понедељак, 4 јула, 2016 у 10:22AM

1. Како објашњавате  иницијативу Рамуша Харадинаја да се на Газиместану подигне споменик страдалим Албанцима у Косовском боју?

Ч.А. Реч је криминалцу са политичким мандатом. Да нема САД и Немачке он не би имао политчку моћ и нико пристојан не би коментарисао његове ставове.  Којим Албанцима? Када су настале те традиције? Колико је албански народ икада себе повезивао са Косовским заветом?  Наравно да није. Читава та прича за циљ има да релативизује постојеће српске традиције. Када говоримо о прошлости Албанаца  треба напоменути да је реч је о младом национализму који практично нема ни традиција ни познате, самосталне историје пре османских времена. Зато су њихове елите и спремне да покушају да преузму све традиције суседних народа. Код појединих албанских историчара све је могуће: и да је Косовска битка била неважна, и да је треба избацити из српских уџбеника (пошто промовише насиље – биће вероватно за разику од Јашарија који је цивилизван и профињен какав је био промовисао геј права) , али су некакви Албанци наводно учествовали у тој бици, а када се такве тврдње покажу као нетачне онда закључе да су Немањићи уствари били „Нимани“, да је цар Лазар био Албанац, што би био и Милош Обилић само да је постојао.    

2. Где су за време Косовске битке живели Албанци и да ли је по историјским сазнањима  било  Албанаца у Косовском боју ?

Ч.А. Током Средњег века у областима данашњег Косова и Метохије Арбанаси живе  у сасвим малом броју. У Косовској бици су, према сазнањима модерне медиевистике, учествовали феудалци и њихов војске са територија Српског царства (из земаља кнеза Лазара и Вука Бранковића) и из краљевине Босне. Нема вести о учешћу Арбанаса. Албански феудалци и нису могли постојати пошто је то Средњи век, да би такви постојали требало је да постоји некаква арбанашка држава. О учешћу етничких Арбанаса нема поузданих вести.

3. Колико је по првим турским дефтерима на територији Косова и Метохије живело Срба а колико Албанаца?

Ч.А. То су опште познати подаци. У некадашњим земљама Бранковића чинили су средином 15. века незнатну мањину. Ти аргументи међутим мало утичу на конзервативни, херметички, језички изолован и од великих сила (из стратешких разлога) беспоговорно подржани албански национализам.   Њихова је теза да су Срби са Косова и већег дела Србије само славизовани Илири. Нема доказа о пореклу Албанаца. Чак и да су потомци Илира не могу баштитнити традиције свих илирских племена (то би било као када би Срби баштинили традииције Пољака). Они су потомци малобројних племена са севера данашње Албаније. Релативна пренасељеност, до које је дошло захваљјујући историјском развоју и напретку квалитета живота, довела је до њихових успешних миграција широм околних територија. Наравно да млади национализми теже конструкцији заједничке прошлост, али код Албанца тај процес јако дуго траје и никако да дође до рационализације и отрежењења. 

4. Како се Косовски бој одразио на будућност Србије и Европе?

Ч.А. Косовска битка има значај за историју српског народа и Балкана, њена највећа важност садржана је у традицијама и успоменама – српским али и турским. Свакако је важно епско одупирање српских земаља османском продору које је трајало 170 година…  Никада током историје један осамански султан није погинуо у бици нити пао као жртва атентата.  Косовска битка није сместа примећена на Западу. Прича о звоњави париске катедрале везана је за победу влашког војводе Мирче на Ровинама шест година касније. Ипак Косовска битка ушла је у историју света писану за цара Ивана Грозног, а постала је тема једне драме објављене у Енглеској у 17. веку.

5. Могу ли се догађаји из средњег века тумачити  у светлу савремених догађаја?

Ч.А. Не. „Поршлост је страна земља“. Мада има значај кад је реч о идентитету без кога нема ни нације, ни друштва ни политике… прошлост треба тумачити опрезно и уздржано. 

6. Да ли је морало доћи до Велике сеобе Срба 1690. године и шта та сеоба представља у  наредним вековима за Косово и Метохију?

Ч.А. До сеобе је дошло следом догађаја везаних за кључне године Бечког рата (1683-1699). Научници верују да је сеобу подстакла нетачна вест о покољу Срба код Ниша. Ипак, процес померања српског народа на Север и Запад је  у то време већ трајао, реч је о неповратном процесу, као уосталом и садашњем сабирању српског народа из свих крајева бивше СФРЈ у централној и северној Србији.

7. Може ли се Призренска лига и 1878. година третирати као први отворени атак на нашу територију и шта каже историја да ли су Срби реаговали на Призренску лигу и идеју стварања велике Албаније?

Ч.А. Српски народ је у то време већ био мањина на простору каснијих Косова и Метохије. Призренска лига представљала је покушај очувања Османског царства и успостављања некакве арбанашке аутономије у његовим оквирима. Српска војска током српско-турских ратова није успела да ослободи значајније просторе „Старе Србије“. Одбрана арбанашких чета на Самокову показала се превише снажном и чврстом. Тек у последњем стадијуму рата српска војска је ушла у Косовско поморавље, стигла до Брвеника, надомак Приштине… Велике силе, међутим нису дозволиле да српска држава задржи чак ни те скромне тековине тешког и дуготрајног ратовања. 

8. Како тумачите покушаје Албанаца да фалсификовањем украду српску историју и наше светиње на КиМ?

Ч.А. Реч је о неафирмисаном национализму. Осмим под заштитом Хитлера и Мусолинија Албанци никада нису успели да створе нешто слично уједињеној националној држави.   Највеће домете постигли су под заштитом Италије, Југославије и протеклих деценија САД и СР Немачке. Није циљ албанских националиста да преузму део српске традиције. Неће они баштинити наше националне успомене, а умеће само да поставе продавнице сувенира испред отетих манастира.  Њихов циљ је да угасе свако сећање на српску компоненту прошлости тог тла. Ништа друго, шире и важније.

9.  У уџбеницима историје у Хрватској до распада СФРЈ број страдалих Срба у Јасеновцу се кретао од 700 хиљада до милион, да би нове хрватске власти па и неки наши историчари тај број свели на 30 хиљада. Шта кажете Ви као историчар?

Ч.А. Јасеновац је једини концентрациони логор у Европи око кога постоје такве контроверзе.  И не само да њих подстиче хрватска јавност, већ то чини и званична  влада.  Данас у Сребреници баштине број далеко већи од онога који је као укупне жртве током читавог јула 1995. одредио Токачин институт из Сарајева. Притом циљ злоупотребе злочина у Сребреници је укидање Републике Српске.  Хрватску нико ни данас као ни пре 25 година није желео да укине као државу. Проблем хрватских елита је сличан тешкоћама албанских. Недостатак идентитета и у овом случају унутрашње поделе развијају велику мржњу према српском народу у свим слојевима хрватског друштва. Судбина Јасеновца у наше време последица је те болесне мржње.     

10. Постоји ли могућност да се монструозни злочини  над српским народом  у Другом  светском  рату  од стране Хрвата прогласе геноцидом као шта је случај са Турцима и Јерменија ?

Ч.А. Та могућност је мала. Пре свега геноцид над Србима није извршила сама НДХ.  Он би био немогућ без подршке тадашње Немачке, Италије и Ватикана. Посебан статус српским жртвама онемогућио би дугорочно негативан став и агресивну политку САД и ЕУ према српском народу. На другој страни само треба погледати колико су Јевреји и Јермени уложили труда, времена и новца у борбу за признање, истину и правду. Погледајте само однос наших влада и елита према геноциду над српским народом у НДХ. Сете га се када им је политички потребно. Слика тог односа је чињеница да је број жртава само ствар истраживања и процене појединих наших научника. Једна српска  фондација је наградила немачког научника за књигу у којој је покушао да докаже да усташе нису извршле геноцид над Србима. Наш правни експерт је у хагу гласао против пресуде којом је требало да буде осуђен и геноцид над Србима у НДХ.

Уосталом, судбина Музеја геноцида у Бреограду (Крагујецвцу) је симбол нашег односа – запостављен, мењао је тему (час се бави НДХ, час се окреће Крагујевцу 1941 године), има изузетно мали број запослених и лоше је финансиран…

Posted by Чедомир Антић
Categories: Интервју