Изазови празника

четвртак, 16 фебруара, 2012 у 12:00AM

Дан државности требало би да буде централни празник, манифетсација идентитетског темеља државе. Каква је то држава у којој триста-четристо екстремиста (некаквих балканских карикатура руских фашиста) може да одврати носиоце највиших дужности, за које су гласали милиони грађана, од учешћа у прослави дана устанка на месту где је он започео? Да нема принца Александра Другог и њему оданих чланова удружења „Краљевина Србија“ верујем да би само полиција, ретки случајни добронамерници и разни фанатици слушали општинаре и награђене песнике. Дан државности требало би да буде централни празник, манифетсација идентитетског темеља државе. Каква је то држава у којој триста-четристо екстремиста (некаквих балканских карикатура руских фашиста) може да одврати носиоце највиших дужности, за које су гласали милиони грађана, од учешћа у прослави дана устанка на месту где је он започео? Да нема принца Александра Другог и њему оданих чланова удружења „Краљевина Србија“ верујем да би само полиција, ретки случајни добронамерници и разни фанатици слушали општинаре и награђене песнике. Рекло би се да је невоља наших влада после 2001. године садржана у чињеници да су демократију свели на кампању и изборни процес. Демократија је увек почивала на одређном скупу вредности, идеологији и традицији… Демократија нашег времена још увек је утемељена на држави која је по правилу национална. Њени корени су у историји нације или нацијâ које живе у држави. Да ли елите једне државе заиста мисле да без неговања врлина (као што су поштење, праведност, слободољубље, патриотизам…) могу да дугорочно одрже демократију? У једном друштву које је суштински подељено, али изразита већина верује да је политика прљав и бесчастан посао, док су политичари сви од реда лопови и преваранти, демократија не може имати дугорочног успеха. Неко пунолетан и озбиљан (у овој држави више пута биран на највише положаје), можда заиста мисли да победа на изборима или пуко парламентарно преживљавање, дају универзално оправдање празном политикантству и установама које су услед злоупотреба постале пука форма. У записницима са суђења генералу Драгољубу Михаиловићу, стоји и његова изјава чијој искрености треба поклонити поверење. Михаловић између осталог указује на то да је највећа слабост Краљевине Југославије била њена корумпираност. Иако је Краљевина Југославија пропала у светском и грађанском рату, извесно је да је мали, свакако недовољан број њених грађана био спреман да јој стане у одбрану. Кад је реч о елитама, њихово држање је најјасније и најуверљивије објашњење слома. Бивши председници влада молили су касније комунистичког диктатора за милост и повратак, а од двестотине генерала једва да је један проценат пропустио да оде у заробљеништво и наставио са борбом… Шта ће се догодити са српском демократијом уколико неки нови светски полом – епилог кризе или пролог светског ратовања – угрози нашу државу? Ко ће да брани наше установе ако плате војске и полиције постану прениске за ризик посла, а многобројни партијаши – клијенти у недостаку пословног простора, запослења у државној служби и разних страначких згодитака пропусте да стану у одбрану демократије? Дан државности требало би да буде централни празник, манифетсација идентитетског темеља државе. Каква је то држава у којој триста-четристо екстремиста (некаквих балканских карикатура руских фашиста) може да одврати носиоце највиших дужности, за које су гласали милиони грађана, од учешћа у прослави дана устанка на месту где је он започео? Да нема принца Александра Другог и њему оданих чланова удружења „Краљевина Србија“ верујем да би само полиција, ретки случајни добронамерници и разни фанатици слушали општинаре и награђене песнике. О сваком Дану државности слушамо срамотне тираде разних политичара и научника који износе неистине о Првом српском устанку и Карађорђу. Од последњег рата на Балкану прошло је тринаест година, а и даље трпимо ратну пропаганду. Занимљиво је да су у процесу денацификације Немачке силе победнице непрекидно покушавале да у кратковеким традицијама из 19. и 20. века пронађу историјско упориште за младе демократске установе. Већ 1948. слављена је стогодишњица Пролећа народа. У идејама које су тада формулисане, а једна од њих је уједињење Немаца, савезници нису тражили корене нацизма. Иако је крајње нетачно и нечасно поредити Милошевићву Србију са Хитлеровом Немачком, извесно је да је однос према првој знатно гори. Зато слушамо измишљотине о геноцидности Првог српског устанка, док овде већ стотинак година нико не посматра зверства турских трупа изван временог контекста. Слично је и са тврдњом о наводној глорификацији личности Карађорђа Петровића у савременој српској јавности. Поред постојања две научне биографије, које су његову личност представиле уравнотежено и строго на основу разнородних извора, треба рећи да током протеклих двестотине година представа личности вође српског устанка свакако није била ни недодирљива ни неприкосновена. У 19. веку била је на удару династичке пропаганде владајућих Обреновића, између два рата тешко да је било национализма у Југославији који се није подсмехнуо „сељачким српским краљевима“, и мада су комунистичке власти 1804-ту годину ставиле на свој грб, то је за њих била „народна револуција“ (као да постоје револуције у којима учествује неко други), чије су вође биле мање значајне и каснијим развијем догађаја прокажене. Напади на српске традиције и Дан државности потичу од суседних национализама који траже или промену ратног исхода или оправдање за сопствени државни неуспех. Проблем је што се поново показало да први људи Србије не виде шире традиције од својих искустава нити већих идеала од сопствених потреба.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

3 Коментарa на "Изазови празника" Оставите коментар
Aleksandar Rakovi&#2
30. новембра 1999. at 01:00

Pogrešno Vam je verovanje da je mala posećenost od običnih građana proslavi dana državnosti, da ste bili prisutni videli bi koliko ima običnog naroda, čak je i iskrivljena slika o udruženjima koja protestvuju protiv loše vlasti u Srbiji ne radi se o fašistima to su mladi ljudi koji svoje nezadovoljstvo jedino na taj način putem javnog bunta mogu da ispolje.

Че&#1076
30. новембра 1999. at 01:00

Присуствовао сам прослави Дана државности у Орашцу и био сам у јарузи. Ако неко подржава програм Образа или Наши-1389. и притом заступа уверења која негирају демократске установе, позива на револуционарно обарање устава, заговара ауторитаран облик владавине са елементима социјалне демагогије и националне искључивости (а све наведено је могуће закључити из скандирања групе која се тамо окупила) – онда се несумњиво ради о присталицама фашизма. Фашизми се наравно разликују и тиме не мислим да је реч о немачким нацистима. Много поздрава Вашој породици и Вама.

Aleksandar Rakovi&#2
30. новембра 1999. at 01:00

Žao mi je što se nismo videli na proslavi Dana državnosti, molim javite mi se ako budete dolazili u Aranđelovac, hvala na pozdravima, sve najbolje i mi želimo Vama i Vašoj porodici. Razumite i moje razmišljanje, jer ja te momke iz udruženja građana Naši-Aranđelovac poznajem od malih nogu, možda bi bila interesantnija tema do čega sve dovodi loše vođenje države i gubitak nacionalnog identiteta, jer je očigledno da sve te parole koje se uzvikuju su posledica nečije greške u odnosu prema mladima, jer niko se nerađa kao fašista ili kriminalac nego to postaje ako neko posredno ili neposredno utiče na takvo formiranje ličnosti, plašim se da određeni segmenti države namerno guraju u tom smeru mlade ljude da bi lakše obezbedili podršku zapadnih vlada za svoje političke interese.Svaki put kada im ustreba podrška zapada upru prstom u takozvana desničarska udruženja i kažu da će takvi doći na vlast u Srbiji. Da se nelažemo svaka javna aktivnost košta, tako da država ako želi može da se obračuna sa svakim i da utvrdi ko finansira određene aktivnosti ukoliko to želi, i kao što to neki ministri vole da kažu "država je jača od mafije", a ja njima verujem da je to tako. Srdačan pozdrav.

Оставите коментар