столицом Конкордат за који се верује да је био њен велики дипломатски успех. Српски преговарач био је аустријски држављанин , Србин-католик, Лујо Бакотић ! Иначе, Света Столица је за време рата радила у корист мировних планова Немачке и Аустроугарске о чему је наш познати историчар академик Драгољуб Р. Живојиновић одавно написао значајну књигу. Рекао бих да ЕУ свакако није последицапланова о уједињењу европских католика, пројекти уједињења су старији и сви подразумевају укључивање простестантских земаља на северу. 

5. Какав је, у то време био став, Свете столице по питању Срба на Балкану и уопште већинских православних земаља? 

Католичка црква је од раније тежила преласку западних крајева Балкана у католичанство. Рат из 1914. Делом је и верски рат. Ипак, Ватикан никада отворено није стао иза аустроугарсих циљева. Први светски рат је на Балкану имао мање каралтеристика верског рата него Други светски рат.

Posted by
Categories: Интервју

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар