Једна година

Шта 2010. годину чини посебном? Она је означила крај илузија. Криза није окончана 2009. године, како је прорекао мр Млађан Динкић – највећи економиста међу видовњацима. Планови владе најављени буџетом за 2010. годину нису остварени. Инфлација је већа него раније, земља задуженија, привреда се слабије развија, реформа правосуђа је крахирала, борба за суверенитет над Косовом и Метохијом је банкоритрала пред Међународним судом правде, процес легализације дошао је до стадијума да власт више нема јасан и јединствен став. Монополи у Србији довели су до тога да се по први пут од 2000. суочавамо са несташицом појединих намирница. Шта 2010. годину чини посебном? Она је означила крај илузија. Криза није окончана 2009. године, како је прорекао мр Млађан Динкић – највећи економиста међу видовњацима. Планови владе најављени буџетом за 2010. годину нису остварени. Инфлација је већа него раније, земља задуженија, привреда се слабије развија, реформа правосуђа је крахирала, борба за суверенитет над Косовом и Метохијом је банкоритрала пред Међународним судом правде, процес легализације дошао је до стадијума да власт више нема јасан и јединствен став. Монополи у Србији довели су до тога да се по први пут од 2000. суочавамо са несташицом појединих намирница. Прошла је година упамћена по тешкоћама и недаћама. Нушић је писао да су се у време његовог детињства, пре сточетрдесет година, деца играла „кризе“. Криза је дакле нешто на шта се наш народ до сада увелико навикао. Данас, када се многи четрдесетогодишњаци сетно сећају осамдесетих година 20. века, ваља рећи да су они током досадашњих живота преживели: последњу Брозову реформу, „стабилизацију“, „прву хиперинфлацију“ (Микулић), Марковићеву реформу, распад југословенске привреде, прве међународне санкције, другу хиперинфлацију (Милошевић), рат у суседству, друге међународне санкције, напад Северноатланстког пакта на Србију, транзицију са макар две критичне фазе и сада Светску економску кризу… Дакле, 40 година и једанаест криза! Шта 2010. годину чини посебном? Она је означила крај илузија. Криза није окончана 2009. године, како је прорекао мр Млађан Динкић – највећи економиста међу видовњацима. Планови владе најављени буџетом за 2010. годину нису остварени. Инфлација је већа него раније, земља задуженија, привреда се слабије развија, реформа правосуђа је крахирала, борба за суверенитет над Косовом и Метохијом је банкоритрала пред Међународним судом правде, процес легализације дошао је до стадијума да власт више нема јасан и јединствен став. Монополи у Србији довели су до тога да се по први пут од 2000. суочавамо са несташицом појединих намирница. Разуме се, ми смо земља крајности. Зато из опозиције данас чујемо немуште критике капитализма и народа. Власт се пак сакрила иза глобалне кризе. Кад иде „добро“ – када „цвета“ приватизација – онда смо лидери у региону и Европи. Кад пође низбрдо, свакако нису криви најлепши политичари и најбољи економисти савременог света, које је судбина казнила да се роде у овој блатној држави и незахвалном народу. Међутим, има ту и једна истина: 2007. имали смо највеће зараде у региону (изузев Грчке и Хрватске); у 2011. улазимо са најнижим платама. Да ли је то криза најтежа у Србији?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Једна година" Оставите коментар
ми&#1085
30. новембра 1999. at 01:00

Узрок наше кризе је народ који је спреман да трпи овакву политичку "елиту". Нама ако на идуће изборе изађе више од 10% становништва стварно нешто фали.

Jovan
30. новембра 1999. at 01:00

A šta će se dobiti neizlaskom na izbore?

Оставите коментар