Jово, кол’ко вреди рухо ново?

недеља, 28 фебруара, 2010 у 12:00AM

Поводом чланка Јова Бакића */”Црква, јавност и држава”/* у дневном листу */”ПОЛИТИКА”/* од уторка, 23. фебруара. Један од највећих домета демократије (наравно ту не рачунам нашу */nouvеаu/* демократију, која функционише по Орвеловом принципу: */Све су животиње једнаке, али су неке једнакије од других/*) је право сваког појединца, групе људи или организације да изрази своје мишљење о стварима које су битне за добробит државе, нације или било ког појединца засебно. Није ми јасно зашто је ова привилегија, по многим нашим јавним посленицима и наравно члановима свих могућих НВО, резервисана за сваку шушу, а забрањена само за Српску православну цркву, за коју се острашћеним речником тврди да не сме да се меша у послове државе. Па ваљда су поменуте добробити циљ свих институција у нашем друштву, у које спадају и власт и црква, којој за разлику од првопоменуте, народ (уз нашу армију) скоро по свим сондажама и анкетама указује највише поверења. На жалост многих ”демократа”. Но, то је посебна прича која није директна тема овог дописа. Али је на неки начин са њим повезана, што ће се видети из приложеног текста.Поводом чланка Јова Бакића */”Црква, јавност и држава”/* у дневном листу */”ПОЛИТИКА”/* од уторка, 23. фебруара. Један од највећих домета демократије (наравно ту не рачунам нашу */nouvеаu/* демократију, која функционише по Орвеловом принципу: */Све су животиње једнаке, али су неке једнакије од других/*) је право сваког појединца, групе људи или организације да изрази своје мишљење о стварима које су битне за добробит државе, нације или било ког појединца засебно. Није ми јасно зашто је ова привилегија, по многим нашим јавним посленицима и наравно члановима свих могућих НВО, резервисана за сваку шушу, а забрањена само за Српску православну цркву, за коју се острашћеним речником тврди да не сме да се меша у послове државе. Па ваљда су поменуте добробити циљ свих институција у нашем друштву, у које спадају и власт и црква, којој за разлику од првопоменуте, народ (уз нашу армију) скоро по свим сондажама и анкетама указује највише поверења. На жалост многих ”демократа”. Но, то је посебна прича која није директна тема овог дописа. Али је на неки начин са њим повезана, што ће се видети из приложеног текста.Поводом чланка Јова Бакића */”Црква, јавност и држава”/* у дневном листу */”ПОЛИТИКА”/* од уторка, 23. фебруара. Један од највећих домета демократије (наравно ту не рачунам нашу */nouvеаu/* демократију, која функционише по Орвеловом принципу: */Све су животиње једнаке, али су неке једнакије од других/*) је право сваког појединца, групе људи или организације да изрази своје мишљење о стварима које су битне за добробит државе, нације или било ког појединца засебно. Није ми јасно зашто је ова привилегија, по многим нашим јавним посленицима и наравно члановима свих могућих НВО, резервисана за сваку шушу, а забрањена само за Српску православну цркву, за коју се острашћеним речником тврди да не сме да се меша у послове државе. Па ваљда су поменуте добробити циљ свих институција у нашем друштву, у које спадају и власт и црква, којој за разлику од првопоменуте, народ (уз нашу армију) скоро по свим сондажама и анкетама указује највише поверења. На жалост многих ”демократа”. Но, то је посебна прича која није директна тема овог дописа. Али је на неки начин са њим повезана, што ће се видети из приложеног текста. Питање веровања, неверовања, атеизма, теизма, агностицизма и свих подваријанти, питање је личног избора и предмет је човекове слободне воље, која се не сме ограничавати никаквим административним, законским, а камо ли репресивним мерама. То не значи да се не сме критички освртати и давати мишљења о горе поменутим религиозним, фолософским и психолошким ставовима. Напротив. Зато сам изузетно поносан и срећан, што мој омиљени лист (који је још од мога деде па све до мојих дана морао сваког дана да се нађе на породичном столу, хлеб је имао слабији рејтинг) објављује критичке чланке и мишљења новинара и људи различитих профила, политичких оријентација и свих могућих усмерења и мишљења. Али се, нажалост, понекад појаве и текстови као овај чланак Јова Бакића */”Црква, јавност и држава”/*, у потпису наведеног као доцента на филозовском факултету у Београду. Верујем да је титула истинита, мада може да се појави сумња, обзиром да је квалитет текста далеко од нивоа факултетског доцента, а поготово нема никакве везе са философијом као научном дисциплином. Чланак је много примеренији разним пискаралима из трач рубрика булеварских листова. Текст не представља критику негативних, тачније речено несрећних појава у СПЦ, које свакако постоје и које су свакако подложне критици, јер је црква духовни део друштва и народа и као таква такође није безгрешна, као и свака друга постојећа жива јединка. Но, то није критика, већ малициозно, лицемерно вређање СПЦ и њених свештеника и монаха. Злоупотребивши два негативна случаја (владике Пахомија, који је био оптужен за сексуално злостављање дечака и владике Артемија, чија су два сарадника оптужена за финансијске злоупотребе, што је посредно изазвало физички сукоб две групе монаха) Ј.Б. се труди да на увијени начин што више омаловажи, увреди и понизи СПЦ, њено свештенство и монаштво. Не говорим о изразима ”беспризорни монаси…, крађе црноризаца…, одавање педофилији…, фашистоидност…, некрофилно обртање дечије лобање…, брадати црнорисци” и сл. који не представљају ништа друго осим ауторов мањак васпитања, елементарног морала и поштовања најстарије културне и духовне институције српског народа. У питању је нешто друго. Имам осећај да је другу Ј.Б. веома жао што је прошло оно време када су непосредно после рата црвени другови јахали попове и чупали им браде. Изгледа да је то ипак било недовољно и ето докле се дошло – до незапамћеног испраћаја Његове светости Патријарха Павла. Неће ваљати – народ се од ”силне радости” почео освешћивати. Поред питања о укидању виза, уласку или неуласку Србије у НАТО, сече платана и других ”варалица”, које треба да скрену пажњу са трагичне ситуације у којој се Србија налази, ето још једног згодног мамца – неморалност СПЦ. Ј.Б. каже да је логично да и црква буде слична друштву. Срећом Ј.Б. греши – није слична. Питам одакле право Ј.Б. да уопште оцењује моралност и образованост свештенства? По Ј.Б. већина свештенства и монаштва се не одликује врлинама већ се предала религији ради могућности лепе зараде (крштења, венчања, сахране, славе). Очигледно Ј.Б. није имао прилике да буде у ближем контакту са представницима нашег православног клира. Али је сигурно имао прилике да погледа скупштинска заседања и ТВ дуеле. Ето – где нема ни трага од морала, васпитања и образовања. Овакво лицемерје ипак није довољно да нас све направи лудим. Кад већ прави поређења – нека Ј.Б. упореди црквене ”скандале” са: до сада незапамћеним нивоом корупције, повезаности власти и криминала, повезаности власти и тајкуна, од којих се неки чувају као национални споменици којима је све дозвољено, а да сами не извршавају ни основне законске обавезе, функционерске плате од по неколико стотина хиљада динара, 500.000 пензионера са пензијама мањим од 12.000 динара (званичан податак), у шта су потрошене и где су нестале десетине милијарди евра које су ушле у земљу после пада Милошевића, где су ”Милошевићеве” милијарде са Кипра (не мислите ваљда да је народ луд да поверује да нису нађене, кад наше ”успешне” службе нађу и стоструко мање износе), чињеница да једна трећина службеника у државној администрацији има примања као две трећине запослених у целом приватном сектору (званичан податак), министарске виле купљене наводно по смешно малим ценама, милионске уштеђевине министара који су на почетку функције спавали на теткином отоману, акције од обећаних 1.000 евра на крају исплаћене у вредности од скоро исто толико динара, шта је од индустријских објеката изграђено од 2000 године, а колико је фабрика и других објеката у истом периоду затворено, енормно богаћење, џипови и куће партијских функционера, претходно без дана стажа, или опипљивог посла, пљачкашка приватизација, намештени тендери (продаја унапред познатим несолвентним и проблематичним бизнисменима, па онда њихово поништавање и то понекад исти објекат по неколико пута), хиљаде радника који сваки дан остају без посла (да ли ће они да користе безвизни режим за путовање у иностранство?) итд, итд… Оваквих трагично круцијалних питања би се могло набројати безброј – ето правих тема за друга Ј.Б., без обзира што он изгледа мисли да је евентуална проневера у црквеној грађевинској фирми важнија за писање. Није зато ни чудо што нема зиме ни за религију, ни за цркву. Народ се више почео бојати не толико смрти, колико оваквог живота, који се граничи са безнађем. Према томе – не чине морални ослонац људи једино морални закон у нама и звездано небо над нама (као што каже Ј.Б.), већ га чини искључиво поштена, морална и праведна власт, за коју народ осећа и види да је штити, или да се бар искрено труди да је води у боље сутра. Али, нажалост, све је ближе истини Лењинова мисао да ”ако нам неко дође главе – биће то мангупи из сопствених редова”. Догод народ не осети опипљиву, физичку, материјалну правду – не треба да чуди његово, у безнађу, све веће окретање религиозној, духовној, метафизичкој правди, у нади да ће им бар она једног дана унети светло у таму. Зато – џаба је пресвући ”црвено” у ”назови демократско” рухо. Истина испод њега увек остаје иста.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар