Јован

среда, 19 децембра, 2012 у 5:20PM

Стара прича… Врхунац насиља и неправде је цинизам. Дакле, прво један моћник запрети да ће уништити оно што вам је најсветије. Онда се неко од вас побуни, напише отворено (никако анонимно) писмо где одговори на запрећено насиље. Одакле право свештенику да прети силом? Вероватно из истог правног извора из кога потиче право председника парламента да се бави планинским сакралним урбанизмом. Тек тада пристигне нови талас безочне силе. Жртву оптужују да се осилила и криминализују је заједно са истоверницима и сапатницима. Као она је крива за рат и злочине. Некакав провладин-невладин сектор пронађе још ту елементе фашизма, претњу убиством подобну завери која је довела до погибије Зорана Ђинђића.

Да ли неко у Црној Гори заиста мисли да је парох Јован Пламенац сâм? Да ли су баш уверени да су Срби у Црној Гори гори од других народа и да ће пустити да им свештенике линчују? Да ли стварно неко заробљен у 1991. години мисли да у Београду живи искључиво неосетљиви олош?

Прво, када председник скупштине једне – каква је-таква је – али ипак независне европске државе, нема паметнијег посла него да се бави рушењем освећених цркава, онда не треба да зачуди што му понеко одговори јавно, поптисано и оштро. Да ли би припадник било које верске заједнице, било где на свету, одговорио другачије? Да ли данас у САД робија аутор филма „Невиност муслимана“, или пакистански министар који је уценио његову главу? Мени је наравно познато да је Црна Гора још од како су је комунисти унаказили оваквом државношћу прилично запустила верску толеранцију. Неко можда закључује да је, када је већ гробна црква владике Рада на Ловћену срушена, могуће рушити по вољи. Наравно, да то није тачно. Као уверени демократа ја никако не препоручујем насиље, мада је свака одбрана од насиља једна од великих светиња модерне демократије. Црна Гора је историјски, зна то прехрабри спикер (или је можда „шјпикер“? Заиста не знам како се на новом језику транскрибују стране речи и изрази) црногорског парламента, више позната по измишљеним атентатима и страдању неуспелих или набеђених атентатора. Зато, ако пароха Јована Пламенца – кога режимске новине називају „српским попом“ (као да постоји црногорски поп? Ваљда у модерној нво-цркви постоје само „верски менаџери“, „извршни продуценти богоштовља“ и „филд директори епархијских компанија“. Какви „попови“?! Могло би се не дај Боже помислити да нво има неке везе са Богом, уместо са влашћу) – буду судски гонили, хапсили и мучили, он ће добити пуну заштиту јавности и народа Србије. Потрудићемо се да му помогне и српска држава. Судићемо главног налогодавца који се већ сам издао и све намере признао. Било би лепо да они који су „домовину“ Југославију вероватно штитили заједно са Туђманом (дакле са државом на чијој је националној телевизији трештала дивна песмица „Збогом Југославијо – ти ратно копиле“) мало испитају како теку процеси по свету против оних који су рушили џамије по Републици Српској. Тај би модел, можда могао бити примењен и на богомоље других вера и народа. Такође, ако дође до насиља над православним свештеником, посебно државног насиља, можда би неко будаласт са вишком новца, могао да покрене процес у иностранству. А можда, не смем ни да мислим, услед неке драматичне промене односа снага у свету: у модерним, европским казнионицама у Митровици или Забели доживимо да видимо оне који су злоупотребљавајући државу и кријући се иза власти свађали грађане по верској основи, кршили права једног народа, инсиприсали његову асимилацију, сејали националну мржњу и од „српског попа“, не дај Боже, створили мученика за веру.

Европска унија нажалост више није чак ни оно мало што је некада била. Зато је неопходно да права српског народа бранимо сами, уместо да чекамо да се та несрећна политкантска заједница смилује. Говорио сам недавно на једној трибини посвећеној скарадној одлуци да Европска унија добије Нобелову награду за мир. Није битно шта сам тамо рекао… Важније је шта су моји саговорници имали да кажу. Професор Београдског универзитета изјавио је да би волео да Србија буде анектирана од стране Сједињених Држава. Аутономаш – економиста, тврдио је како су против аутономије Војводине и Европске уније фашисти из Београда. Председник локалне организације обожавалаца ЕУ изнео је уверење да су Броза у авантуру кандидатуре за исту награду гурнули покварени саветници, а југословенски диктатор је за тако нешто биће био одвише скроман и слободоуман. Коначно, европски дипломата нас је упознао како су деца у школи једног српског града била збуњена када их је питао шта мисле о хомосексуализму…

У таквој Европи живимо. Дипломата би несумњиво бољи и тачнији утисак оставио да се приликом постављања овог битног питања пред децом свукао го. И док се званична ЕУ забавља овим тешким питањима, „шјпикер“ (ако сам тачно написао) сеје ветар и не мисли да таква работа увек уроди олујом.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Јован " Оставите коментар
Џон РС
29. јануара 2013. at 13:46

Највећа је пародија што је Мило Ђукановић изабран за личност године "Независних новина". Још смјешније ми је било када је се прије неколико седмица на емисији "Пулс" на БН телевизији Момчило Мандић јавно захвалио Мили Ђукановићу за помоћ српском народу у Републици Српској за врјеме рата. Мислим да га је Мило проклињао тада.

Марко Ступар
29. јануара 2013. at 13:46

Гледао сам ту емисију, али чисто сумњам да га је Мило нешто посебно приметио. Уосталом, јер је и Мандић прича за себе, па важи правило argumentum ad hominem.

Оставите коментар