Izbori, vlada, kohabitacija, budućnost, premijersko mesto i druge priče…

Osnovno pitanje koje se ovde nameće jeste – da li je za jedno društvo i njegov politički sistem dobro ukoliko čovek koji je doživeo poraz na predsedničkim izborima, ma kako se on zvao, sa te funkcije odmah ode na drugo najodgovornije mesto u državi? Ovakvi slučajevi su retki, odnosno gotovo i da ih nema u modernoj političkoj praksi demokratskih zemalja. Međutim, situacija u kojoj smo se sada našli – da bivši predsednik koji je doživeo poraz sada pređe na mesto premijera – moguća je samo zahvaljujući tome što je proteklih godina sva vlast (hteo on to ili ne da prizna) bila faktički koncentrisana u rukama njega kao predsednika republike.Osnovno pitanje koje se ovde nameće jeste – da li je za jedno društvo i njegov politički sistem dobro ukoliko čovek koji je doživeo poraz na predsedničkim izborima, ma kako se on zvao, sa te funkcije odmah ode na drugo najodgovornije mesto u državi? Ovakvi slučajevi su retki, odnosno gotovo i da ih nema u modernoj političkoj praksi demokratskih zemalja. Međutim, situacija u kojoj smo se sada našli – da bivši predsednik koji je doživeo poraz sada pređe na mesto premijera – moguća je samo zahvaljujući tome što je proteklih godina sva vlast (hteo on to ili ne da prizna) bila faktički koncentrisana u rukama njega kao predsednika republike.Srbija je 20. maja dobila novog predsednika – Tomislava Nikolića, a sedam dana kasnije, 27. maja uveče, izgleda i novog premijera. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, suprotno izjavama iz izborne noći da neće biti premijer, odlučio je – obrnuto (mada to još uvek nije i formalno potvrđeno, tj. nije dobio mandat za sastav vlade, a verovatno će ga dobiti čim Nikolić položi zakletvu). Kako je rekao bivši predsednik Srbije, spreman je da preuzme odgovornost i bude premijer. To što je sedam dana ranije tvrdio suprotno, uz opasku novinarima „vidimo se u drugom filmu“, kako je rekao, ne znači da je promenio mišljenje, već da nije imao rezervni plan. Kako god, sedam dana posle okončanja ciklusa opštih izbora u Srbiji, jasno je ko je predsednik Srbije, a izvesnije ko će biti premijer. Glavna tema sada jeste – ko će gde, odnosno, ko će u koju fotelju. Pošto to nikome, pa i onima koji su kandidati za ta mesta, još uvek nije najjasnije, situacija se menja iz dana u dan, sve ukazuje da će čitava priča oko formiranja vlade ipak malo potrajati, pogotovo kada se počne sa tzv. „personalnim rešenjima“, koja obično znače, pored međustranačkog i unutarstranački rat. Odlukom da se prihvati mesta predsednika vlade, Tadić je, čini se, doprineo da se dodatno poveća gužva i teskoba u DS, zbog viška kadrova. Osnovno pitanje koje se ovde nameće jeste – da li je za jedno društvo i njegov politički sistem dobro ukoliko čovek koji je doživeo poraz na predsedničkim izborima, ma kako se on zvao, sa te funkcije odmah ode na drugo najodgovornije mesto u državi? Ovakvi slučajevi su retki, odnosno gotovo i da ih nema u modernoj političkoj praksi demokratskih zemalja. Međutim, situacija u kojoj smo se sada našli – da bivši predsednik koji je doživeo poraz sada pređe na mesto premijera – moguća je samo zahvaljujući tome što je proteklih godina sva vlast (hteo on to ili ne da prizna) bila faktički koncentrisana u rukama njega kao predsednika republike. Dok su se demokrate i njima naklonjeni mediji (kojih je gotovo apsolutna većina u Srbiji) utrkivali da u predizbornoj kampanji ubede javnost kako će predsednik uraditi sve i sva i kako on (a mislilo se na Borisa Tadića) to i može po svojim nadležnostima, posle pobede Nikolića sada se uprežu iz petnih žila da objasne da to i nije tako bitno, već da je sva vlast, zapravo, u rukama predsednika vlade. Šta Tadić stvarno može da uradi kao predsednik vlade? Naon saopštavanja odluke da ćeli da preuzme mesto premijera, Tadić je kao bitan uslov naveo borbu protiv kriminala i ekonomske i socijalne krize koja potresa zemlju, i dao je prioritet zapošljavanju. Dakle, isto ono što je pričao da će uraditi i ako postane predsednik. Takođe, u prvom intervjuu po objavljivanju odluke da želi da prihvati mesto predsednika vlade, Tadić nije propustio priliku da u ruke Nikoliću odmah preda nerešiv problem srpske politike na kojem su svi do sada pali – pitanje Kosova. Tadić je rekao da očekuje od Nikolića da iznese svoj plan i da on (Nikolić) vidi dalje kako će to da se rešava pošto je kritikovao Tadićev pristup. Međutim, ako manemo Kosovo, može li Boris Tadić, po struci psiholog, uspešno da izađe na kraj sa ekonomskim problemima koji kao ambis okružuju Srbiju? Do kraja godine, Srbiji na naplatu dolazi oko ostam stotina miliona evra spoljnog duga i 136.6 milijardi dinara dospeća na račun prodatih hartija od vrednosti, pritom dinar svaki dan sve jače klizi, i pored skoro milijardu evra prodatih u njegovu odbranu. Šta tu stvarno može neko da uradi? Ili će, možda, Tadić više da se okrene političkim i državnim pitanjima, pa će u okviru toga, a i zarad racionalizacije, preuzeti resor ministarstva spoljnih poslova, jer je sve izvesnije da će Vuk Jeremić u junu biti izabran na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN? U toj varijanti, rešavanje ekonomskih problema bilo bi prepušteno potpredsedniku koji bi direktno koordinisao vladinu politiku na tom planu, uz nadzor premijera Tadića. Ovo, za sada, predstavlja samo jednu od mogućih opcija o kojima se nagađa, ali i opcija koja se čini prilično racionalnom. Ukoliko Tadiću glavni deo programa zaista bude borba protiv kriminala, to bi moglo negativno da utiče na odnose sa Ivicom Dačićem koji se proteklih godina, kao ministar policije, uvek pokazivao kao neko ko je najviše kriminalaca pohapsio, i na temelju toga gradio je lični ugled i podršku u javnosti. Ako je već izvesno da će u novoj vladi sedeti Tadić i Dačić, pitanje je da li će tu biti mesta i za Mlađana Dinkića. Čini se da bi demokrate posle svega ipak primile URS u svoje redove, ali porukama da „ne žele nekoga ko se u kriznim vremenima ponaša kao da je opozicija“, očito ukazuju da ne žele Dinkića. Sa druge strane, za razliku od Čedomira Jovanovića, Dinkić i njegovi nisu odmah istrčali u javnost sa zahtevima, već su najavili odlazak u opoziciju. Borba, ili bolje reći igra za mesto srpskog premijera, izgledala je znatno drugačije nego što je to bio slučaj nakon ranijih izbora. Mesto srpskog premijera danas izgleda više nije ciljna tačka sa koje se uspešno može upravljati, već više predstavlja sredstvo za odbranu onoga što imate. Tako Tadić mestom premijera brani svoj ugled i autoritet u stranci u kojoj, kako se već duže vreme govori, nema jako uporište kao ranije, a da na to nije naročito presudno uticao ni poraz na predsedničkim izborima. Naime, još decembra 2010, kada je Jeremić pod dosta čudnim okolnostima (prkinuto elektronsko glasanje, a potom bilo glasanje na papirićima za koje se ne zna odakle su došli i ko ih je štampao) jedini ispao u borbi za potpredsedničko mesto u DS, dat je jasan znak Tadiću da on više ne drži sve konce u svojoj stranci. Sa druge strane, naprednjaci svesni gotovo svih nemogućih izazova pred budućom vladom, na to mesto su radije želeli da vide Dragana Đilasa. Razlog je u tome što bi sa premijerskog mesta, uz sve probleme i međustranačke sporove kojih će neminovno biti, Đilas mnogo teže skupljao poene nego što to čini sa mesta gradonačelnika Beograda u kojem ima stabilan budžet i apsolutnu vlast i odakle postepeno grabi sve više poena i priprema se za preuzimanje stranke, a možda i mesta premijera ili predsednika nakon narednih izbora. Javnošću i dalje kolaju priče o velikoj koaliciji dve najjače stranke. Iako je i jedni i drugi na kraju gromoglaso odbace, zanimljivo je da, s vremena na vreme kada se ta priča pojavi, glasovi unutar dve vodeće stranke postaju sve neutralniji i blaži, da bi posle izvesnog vremena lideri ipak rekli jasno da od toga nema ništa. Da li se zapravo radi o postepenom pripremanju javnosti, ili slanju javnih signala da se nešto u tom pravcu radi kao odgovor na često pominjane pritiske sa Zapada da se takva saradnja ipak ostvari, ostaće otvoreno pitanje i u predstojećem periodu. Dođe li ili ne do pominjanog „strateškog partnerstva“ DS i SNS, jasno je da se i posle ovog ciklusa izbora, srpska politika i javnost i dalje nalazi u eri „Tadić – Nikolić“. Kako će njihova međusobna kohabitacija izgledati niko sa sigurnošću ne može da pretpostavi. Parlamentarna istorija Srbije od 1990. do danas pokazala je da vlade najduže opstaju kada je stanje u društvu katastrofalno, a najbrže padaju kada postoji velika stabilnost. Srbiji definitivno predstoje izazovi katastrofalnih razmera posle kojih se čini da ćemo u EU moći da uđemo jedino kao nova Grčka i ništa više od toga. Tekst je objavljen u listu Svedok od 29. maja

Posted by
Categories: Текстови и анализе

4 Коментарa на "Izbori, vlada, kohabitacija, budućnost, premijersko mesto i druge priče..." Оставите коментар
Nebojsa Savic
30. новембра 1999. at 01:00

Mislim da je Djilas, kao sposoban covek, odlukom da (sada) ne prihvati premijersko mesto odabrao da svoju licnu politicku buducnost stavi ispred interesa zemlje. Cenu te odluke platice najvise Srbija juzno od Beograda kojoj treba ravnopravan ekonomski polozaj u odnosu na Beograd i Vojvodinu i Boris Tadic ciju ce ulogu u stranci i drzavi preuzeti mudriji i sposobniji Djilas(sa novim polugama moci), cim se Tadic bude suocio sa neminovnim premijerskim teskocama. Ali ne sumnjam da ce Borisa zadovoljiti i uloga Dragoljuba Micunovica.

Vlastimir J.
30. новембра 1999. at 01:00

Gospodine Dinicu, Vi ste, kao i Vas otac, i Vasa novina, kao i ovaj "Napredni" klub zapravo deo nacionalisticke Srbije koja zeli da umije porazeni srpski nacionalizam i prikrije odgovornost od koje se ne moze pobeci. Sada ste dobili Nikolica koji se kao "evropeizovao", pa mislite da ce to proci. Ma koliko se vasi tekstovi trudili da budu uljudni i umiveni, ispod svega se vidi da ste svi vi nastavnici porazene politike devedesetih, samo ste je reformisali gde treba. Zelim da vam kazem da to nece moci da prodje i da ce evropsko u Srbiji opstati i da ce Srbija neminovno biti deo EU! Vlastimir J.

Cika Blagota
30. новембра 1999. at 01:00

Da ja Vama kazem Vlatimire J. … Vidite, ja Vas ne poznajem, ne znam Vam oca… Vidim zapeli ste za tu Evropsku uniju kao da delite platu sa Milicom Delevic ex Djilas… Malo me podsecate na jednog mog kolegu sa Bajlonijeve pijace koji od silnog evropejstva ne zna vise ni piljar da bude – samo loce rakiju i psuje Srbiju. Da ste stvarno Evropljanin (kao recimo, na primer ja,koji sam inace veliki srpski rodoljub, sto je preduslov za evropejstvo), a ne obicna pokondirena tikva, Vi ne bi ste nepoznatom mladicu napadali oca. Naravno, i potpisali bi ste se punim imenom i prezimenom. Uzdravlje. Zivelo Srpstvo. Zivela Degolova Evropa. cika Blagota Jolevic, Zuce 1006929710391 PU Beograd.

Vlastimir J.
30. новембра 1999. at 01:00

Cika Blagota, Kao prvo, prema podacima iz licne karte koje ste ostavili, Vi ste 1929to godiste. Iako je prava retkost da se covek tih godina koristi racunarom, ja Vama ipak verujem i siguran sam da ste savremenik Degolove Evrope. Bilo bi lepo kada biste bili i savremenik sadanje Evrope. Medjutim, posto svoje poimanje Evrope svodite na poredjenje sa kolegom sa Bajlonijeve pijace, mogu samo da Vam kazem da Evropa nije tezga. Medjutim, za umivene nacionaliste sve se svodi na tezgu pa mi je takvo poimanje jasno. Ja nisam uputio nikakvu licnu uvredu gospodinu Dinicu, niti njegovom ocu, niti vasem klubu, vec sam konstatovao ono sto vidim kao istinu – da ste svi vi umiveni nacionalisti i nastavljaci porazene politike devedesetih i takvog recnika kojim se koristite. Inace, cika Blagota, istini nije potrebno ni ime, ni prezime, ni broj iz Licne karte. Ti podaci su potrebni policiji, ili onima cija je svest i dalje u policijskoj drzavi. Zivela evropska Srbija!

Оставите коментар